Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (5)

Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU

Tekst predstavlja najbitnije zaključke iz prakse Suda pravde Evropske Unije koja se odnosi na kockanje i onlajn kockanje. Tekst objašnjava restritktivni pristup regulisanja igara na sreću u EU, način i razloge tumačenje pojedinih odredbi Evropskog ugovora kao i probleme koji se odnose na oporezivanje dobiti od kockanja. Izneti zaključci predstaljaju stav autora teksta.

Prve presude donete od strane Suda pravde EU u oblasti igara na sreću ne odnose se direktno na onlajn kockanje, već na tradicionalni način kockanja. No, osnovni principi potvrđeni u ovim presudama primenjeni su na odluke u mnogim kasnijim slučajevima vezanim isključivo za onlajn kockanje.

Prve presude Evropskog suda pravde potvrdile su restriktivan pristup u regulisanju kockanja. Većina zemalja članica EU imaju jake društvene i političke motive za rigoroznu kontrolu kockanja. Iako su principi slobode pružanja usluga i osnivanja temeljni principi EU, sa stanovišta sudske prakse Suda pravde EU kockanje je polje koje može biti ograničeno i strogo kontrolisano od strane svake države članice.

Slučaj Šindler je bio prvi razmatrani slučaj u ovoj oblasti. Presuda u ovom slučaju načelno staje na stranu restrikcija pružanja usluga igara na sreću u odnosu na striktnu primenu slobode pružanja usluga. Razlozi za ograničavanje pružanja usluga kockanja svakako nisu vezani za zaštitu unutrašnjeg tržišta EU u skladu sa Evropskim ugovorom, već jesu zaštita socijalne politike, kulturnih, verskih i moralnih standarda, a sve u cilju zaštite potrošača. Poznato je da elementi kao što su socijalna politika, moral, etika, kultura, kao i njihova zaštita od suštinskog značaja za sprovođenje javne politike u svakoj državi. Iako javna politika jeste najvažniji princip za postojanje države, problem je što ne postoji jedno univerzalno prihvaćeno objašnjenje ili definicija javne politike u međunarodnom pravu ili u Pravu EU. Iz tog razloga, u postojećim političkim i pravnim odnosima, države članice često koriste ovaj princip da postignu svoje ciljeve. Ovo jeste razlog zašto je harmonizacija prava veoma težak posao. Iako Sud pravde EU u svojoj praksi vezanoj za kockanje ne koriste termin javna politika kao osnova za opravdanje restriktivnih mera država članica, termin koji se često koristi u presudama jeste „opšti interes“, što u osnovi znači isto što i javna politika.

Rigorozni pristup širenju industrije igara na sreću potvrđen je u slučaju Šindler. U ovom slučaju zabranjen je uvoz i distribucija propagandnog materijala koji se odnosi na lutrijske igre organizovne u drugoj državi. Presuda ipak navodi da ova zabrana jeste prepreka slobodi pružanja usluga, što dalje znači da države članice EU nisu u potpunosti nezavisne kada je reč o pravnim aspektima koji se odnose na kockanje. Zbog toga države članice ipak moraju da se pridržavaju propisa EU.

Pored toga, u predmetu Lara Sud pravde EU je potvrdio principe iz slučaja Šindler, postavljajući jasne principe razvoja sudske prakse u oblasti kockanja. U slučaju Lara sloboda države članice da organizuju loto aktivnosti na način koji joj odgovara, proširen je i na druge vrste igara na sreću. Ono što je zanimljivo u ovom slučaju jeste stav Suda pravde EU kojim se država, kroz rad državnih kompanija stimuliše u uspostavi monopol u oblasti pružanja usluga igara na sreću. Istovremeno, takav pristup stvara uslove za nelojalnu konkurenciju privatnom sektoru. Sud pravde EU opravdava ovakav stav efikasnijom borbom protiv kriminalnih radnji. U osnovi, sud je verovao da apsolutna državna kontrola nad poslovanjem jeste efikasnija po pitanju borbe protiv kriminalnih aktivnosti, nego kada je sektor razvijen po principima tržišne ekonomije.

Svaka država članica EU može samostalno da reguliše svoj nacionalni pravni i organizacioni okvir koji se odnosi na kockanje. Ovaj stav potvrđen je presudama Suda pravde EU više puta: član 50. slučaj Anomar, član 61. slučaj Šindler, član 35. slučaj Lara i član 33. slučaj Zenati.

Presude u slučajevima Šindler, Lara i Zenati predviđaju da se aktivnosti kockanja ograničavaju iz razloga sprovođenja javnih politika, zaštite potrošača, sprečavanje prevara i drugih kriminalnih aktivnosti, kao i za sprečavanje rasipništva. Međutim, Sud pravde EU u članu 67. presude u slučaja Gambeli, navodi da se kockanje mora ograničiti na dosledan i sistematičan način. Sa druge strane, ako uzmemo u obzir član 34. presude u slučaju Zenati i član 36. presude u slučaju Lara, stiče se utisak da ove odluke odstupaju od principa proporcionalnosti.

