Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ (1)

Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ

Овај текст описује релевантне предмете Европског суда правде (ЕСП) који се тичу коцкања и онлајн коцкања. Досадашња пракса Европског суда правде у вези са коцкањем, укључујући онлајне коцкање, састоји се од двадесетак случајева. Анализа случајева односи се на слободу пружања услуга у једниственом европском тржишту и пружња услуга коцкања и онлајн коцкања.

Случај Шиндлер

Шиндлер је био први случај у вези са коцкањем који је расправљан од стране Европског суда правде. Спорна активност у овом случају тицала се увоза рекламног материјала и страних срећки у Велику Британију. Браћа Шиндлер су покушала да увезу рекламни материјал у вези са лутријом која је организаована у Немачкој, преко холандске поште у Велику Британију. Ова акција је заустављена од стране британских царинских органи. Акција царинских органа била је спорна из перспективе слободе пружања услуга на тржишту Европске Уније.

У пресуди у вези са овим случајем (члан 37.) активности коцкања дефинисане су као услуга. Такође закључено је да национална законодавства која забрањују организовање лутрије у држави чланици заправо ограничавају слободу пружања услуга. Законодавство Велике Британије је тада садржало таква ограничења. Међутим, у коначаном закључаку пресуде наведено је да одредбе Европског уговора које се односе на слободу пружања услуга не искључују законодавна решења као што је британско како би се очувала социјална политика и евентуално спречиле преварне радње. Суштински део одлуке Европског суда правде у случају Шиндлер налази се у члану 62. Наиме, земљама чланицама ЕУ даје се могућност да забране дистрибуцију и рекламирање лутријских игара. Према овој одлуци забрана је део заштитних мера у вези са социјалним политикама, моралним, верским и културним стандардима. Штавише, државе чланице имају значајну слободу да самостално организују лутријске активности како би се заштитили потрошачи, као и социјалне и културне карактеристике држава чланица. Међутим, било каква ограничења не смеју да буду дискриминаторна.

Случај Лаара

У овом случају, фински увозник и његов добављач из Велике Британије покушали су да продру на финско тржиште дистрибуције слот машина, како би се даље продрло на тржиште игара на слот машинама. Машине су произведене у Великој Британији, а продор на тржиште је кренуо без претходног одобрења од стране финских власти. Према тадашњем финском закону, држава је имала монопол у области коцкања на слот-машинама.

Овај случај је посебно интересантан због чињенице да су машине произведене у Великој Британији, а њихов увоз у Финску тумачен као прекогранично пружање услуга. Дакле, одлука донета од стране Европског суда правде базирана је на основу одредби из дела Европског уговора који се односи на слободу пружања услуга, уместо одредби које се тичу слободе кретања роба у ЕУ.

Иако коцкање није потпуно забрањено страним пружаоцима услуга, став Суда је сличан као у случају Шиндлер. Европски суд правде је потврдио да препреке слободи пружања услуга које произилазе из националних закона јесу дозвољене само уколико су те мере оправдане разлозима који се односе на заштиту јавног интереса. Такође мере за заштиту јавног не смеју да иду даље од онога што је неопходно да би се такав циљ оствари. Такође ризици преваре и криминалних активности су разлози за оправдање ограничења коцкања. Као и у случају Шиндлер, веома широка слобода је дата државама чланицама у организовању активности коцкања, укључујући и забрану коцкања. Штавише, када државе чланице организују активиности коцкања, државама је дозвољено да игноришу принцип пропорционалности.

Случај Зенати

Као и у претходним случајевима, и у случају Зенати постоји преклапање слободе пружања услуга у оквиру ЕУ и права сваке државе чланице да заштити свој јавни интерес.

Према налазима националног суда у Италији, господин Диего Зенати водио је центар за размену информација везаних за клађење. На тај начин, он је деловао као посредник у Италији за британску компанију специјализовану за клађење – ССП Оверсис Гемблинг Лтд. Господин Зенати слао је опкладе италијанских грађана британској компанији путем факс машине или слањем попуњених формулара за клађење путем Интерента. С друге стране, он је добијао документа неопходна за клађење (нпр. потврда о уплаћеној опклади) од ССП Оверсис Гемблинг Лтд и дистрибуирао их својим клијентима. Господин Зенати тврдио је да је само деловао као посредник. Он је негирао да је представљао ССП Оверсис Гемаблинг Лтд у Италији. Италијански суд је утврдио да је господин Зенати узео учешће у активностима без одговарајућег одобрења, те да су његове операције противправне како са аспекта тадашњег италијанског законодавства у вези са коцкањем, тако и у вези са италијанским Кривичним законом.

У овом случају Европски суд правде стао је на становиште да држава чланица (Италија у овом случају) има право да успостави поједине органа, који би организовала клађење под одређеним околностима. Италија није забранила клађење, али је задржавала право да контролише конкретне области коцкања у циљу постизања и одржавања циљева социјалне политике. Оправдања за ове циљеви суд налази у заштити потрошача, као и у принципима одржавања јавног поретка. Члан 35. пресуде наводи више разлога којим се правда рестриктиван приступ у поштовању принцпипа слободе пружања услуга када је у питању коцкање:

  • Спречавање стварања приватног профита,
  • избегавање ризика криминала и превара,
  • превенција негативних индивидуалних и социјалних последица,
  • омогућавање клађење само у оној мери у којој може да буде друштвено корисно и погодно за правилно вођење такмичарског спорта.

Наведени принципи представљају разрађен начин опште декларисаних циљева признатих са аспекта заштите потрошача, као и са аспекта одржавања реда у друштву.

Случај Аномар

Аномар случај је потврда принципа из раније праксе Европског суда правде. У овом случају Европски суд правде разматрао је усклађеност португалског законодавства о коцкању са правом ЕУ.

Као и у случају Лаара, кључни закључци Европског суда правде када су у питању слобода пружања услуга и коцкање у ЕУ потврђују да операције у вези са машинама за коцкање потпадају под појам „услуга“. Самим тим правила Европског уговора која се примењују јесу она која се тичу слободе пружања услуга, а не одредбе које се односе на слободу кретање роба. Самим тим, монопол у организаовању игара на срећу јесте легитиман и легалан. Легитимност за рестриктиван приступ суд налази у очувању социјалне политике, спречавању преваре, заштити потрошача и одржавању реда у друштву.

Душан Павловић, LL.M. M.Econ.

Експерт за онлајн коцкање, докторски кандидат ЛАСТ-ЈД ЕМ студија, мастер права и мастер економије

  • googleplus
  • linkedin