Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (1)

Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU

Ovaj tekst opisuje relevantne predmete Evropskog suda pravde (ESP) koji se tiču kockanja i onlajn kockanja. Dosadašnja praksa Evropskog suda pravde u vezi sa kockanjem, uključujući onlajne kockanje, sastoji se od dvadesetak slučajeva. Analiza slučajeva odnosi se na slobodu pružanja usluga u jednistvenom evropskom tržištu i pružnja usluga kockanja i onlajn kockanja.

Slučaj Šindler

Šindler je bio prvi slučaj u vezi sa kockanjem koji je raspravljan od strane Evropskog suda pravde. Sporna aktivnost u ovom slučaju ticala se uvoza reklamnog materijala i stranih srećki u Veliku Britaniju. Braća Šindler su pokušala da uvezu reklamni materijal u vezi sa lutrijom koja je organizaovana u Nemačkoj, preko holandske pošte u Veliku Britaniju. Ova akcija je zaustavljena od strane britanskih carinskih organi. Akcija carinskih organa bila je sporna iz perspektive slobode pružanja usluga na tržištu Evropske Unije.

U presudi u vezi sa ovim slučajem (član 37.) aktivnosti kockanja definisane su kao usluga. Takođe zaključeno je da nacionalna zakonodavstva koja zabranjuju organizovanje lutrije u državi članici zapravo ograničavaju slobodu pružanja usluga. Zakonodavstvo Velike Britanije je tada sadržalo takva ograničenja. Međutim, u konačanom zaključaku presude navedeno je da odredbe Evropskog ugovora koje se odnose na slobodu pružanja usluga ne isključuju zakonodavna rešenja kao što je britansko kako bi se očuvala socijalna politika i eventualno sprečile prevarne radnje. Suštinski deo odluke Evropskog suda pravde u slučaju Šindler nalazi se u članu 62. Naime, zemljama članicama EU daje se mogućnost da zabrane distribuciju i reklamiranje lutrijskih igara. Prema ovoj odluci zabrana je deo zaštitnih mera u vezi sa socijalnim politikama, moralnim, verskim i kulturnim standardima. Štaviše, države članice imaju značajnu slobodu da samostalno organizuju lutrijske aktivnosti kako bi se zaštitili potrošači, kao i socijalne i kulturne karakteristike država članica. Međutim, bilo kakva ograničenja ne smeju da budu diskriminatorna.

Slučaj Laara

U ovom slučaju, finski uvoznik i njegov dobavljač iz Velike Britanije pokušali su da prodru na finsko tržište distribucije slot mašina, kako bi se dalje prodrlo na tržište igara na slot mašinama. Mašine su proizvedene u Velikoj Britaniji, a prodor na tržište je krenuo bez prethodnog odobrenja od strane finskih vlasti. Prema tadašnjem finskom zakonu, država je imala monopol u oblasti kockanja na slot-mašinama.

Ovaj slučaj je posebno interesantan zbog činjenice da su mašine proizvedene u Velikoj Britaniji, a njihov uvoz u Finsku tumačen kao prekogranično pružanje usluga. Dakle, odluka doneta od strane Evropskog suda pravde bazirana je na osnovu odredbi iz dela Evropskog ugovora koji se odnosi na slobodu pružanja usluga, umesto odredbi koje se tiču slobode kretanja roba u EU.

Iako kockanje nije potpuno zabranjeno stranim pružaocima usluga, stav Suda je sličan kao u slučaju Šindler. Evropski sud pravde je potvrdio da prepreke slobodi pružanja usluga koje proizilaze iz nacionalnih zakona jesu dozvoljene samo ukoliko su te mere opravdane razlozima koji se odnose na zaštitu javnog interesa. Takođe mere za zaštitu javnog ne smeju da idu dalje od onoga što je neophodno da bi se takav cilj ostvari. Takođe rizici prevare i kriminalnih aktivnosti su razlozi za opravdanje ograničenja kockanja. Kao i u slučaju Šindler, veoma široka sloboda je data državama članicama u organizovanju aktivnosti kockanja, uključujući i zabranu kockanja. Štaviše, kada države članice organizuju aktivinosti kockanja, državama je dozvoljeno da ignorišu princip proporcionalnosti.

