Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ (2)

Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ (део 2)

Тескт предствља хронолошки наставак судске праксе Суда правде ЕУ. Судска пракса се односи на коцкање и онлајн коцкање, са посебним освртом на слободу пружања услуга у јединственом европском тржишту.

Случај Гамбели

Пјер-Луиђи Гамбели и 137 других лица основали су у Италији центар за пренос података, који је прикупљао спортске опкладе које су вршене преко Стенли Интернешнал Бетинг Лтд. Станли Интернешнал Бетинг Лтд послује и лиценциран је у Великој Британији. Преноса података који су се односили на спортске опкладе у седиште компаније у Великој Британији вршен је преко интернета.

У Италији, све услуге коцкања морају бити понуђене само од стране државе или лиценцираних субјеката у Италији. У супротном понуде нелиценцираних субјеката могу се тумачити као прекршај и кривично дело. У случају Гамбели, Европски суд правде је утврдио да италијански закон намеће ограничења слободе оснивања и слободе пружања услуга гарантованих Европским уговором. Као и у случајевима Зенати и Шиндлер, Европски суд правде наводи да се ограничења могу оправдати ако су неопходна за заштиту потрошача и за очување друштвеног поретка. Међутим, у овом случају суд је такође потврдио да ограничења не смеју ићи ван онога што је неопходно за остваривање циљева јавних политика.

У случајевима Шиндлер, Лара и Зенати Суд је прихватио да ограничења коцкарских активности могу бити оправдана захтевима у општем интересу, као што су заштита потрошача, спречавање превара и расипништва. Но, у случају Гамбели суд такође тврди да ограничења заснована на таквим основама и потребама да се очува јавни ред морају бити погодна за постизање тих циљева. Тачније, мере ограничења морају да служе сврси и да ограничавају коцкарске активности на конзистентан и систематичан начин. Суд сматра да државе чланице не смеју да користе ограничења слободе пружања услуга у јединственом европском тржишту како би увећале јавне приходе. Оваква мера никако не може да се квалификује као оправдано средство за постизање јавних циљева. Поред тога, мере које се односе на проверу рачуна и активности компанија које се котирају на регулисаним тржиштима у другим државама чланицама, а у процесу добијања националне дозволе за пружање услуга коцкање које су предузеле власти из било које државе чланице, могу се сматрати мерама које превазилазе оно што је потребно за спречавање преваре и истовремено мере које нису неопходне за постизање јавног реда.

Суд правде ЕУ наводи да национални суд треба да размотри праксу у вези издавања лиценци страним операторима у односу на лиценцирање домаћих оператора. Ова акција је неопходно за истрагу дискриминаторних услова којим се директно крши Европски уговор.

Посебно интересантан део Одлуке је у параграфу 73. пресуде, којом се позивају националне судске власти да преиспитају став којим се намећу рестрикције праћене и кривичним санкцијама за посреднисштво путем успостављања стабилне интернет конекције са компанијом у другој држави чланици. Суд изражава бојазан да је оваква мера заиста неопходна за борбу против преварних радњи. Посебно треба узети у обзир да је центар за пренос података легално основан у Италији, али да су спорне његове активности.

Случај Омега

Овај случај разматра забрану коју је наредио немачки суд немачкој компанији „Омега“. Суд је наредио да ова компанија стави ван употребе постројење ​​познато као „ласердром“, а које је инспирисано филмом Ратови звезда. „Ласердром“ је омогућавао учесницима интерактивну забаву, тачније игру са високим нивом насиља, укључјући и различите видове убиства. Немачки суд је утврдио да је употреба „ласердрома“ била против основних вредности људског достојанства, које су гарантоване немачким уставом.

Немачки суд је позвао Суд правде ЕУ да се изјасни о „компатибилности одредаба о слободи пружања услуга и слободног кретања робе садржане у Европском уговору са одређеном комерцијалном делатношћу – у овом случају у вези са радом такозваног „ласердроме“ (и симулацијама акција убијања). Тачније, тражило се мишљење да ли је према националном праву могуће спровести забрану овакбе комерцијалне активности (јер она вређа вредности у складу са немачким уставом), то јест да ли таква забрана крши Европски уговор.

Суд правде ЕУ је одговорио да Европски уговор не искључује могућност да нека привредна делатност која се састоји од комерцијалне експлоатације игара којима се симулирају дела убиства, буде предмет забране по основу заштите јавних политика због чињенице да таква активност јесте увреда за људско достојанство.

Овај случај је посебно важан због чињенице да се јавним политикама може оправдати одступање од слободе пружања услуга, али да се таква одступања морају тумачити стриктно и никако једнострано од сваке држава чланице, без икакве контроле од стране институција ЕУ. Поред тога, Суд правде ЕУ је потврдио овом пресудом да концепт јавне политике може да варира од земље до земље и од једног периода до неког наредног. Стога свака држава чланица има степен дискреције у границама које намеће Европски уговор.

