Dušan Pavlović, LL.M. M.Econ.
Ekspert za onlajn kockanje, doktorski kandidat LAST-JD EM studija, master prava i master ekonomije
Teskt predstvlja hronološki, treći nastavak sudske prakse Suda pravde EU. Sudska praksa se odnosi na kockanje i onlajn kockanje, sa posebnim osvrtom na slobodu pružanja usluga u jedinstvenom evropskom tržištu.
- Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 1)
- Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 2)
- Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 3)
- Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 4)
- Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 5)
- Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 6)
Slučaj Sporting Eksčejndž – Betfer
Betfer je pionir u sportskom klađenju putem sistema razmene ponude i potražnje. Betfer je pokrenuo svoje poslovanje tokom 2000. godine i danas predstavlja jednu od najsupešnijih kompanija koja nudi usluge kockanja u virtuelnom prostoru. Klađenje putem razmene je novo, progresivno i privlačno za korisnike zbog velikog broja mogućnosti u odnosu na tradicionalan način sportskog klađenja. Pored sportskog klađenja, Betfer nudi usluge kazina, arkada i pokera, ali se sve igre nude samo preko interneta ili putem telefona. Ova kompanija je najpre licencirana u Velikoj Britaniji, a kasnije i u većem broju evropskih država. Njihove usluge su dostupne širom sveta, uključujući i Holandiju.
Slično kao i u slučaju Ladbrokes, problem jeste priznanje licenci izdatih od strane britanskih vlasti operateru koji pruža usluge u Holandiji. Sud pravde EU došao je gotovo do istog zaključka kao i u prethodnim slučajevima, legitimišući državni monopol u oblasti kockanja, uključujući i internet kockanje. Međutim, u sažetku presude, Sud pravde navodi da kontrola i postupak licenciranja moraju biti transparentni kako za javne, tako i privatne operatere. Osim toga, sud navodi da princip jednakog tretmana i nediskriminatorski tretman na osnovu nacionalne pripadnosti moraju da budu ispunjeni od strane javnih vlasti.
Slučaj Betfer i Ladbrokes imaju svoje korene u slučaju Liga Portugez (Santa Kaza), takođe poznat i kao Bevin slučaj. Restriktivan stav Suda pravde EU iz ovog slučaja bio je primenjen u slučajevima Betfer i Ladbrokes. Pored već predstavljenog položaja, sud je imao zanimljiv stav u paragrafu 47. Bevin slučaja, a u vezi odnosa između slobodnog kretanja kapitala i transfera finansijskih sredstava. Sud zaključuje da bilo kakve restriktivne mere koje preduzme neka od država članica, a koje se odnose na slobodno kretanje kapitala i plaćanja, ne mogu biti ništa više nego neminovna posledica ograničenja slobode pružanja usluge.
Slučaj Sjoberg i Gerdin
Slučaju Sjoberg i Gerdin odnosi se na švedske propise i regulativu u oblasti reklamiranja i promovisanja kockanja. U periodu odlučivanja, švedski zakon o kockanju je bio restriktivan. Zakonodavstvo je zabranjivalo bilo kakve aktivnosti kockanja od strane operatera licenciranih van Švedske. Štaviše, promovisanje kockanja koje potiče od strane operatera legalno licenciranih u drugoj državi članici EU bilo je kažnjivo u skladu sa krivičnim pravom. Država je zadržavala pravo da organizuje kockanje u skladu sa deklarisanom socijalnom politikom i javnim redom i mirom.
U periodu od novembra 2003. do avgusta 2004. godine, švedski novine Ekpressen i Aftonbladet u svojim sportskim rublikama objavile su reklame kojima se reklamira kockanje putem interneta na stranicama kompanija Ekspekt, Unibet, Ladbrokes i Centrebet. Ove komanije su u to vreme bile licencirane na Malti i u Ujedinjenom Kraljevstvu. Po pokrenutom postupku švedski sud je utvrdio da su reklame nezakonite prema švedskom zakonu o kockanju. Shodno tome, gospodin Sjoberg i gospodin Gerdin, urednik i izdavač navedenih novina, kažnjeni su u skladu sa krivičnim zakonom. Sud je istakao da u slučaju da su novine reklamirale domaćeg priređivača usluga kockanja, koji radi bez dozvole u Švedskoj, oni bi počinili samo prekršaj, ali ne i krivično delo. Kasnije tokom suđenja pred višom sudskom instancom – Apelacioni sud u Stokholmu postavio je pitanje Sudu pravde EU, da li je švedski zakon o kockanju u skladu sa pravom EU.