Slučaj Zenati

Kao i u prethodnim slučajevima, i u slučaju Zenati postoji preklapanje slobode pružanja usluga u okviru EU i prava svake države članice da zaštiti svoj javni interes.

Prema nalazima nacionalnog suda u Italiji, gospodin Diego Zenati vodio je centar za razmenu informacija vezanih za klađenje. Na taj način, on je delovao kao posrednik u Italiji za britansku kompaniju specijalizovanu za klađenje – SSP Oversis Gembling Ltd. Gospodin Zenati slao je opklade italijanskih građana britanskoj kompaniji putem faks mašine ili slanjem popunjenih formulara za klađenje putem Interenta. S druge strane, on je dobijao dokumenta neophodna za klađenje (npr. potvrda o uplaćenoj opkladi) od SSP Oversis Gembling Ltd i distribuirao ih svojim klijentima. Gospodin Zenati tvrdio je da je samo delovao kao posrednik. On je negirao da je predstavljao SSP Oversis Gemabling Ltd u Italiji. Italijanski sud je utvrdio da je gospodin Zenati uzeo učešće u aktivnostima bez odgovarajućeg odobrenja, te da su njegove operacije protivpravne kako sa aspekta tadašnjeg italijanskog zakonodavstva u vezi sa kockanjem, tako i u vezi sa italijanskim Krivičnim zakonom.

U ovom slučaju Evropski sud pravde stao je na stanovište da država članica (Italija u ovom slučaju) ima pravo da uspostavi pojedine organa, koji bi organizovala klađenje pod određenim okolnostima. Italija nije zabranila klađenje, ali je zadržavala pravo da kontroliše konkretne oblasti kockanja u cilju postizanja i održavanja ciljeva socijalne politike. Opravdanja za ove ciljevi sud nalazi u zaštiti potrošača, kao i u principima održavanja javnog poretka. Član 35. presude navodi više razloga kojim se pravda restriktivan pristup u poštovanju princpipa slobode pružanja usluga kada je u pitanju kockanje:

  • Sprečavanje stvaranja privatnog profita,
  • izbegavanje rizika kriminala i prevara,
  • prevencija negativnih individualnih i socijalnih posledica,
  • omogućavanje klađenje samo u onoj meri u kojoj može da bude društveno korisno i pogodno za pravilno vođenje takmičarskog sporta.

Navedeni principi predstavljaju razrađen način opšte deklarisanih ciljeva priznatih sa aspekta zaštite potrošača, kao i sa aspekta održavanja reda u društvu.

Slučaj Anomar

Anomar slučaj je potvrda principa iz ranije prakse Evropskog suda pravde. U ovom slučaju Evropski sud pravde razmatrao je usklađenost portugalskog zakonodavstva o kockanju sa pravom EU.

Kao i u slučaju Laara, ključni zaključci Evropskog suda pravde kada su u pitanju sloboda pružanja usluga i kockanje u EU potvrđuju da operacije u vezi sa mašinama za kockanje potpadaju pod pojam „usluga“. Samim tim pravila Evropskog ugovora koja se primenjuju jesu ona koja se tiču slobode pružanja usluga, a ne odredbe koje se odnose na slobodu kretanje roba. Samim tim, monopol u organizaovanju igara na sreću jeste legitiman i legalan. Legitimnost za restriktivan pristup sud nalazi u očuvanju socijalne politike, sprečavanju prevare, zaštiti potrošača i održavanju reda u društvu.

Dušan Pavlović, LL.M. M.Econ.

Ekspert za onlajn kockanje, doktorski kandidat LAST-JD EM studija, master prava i master ekonomije

  • googleplus
  • linkedin