Могло би се рећи да је случаја Омега променио неке ставове Суда правде ЕУ а у вези са коцкањем. У параграфима 36.-38. суд заузима занимљив став који је де јуре сличан ранијим пресудама у вези са коцкањем. Међутим, неке промене су видљиве. Пре свега, мере које ограничавају слободу пружања услуга морају бити оправдане на основу јавних политика. Но, такве мере су неопходне за заштиту циљева јавних политика само уколико се зацртани циљеви не могу постићи мање рестриктивним мерама. Такође, наведено је параграфом 37. пресуде да није неопходно да националне рестриктивне мере одговарају концепцији коју прецизно деле све државе чланице, које основно право или легитиман интерес у питању требају да буду заштићени. Иако је у случају Шиндлер, суд стао на станновиште да из моралних, верских или културних разлога државе чланице ЕУ могу да ограниче организовање лутрије и других игара на срећу, намера суда није да створи заједничку концепцију вредности, формулишући општи критеријум за процену пропорционалности националних мера којим се ограничавају економске активности. Напротив, према судској пракси која је претходила случају Шиндлер, стало се на становиште да пропорционалност не искључује право једне државе чланице да изабере систем заштите у односу на оно што усвојила друга држава чланица.

Случај Линдман

Случај Линдман тиче се опорезивања добитака на лутрији. Госпођа Диана Линдман је фински држављанин и резидент који је освојила добитак на лутрији организованој у Шведској, од стране шведске компаније. У складу са пореским законима Финске, лутријски добици су били ослобођени опорезивања. Међутим, због чињенице да је лутрија је организован у другој држави чланици (Шведска), финске власти су одлучиле да опорезују лутрисјки добитак госпође Линдман. Акција финских пореских власти постала је тема расправе Суда правде ЕУ.

У резимеу пресуде Линдман наведено је да члан 49. Европског уговора забрањује законодавству државе чланице да третира приход из иностранства од игара на срећу као основу за опорезивање уколико је у скалду са домаћим законодавством такав приход ослобођен од опорезивања. Основ за овакав став суда образложен је тиме да рестриктивне мере морају да буду пропорционалне али и сврсисходне (не и дискриминаторне).

Случај Ладброкес

Ладброкес је веома развијена компанија која нуди широк спекта услуга коцкања, укључујући и онлајн коцкање. Узимајући обзир порекло капитала ова комапнија, она се може окарактерисати као британска компанија. Такође ова компанија је регистрована у Великој Британији. Но, понуде ове компаније доступне су широм света путем Интернета. У моменту покретања овог случаја, Ладброкес је био лиценциран и у Ирској, Белгији и Шпанији. Но, онлајн клађење преко Ладброкес онлајн система било је доступано у преко 13 држава на девет различитих језика, а коцкање је било могуће у 17 различитих валута.

Де Лото, Холандија као државни орган са административним надлежностима над коцкањем у Холандији, тврдио је да Ладброке послује без холандске дозволе нудећи игре на срећу путем интернета лицима која бораве у Холандији. Стога, Де Лото је покрено поступак пред националним судом. Суд правде Европске Уније је упитан да ли је у складу са чланом 56. Европског уговора државни монопол у области коцкања легалан, укључујући и коцкање путем интернета. У принципу, Суд правде је пресудио у корист монопола, што је у било очекивано.

Суд правде је навео да Европски уговор не спречава државе чланице да организацију и промоцију игара на срећу повере искључиво једном оператеру, укључујући и организацију и промоцију интернет услуга у оквиру тог режима на територији једне државе чланице. Суд није променио претходно заузету позицију када је у питању онлајн коцкање. Но, суд је констатовао да коцкање преко интернета није било предмет хармонизације унутар ЕУ. Сходно томе, држава чланица има право да сматра да пружалац услуга онлајн коцкања који је законито основан у другој држави чланици само по себи није довољна гаранција, те да ће тиме домаћи потрошачи бити довољно заштићени од ризика преваре и криминала. Овакав став суд оправдава чињеницом да државе чланице ЕУ имају различите стандарде који се тичу квалитета и интегритета оператера у овој области.

Друго питање упућено Суду правде ЕУ разматра могућност коришћења мера које би могле да „стране сајтове“ на којима се нуде услуге коцкање учине недоступним за становнике домаће државе. Одговор на ово питање није јасно дат, и може се тумачити на различите начине.

Током поступка представници Ладброкеса покушали су да направе разлику између активне и пасивне понуде коцкања преко интернета, али нису имали успеха. Ова разлика се базирала на циљном тржишту у процесу оглашавања (нпр. активна понуда у Великој Британији, зато што су директне промотивне активности усмерене ка том тржишту, док је понуда пасивна у Холандији где се формално комапнија не промовише). Но суд није прихватио такво ту

Душан Павловић, LL.M. M.Econ.

Експерт за онлајн коцкање, докторски кандидат ЛАСТ-ЈД ЕМ студија, мастер права и мастер економије

  • googleplus
  • linkedin