Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ (6)

Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ (6)

Текст представља најбитније закључке из праксе Суда правде Европске Уније која се односи на коцкање и онлајн коцкање. Текст објашњава рестритктивни приступ регулисања игара на срећу у ЕУ, начин и разлоге тумачење појединих одредби Европског уговора као и проблеме који се односе на легитимност монопла, законитост оглашавања као и друге. Изнети закључци предстаљају став аутора текста.

Принципи успостављени у претходно донетим одлукама Суда правде Европске Уније које су се углавном односиле на традиционално коцкање, примењени су приликом доношења одлука о онлајн коцкању. Иако у случају Ладброкес суд наводи да не постоји акт којим се регулише коцкање на мрежи, суд ипак примењује постојеће принципе успостављене у случајевима традиционалног коцкања. Суд правде ЕУ се није противио ширењу коцкања, али је прокламовао контролисано ширење (члан 27. одлуке). Обзиром да је држава најчешћи монополиста у области коцкања, а конкуренција из иностранства сматра се илегалном, ширење коцкања мора да буде доследно. Поред тога, основни разлози за превенцију криминала и спечавање зависности од коцкања јесу циљеви јавних политика и заштите потрошача. У том смислу суд не прави разлику између традиционалног и онлајн коцкања, што је очигледно у члану 26. пресуде у предмету Ладброкес. Суд у овом случају даје и прилично занимљиво тумачење могућности цензуре садржаја онлајн коцкања. Наиме суд сматра да је могуће блокирати ИП адресу на којој се налази садржај, или пак спречити исплату финансијских добитака из коцкања. Но, тада свака држава чланица мора водити рачуна о ефикасној примени закона, као и да се у примени рестриктивних мера не иде шире од онога што је законом прописано.

Постоје многе сличности између случајева Ладброкес, Бетфер и Бвин. Пресуде у овим случајевима расправљају и принцип транспарентности у поступаку издавања дозвола за рад оператера. Међутим, неки закључци ових пресуда јесу контрадикторни. Са једне стране, суд правде ЕУ наводи да држава може да има монопол над коцкањем. Но, са друге стране, пресудама се стало на становиште да недискриминаторни критеријуми треба да буду примењени како за државне оператере, тако и за оператере у приватном сектору током процеса добијања дозвола за рад. Ово јесте избалансиран приступ којим се оправдава монопол, али се не искључују принципи тржишне економије у сектору пружања услуга онлајн коцкања.

Сажетак пресуде Бвин случаја (тачка 1.) је веома битан. Наиме суд сматра да ограничења слободног кретања капитала и финансијских исплата не могу бити ништа друго но неминовна последица ограничења слободе пружања услуга. Овим приступом, Суд правде ЕУ отворио је могућност блокирања исплата од игара на срећу. Због овог приступа, однос између слободног кретања капитала и слободе пружања услуга је веома интересантан.

Суд је легитимисао одређена ограничења слободе пружања услуга. Намеће се питање да ли се остале слободе могу на идентичан начин лимитирати. Чињеница јесте да се према Европском уговору слобода кретања услуга може лакше ограничити од слободе кретања робе или капитала. Но, са становишта националних јавних политика, могуће је ограничити и друге слободе у циљу реализације рестриктивних јавних политика. Фактички држава може да блокира финансијске инструменте и спречи финансијске институције да раде, јер оне могу бити повезане са трансфером новца за онлајн коцкање. Ипак, намеће се питање да ли заиста државе чланице могу блокирати нпр. ПејПал или Скрил само зато што се ови е-новчаници користе за пренос новца за онлајн игре на срећу.

Шта више намеће се и дилема да ли државе чланице могу блокирати банковне трансакције из других држава чланица како би се спречиле исплата добитака из компанија са седиштем у другим државама чланицама. Ако би одговор био потврдан, на тај начин онлајн коцкари би се онемогућили да повуку своје добитке. Ово може постати компликованије ако су финансијски трансфери направљени путем кредитних или дебитних картица. Када одређена количина новца долази на рачун у банку путем кредитне или дебитне картице, уобичајена пракса је да банка даје новац на располагању власнику банковног рачуна без провере одакле новац долази.

Проблеми везани за онлајн коцкање који су разматрани у пракси Суда правде ЕУ односе се и на рекламирање пружаоца услуга онлајн коцкања. Одлука суда у случају Сјоберг и Гердин наводи да рекламирање оператера из других држава је кажњиво. Иако оваква формулација звучи превише строго, став суда има смисла. Међутим, овакав став може изазвати практичне правне проблеме. Играчи многих европских клубова, па чак и оних најпознатијих, носе на дресовима логое приређивача игара на срећу. На тај начин они оглашавају коцкање у целом свету. Поставља се питање да ли треба забранити наступе тих играча и тимова у државама чланицама у којима је такво рекламирање кажњиво по закону?