Međutim, državni monopol u oblasti kockanja nije apsolutan. To jeste potvrđeno presudom u slučaju Gambeli. Prema nalazima suda, činjenica da država u kojoj je uspostavljen monopol na pružanje usluga kockanja u cilju zaštite javnih politika, a koja istovremeno podstiče građane da se kockaju, predstavlja nesistematičan i nedosledan način prevencije kockanja. Pored toga, u presudi u slučaju Zenati, Sud pravde EU zauzeo je stav da podizanje javnih prihoda putem oporezivanja kockanja u cilju sprovođenja javnih interesa, ne opravdava restriktivne mere države članica. Slučaj Zenati je značajan i zbog toga što je u presudi sud odredio test proporcionalnosti restriktivnih mera u odnosu na deklarisane ciljeve javnih politika.

Sud pravde EU je u slučaju Omega imao rezerve prema apsolutnoj slobodi država članica pri uspostavljanju javnih politika. U članu 30. presude proklamovano je da javna politika ne može biti jednostrano uspostavljena i da svaka država članica EU mora poštovati odredbe Evropskog ugovora prilikom utvrđivanja i sprovođenja javnih politika. Međutim, istom odlukom sud daje građanima slobodu na svoje moralne i kulturne vrednosti. Sud pravde EU nikako nije želeo da postavi neke opšte standarde moral, kulture i religije za teritoriju EU. Takav politički stav je razumljiv, ali sa druge strane on čini pravnu situaciju u EU još komplikovanijom.

Odnos između slobode pružanja usluga i slobodnog kretanje robe sa aspekta kockanja je takođe veoma zanimljivo regulsan praksom Suda pravde EU. Očigledno najzanimljiviji slučajevi jesu Lara i Anomar. Ne može se poreći da je korišćenje mašine za kockanje vezano za korišćenje usluga igara na sreću. Međutim, ono što je sporno jeste stav Suda pravde EU da uvoz slot mašina iz Velike Britanije u Finskoj predstavlja kršenje finskog državnog monopola u oblasti pružanja usluga igara na sreću. To znači da je uvoz takvih mašina u ovim konkretnim slučajevima regulisan primenom normi koje se odnose na slobodu pružanja usluga, a ne normama kojima se reguliše slobodno kretanje roba. Ovo je veoma značajano, jer se na taj način izbegla primena normi Evropskog ugovora kojima se zahteva da države članice prilagode komercijalne državne monopole kako bi se osigurala anti-diskriminaciona politika kada je u pitanju snabdevanje robom. Faktički ovakvim pristupom izbeglo se ograničavanje državnih monopola.

Sud pravde EU se u prvim odlukama uglavnom bavio razlozima za opravdanje restriktivnih mera. Međutim, i neki specifični problemi kockara su takođe rasparvljani pred ovim sudom. U slučaju Lindman, sud je raspravljo o oporezivanju igara na sreću. Oporezivanje igara na sreću je jedan od glavnih problema svakog kockara u Evropi. Problem je u tome što igrač koji postavi opkladu kod pružaoca usluga kockanja koji ima sedište u državi sa određenim poreskim zakonodavstvom i osvoji određenu količinu novca on svakako mora da plati porez na dobit u skladu sa zakonodavstvom te države. Logično je da će država u kojoj firma ima sedište da izvrši oporezivanje dobitaka u skladu sa svojim poreskim zakonodavstvom. Međutim, kada treba izvršiti transfer dobijenog novca na račun u državu u kojoj igrač živi, a sa pretpostavkom da ta država ima restriktivno zakonodavstvo u oblasti kockanja, dobici mogu biti ponovo oporezovani. Dvostruko oporezivanje dobiti svakako nije sporano sa stanovišta međunarodnog prava i politike. Međutim, pitanje je da li dvostruko oporezivanje dobiti predstvalja kršenje Evropskog ugovora?

U slučaju Lindman, sud je zauzeo stav da domaća industrija kockanja ne može biti favorizovana putem diskriminatornih mera koje pogađaju strane pružaoce usluga kockanja. U ovom slučaju sud je dokazao da suština finskog sistema oporezivanja jeste da se podstaknu kockari koji žive u Finskoj da se kockaju u svojoj zemlji, a ne u inostranstvu. Dokaz za takav stav jeste činjenica da dobici lica koja se kockaju u inostranstvu jesu predmet dvostrukog oporezivanja.

Ovakav položaj nije održiv i ova vrsta propisa mora biti promenjena. Postoji nekoliko načina na koji zakon o porezima može biti reformisan u skladu sa zahtevima Evropskog ugovora. Jedan od načina je prilično jednostavan i on podrazumeva oslobađanje dobiti od stranih igara na sreću od oporezivanja na isti način na koji domaće zakonodavstvo predviđa oslobađanje (ako predviđa). Drugi način je da se izda poresko uverenje za porez plaćen u inostranstvu od strane organizatora igara na sreću pod uslovom da se dobitak na igrama na sreću oporezuje i u matičnoj državi. Ovo ne može da bude najbolje rešenje imajući u vidu očigledne razlike u poreskim stopama koje se odnose na dobit od igaru na sreću. Takođe, moguće je tretirati dobitak od igara na sreću u drugim državama članicama kao zarađeni prihoda od stranog ulaganja i da se na osnovu toga dobije poresko uverenje.

Dušan Pavlović, LL.M. M.Econ.

Ekspert za onlajn kockanje, doktorski kandidat LAST-JD EM studija, master prava i master ekonomije

  • googleplus
  • linkedin