Sud pravde EU je presudio delimično na isti način kao i u ranijim slučajevima. Sud je dao odgovor u kome tvrdi da sloboda pružanja usluga mora da se tumači tako da se ovom slobodom ne isključuju restriktivna zakonodavstva država članica kojima se zabranjuje reklamiranje kockanja, gde reklame imaju ciljnu grupu u stanovnicima te države a koje su organizovane radi sticanja profita od strane privatnih operatera u drugim državama članicama. Takav stav se očekivao sa stanovišta sudske prakse, a i obzirom da je u Bevin slučaj sud zauzeo stav da se sloboda kretanja kapitala može ograničiti u cilju sprovođenja ograničenja koje se odnose na slobodu pružanja usluga.
Međutim, sloboda država članica da zaštite javni reda i socijalnu politiku od pretnji koje kockanje nosi sa sobom nije apsolutna. U sažetku presude, navodi se da države članice ne trebaju da tumače reklamiranje stranih pružaoca usluga kockanja drugačije od reklamiranja „domaćeg“ pružaoca usluga kockanja koji posluje bez dozvole. Samim tim, „strani oglašivač“ ne može se rigoroznije kazniti nego „domaći“ koji posluje bez dozvole.
Slučaj Viner Veten
Viner Veten je bio posrednik u procesu pružanja usluga kockanja, a u ime i za račun Tipiko Ko, međunarodne kompanije, osnovane i najpre registrovane na Malti. Viner Veten je poslovao legalno u Nemačkoj, gde je i osnovan sa sedištem u gradu Berghajm (Severna Rajna-Vestfalija). U junu 2005. godine, gradonačelnik ovog grada zabranio je dalje poslovanje Viner Vetena. Viner Veten se žalio na ovu odluku, ali nije imao uspeha pred prvostepenom sudskom instancom. U drugom stepenu Upravni sud u Kelnu je izrazio sumnju o zakonitosti zabrane zbog činjenice da je tokom 2006. godine Nemački savezni ustavni sud presudio da su nacionalna pravila o sportskom klađenju prepreka osnovnim slobodama promovisanim Pravom EU. Savezni ustavni sud je obrazložio takvu odluku činjenicom da nacionalni propisi ne predstavljaju efikasne mere za borbu protiv zavisnosti od kockanja. Međutim, sud je smatrao da harmonizacija Prava EU u oblasti kockanja nije urađena, te da pravni vakum koji postoji treba regulisati. Zbog takve situacije Upravni sud u Kelnu je pitao Sud pravde EU da li nacionalna zakonodavstva koja dozvoljavaju državni monopola na sportsko klađenje i koja sadrže nedopustiva ograničenja slobode osnivanja i slobode pružanja usluga (sadržana u Evropskom ugovoru) i koja ne služe za ograničenje aktivnosti kockanja na konzistentan i sistematičan način (kao što je to promovisano praksom Suda pravde EU), mogu i dalje da se primenjuju tokom tranzicionog perioda (period u kome treba harmonizovati pravila na nivou unije) bez obzira na primat Prava EU.
Sud pravde je u svom odgovoru stao na stanovište da pravila koja nisu u skladu sa pravom EU i koja ne mogu da doprinesu ograničenju aktivnosti kockanja sa svrhom da se ispune ciljevi javnih politika, ne mogu da se primenjuju tokom tranzicionog perioda.
Ranije je Nemački savezni ustavni sud utvrdio da državni monopol nije ispunio ciljeve socijalnih i javnih politika. Prema tome, nemački pravila ne ograničavaju igre na sreću na konzistentan i sistematičan način. U prilog ovom mišljenju je činjenica da državni monopol ima nameru da maksimizira profit od igara na sreću. U cilju povećanja profita učešće u igrama na automatima i u kazinima je stipulisano, bez obzira na pretnja koje se javljaju a vezane su za rizike stvaranja zavisnosti od kockanja, koji su prisutani u ovakvim igrama ništa manje nego u sportskom klađenju.