Када је у питању однос Права ЕУ и права држава чланица, Суд правде ЕУ је кориговао своју праксу након 2010. године. У случају Винер Ветен суд је констатовао примат Права ЕУ, и у исто време његову над-националност у односу на право било које државе чланице. Шта више, суд је сматрао да свака држава чланица не сме да спроводи закон који одлуком сопствених судских институција (у овом случају одлука Савезног уставног суда Немачке), није пропорционалан и у складу са законима ЕУ. Суд правде ЕУ имао је исти став и у случају Маркус Штрос.

У члановима 84.-87. пресуде Маркус Штрос потврђено је да интернет може да изазове потешкоће у спровођењу јавних политика, и то поготову оних чије средство реализације се базира на монополу у коцкању. Међутим, овом пресудом се такође истиче и то да се околности које се односе на интернет не узимају у обзир када се процењује увођење државног монопола у области коцкања. У наредним члановима ове пресуде, суд наводи проблеме у вези са утицајем интернета на коцкање. Међутим, и у овој пресуди, суд поново тврди да држава може да успостави монопол у области коцкања, што јесте познат приступ. Но, познато је да монопол треба да буде релевантан и да не сме бити успостављен за стварање нелојалне конкуренција, нити да се користи као механизам за попуну јавних финансија. По мишљењу највише судске инстанце у Немачкој, оваква врста неоправданог монопола основан је у Немачкој.

Међутим, како можемо проценити да ли је монопол у области коцкања успешна мера за заштиту потрошача? Како можемо проценити улогу монопла у процесу реализације циљева јавних политика? Одговори су јако проблематични, зато што се не може јасно разликовати утицај онлајн коцкања пореклом из друге државе и онлајн коцкања организованог од стране домаћег моноплисте. Такође је тешко направити јасну дистанцу утицаја онлајн коцкања на социјалне проблеме у односу на традиционално коцкање и њихове штетне социјалне последице. Ако узмемо у обзир расипништво и зависност од коцкања као друштвене и психолошке проблеме, тешко да можемо јасно класификовати узрочнике у традиционалном коцкању и онлајн коцкању. Томе у прилог говори занимљива констатација председавајућег судије Управног суда Шлесвиг-Холштајн у случају Маркус Штрос: „У случају да држава забрани или уведе монопол на вино и пиво у циљу борбе против алкохолизма, тешко да би таква мера била кохерентна, ако би друга алкохолна пића као што је ракија била и даље доступна“. Овакав став не чини монопол у области коцкања бесмисленим, али му придаје далеко мањи значај.

У предмету Маркус Штрос, Суд правде ЕУ доноси одлуку којом потврђује да монопол у области коцкања није најефикасније средство за постизање циљева социјалне политике. Разлоге за овакву тврдњу суд налази у транснационалном карактеру интернета који може да има негативан утицај на локалне средине. Са друге стране, обзиром да не постоји јединствена јавна политика у ЕУ, самим тим се отежава стварање јединственог приступа о негативном утицају коцкања. Суд је уочио контрадикторности немачког решења којим се уводи монопол супротан принципима Права ЕУ. Монопол не може да се успостави у циљу декларативног спровођења социјалне политике. На ове контрадикторности суд је реаговао, и тиме потврдио чињеницу да је Суд правде Еу надлежно тело за тумачење Европског уговора. Разлог зашто је случај Маркус Штрос важан јесте закључак да Суд правде ЕУ не може званично да забрани монопол у области коцкања. Међутим, суд је прописао смернице креирања монопола базирајући га на принципима сразмерности и доследности. Самим тим национални судови неће моћи да толеришу понашање државе које угрожава прописане смернице, а самим тим и Право ЕУ. Такође суд је у овом случају потврдио да се интернет коцкање разликује од традиционалног коцкања, те да рестриктивне мере које имају за циљ да ограниче традиционално коцкање не морају бити ефикасне за онлајн коцкање.

Развој онлајн коцкање је довела до стварања нових ентитета у области игара на срећу. Један од тих ентитета јесу оф-шоре компаније које пружају услуге коцкања. Разлози регистровања у оф-шор зонама везани су за пореске и друге олакшице које те компаније уживају. У случају Кармен медиа, Суд правде ЕУ је одлучио да овакве компаније немају право да пружају услуге и уживају бенефите у складу са Европским уговором. Фактички они се третирају као субјекти који потичу ван Европске Уније.

Такође одлука у случају Кармен медиа правде садржи став о неопходности транспарентне процедуре лиценцирања оператера који желе да понуде игре на срећу. Овај принцип, који у основи представља забрану дискриминације на основу држављанства, је такође потврђен у пресуди у случају Енгелман. Наиме у случају Енгелман суд је наложио Аустрији да треба не само да поступа транспарентно, него и да либерализује тржиште. Као и у Немачкој, и у Аустрији је монопол коришћен за повећање јавних финансија.

Душан Павловић, LL.M. M.Econ.

Експерт за онлајн коцкање, докторски кандидат ЛАСТ-ЈД ЕМ студија, мастер права и мастер економије

  • googleplus
  • linkedin