Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ (3)

Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ

Тескт предствља хронолошки, трећи наставак судске праксе Суда правде ЕУ. Судска пракса се односи на коцкање и онлајн коцкање, са посебним освртом на слободу пружања услуга у јединственом европском тржишту.

Случај Спортинг Ексчејнџ – Бетфер

Бетфер је пионир у спортском клађењу путем система размене понуде и потражње. Бетфер је покренуо своје пословање током 2000. године и данас представља једну од најсупешнијих компанија која нуди услуге коцкања у виртуелном простору. Клађење путем размене је ново, прогресивно и привлачно за кориснике због великог броја могућности у односу на традиционалан начин спортског клађења. Поред спортског клађења, Бетфер нуди услуге казина, аркада и покера, али се све игре нуде само преко интернета или путем телефона. Ова компанија је најпре лиценцирана у Великој Британији, а касније и у већем броју европских држава. Њихове услуге су доступне широм света, укључујући и Холандију.

Слично као и у случају Ладброкес, проблем јесте признање лиценци издатих од стране британских власти оператеру који пружа услуге у Холандији. Суд правде ЕУ дошао је готово до истог закључка као и у претходним случајевима, легитимишући државни монопол у области коцкања, укључујући и интернет коцкање. Међутим, у сажетку пресуде, Суд правде наводи да контрола и поступак лиценцирања морају бити транспарентни како за јавне, тако и приватне оператере. Осим тога, суд наводи да принцип једнаког третмана и недискриминаторски третман на основу националне припадности морају да буду испуњени од стране јавних власти.

Случај Бетфер и Ладброкес имају своје корене у случају Лига Португез (Санта Каза), такође познат и као Бевин случај. Рестриктиван став Суда правде ЕУ из овог случаја био је примењен у случајевима Бетфер и Ладброкес. Поред већ представљеног положаја, суд је имао занимљив став у параграфу 47. Бевин случаја, а у вези односа између слободног кретања капитала и трансфера финансијских средстава. Суд закључује да било какве рестриктивне мере које предузме нека од држава чланица, а које се односе на слободно кретање капитала и плаћања, не могу бити ништа више него неминовна последица ограничења слободе пружања услуге.

Случај Сјоберг и Гердин

Случају Сјоберг и Гердин односи се на шведске прописе и регулативу у области рекламирања и промовисања коцкања. У периоду одлучивања, шведски закон о коцкању је био рестриктиван. Законодавство је забрањивало било какве активности коцкања од стране оператера лиценцираних ван Шведске. Штавише, промовисање коцкања које потиче од стране оператера легално лиценцираних у другој држави чланици ЕУ било је кажњиво у складу са кривичним правом. Држава је задржавала право да организује коцкање у складу са декларисаном социјалном политиком и јавним редом и миром.

У периоду од новембра 2003. до августа 2004. године, шведски новине Екпрессен и Афтонбладет у својим спортским рубликама објавиле су рекламе којима се рекламира коцкање путем интернета на страницама компанија Експект, Унибет, Ладброкес и Центребет. Ове команије су у то време биле лиценциране на Малти и у Уједињеном Краљевству. По покренутом поступку шведски суд је утврдио да су рекламе незаконите према шведском закону о коцкању. Сходно томе, господин Сјоберг и господин Гердин, уредник и издавач наведених новина, кажњени су у складу са кривичним законом. Суд је истакао да у случају да су новине рекламирале домаћег приређивача услуга коцкања, који ради без дозволе у Шведској, они би починили само прекршај, али не и кривично дело. Касније током суђења пред вишом судском инстанцом – Апелациони суд у Стокхолму поставио је питање Суду правде ЕУ, да ли је шведски закон о коцкању у складу са правом ЕУ.

Суд правде ЕУ је пресудио делимично на исти начин као и у ранијим случајевима. Суд је дао одговор у коме тврди да слобода пружања услуга мора да се тумачи тако да се овом слободом не искључују рестриктивна законодавства држава чланица којима се забрањује рекламирање коцкања, где рекламе имају циљну групу у становницима те државе а које су организоване ради стицања профита од стране приватних оператера у другим државама чланицама. Такав став се очекивао са становишта судске праксе, а и обзиром да је у Бевин случај суд заузео став да се слобода кретања капитала може ограничити у циљу спровођења ограничења које се односе на слободу пружања услуга.

Међутим, слобода држава чланица да заштите јавни реда и социјалну политику од претњи које коцкање носи са собом није апсолутна. У сажетку пресуде, наводи се да државе чланице не требају да тумаче рекламирање страних пружаоца услуга коцкања другачије од рекламирања „домаћег“ пружаоца услуга коцкања који послује без дозволе. Самим тим, „страни оглашивач“ не може се ригорозније казнити него „домаћи“ који послује без дозволе.

Случај Винер Ветен

Винер Ветен је био посредник у процесу пружања услуга коцкања, а у име и за рачун Типико Ко, међународне компаније, основане и најпре регистроване на Малти. Винер Ветен је пословао легално у Немачкој, где је и основан са седиштем у граду Бергхајм (Северна Рајна-Вестфалија). У јуну 2005. године, градоначелник овог града забранио је даље пословање Винер Ветена. Винер Ветен се жалио на ову одлуку, али није имао успеха пред првостепеном судском инстанцом. У другом степену Управни суд у Келну је изразио сумњу о законитости забране због чињенице да је током 2006. године Немачки савезни уставни суд пресудио да су национална правила о спортском клађењу препрека основним слободама промовисаним Правом ЕУ. Савезни уставни суд је образложио такву одлуку чињеницом да национални прописи не представљају ефикасне мере за борбу против зависности од коцкања. Међутим, суд је сматрао да хармонизација Права ЕУ у области коцкања није урађена, те да правни вакум који постоји треба регулисати. Због такве ситуације Управни суд у Келну је питао Суд правде ЕУ да ли национална законодавства која дозвољавају државни монопола на спортско клађење и која садрже недопустива ограничења слободе оснивања и слободе пружања услуга (садржана у Европском уговору) и која не служе за ограничење активности коцкања на конзистентан и систематичан начин (као што је то промовисано праксом Суда правде ЕУ), могу и даље да се примењују током транзиционог периода (период у коме треба хармонизовати правила на нивоу уније) без обзира на примат Права ЕУ.

Суд правде је у свом одговору стао на становиште да правила која нису у складу са правом ЕУ и која не могу да допринесу ограничењу активности коцкања са сврхом да се испуне циљеви јавних политика, не могу да се примењују током транзиционог периода.

Раније је Немачки савезни уставни суд утврдио да државни монопол није испунио циљеве социјалних и јавних политика. Према томе, немачки правила не ограничавају игре на срећу на конзистентан и систематичан начин. У прилог овом мишљењу је чињеница да државни монопол има намеру да максимизира профит од игара на срећу. У циљу повећања профита учешће у играма на аутоматима и у казинима је стипулисано, без обзира на претња које се јављају а везане су за ризике стварања зависности од коцкања, који су присутани у оваквим играма ништа мање него у спортском клађењу.

Душан Павловић, LL.M. M.Econ.

Експерт за онлајн коцкање, докторски кандидат ЛАСТ-ЈД ЕМ студија, мастер права и мастер економије

  • googleplus
  • linkedin