Заштита права корисника електронских комуникација: правни оквир

права корисника електронских комуникација

Серија текстова о заштити права корисника електронских комуникација у Србији обухвата:

Однос оператора и корисника електронских комуникација

Иако би сваки уговор по правилу требало да представља сагласност воља аутономних и равноправних уговорних страна, у пракси заправо често то није случај. Наиме, неретко је положај преговарачких страна такав да је једна страна у бољем положају од друге, те да стога има могућност да наметне одређене неповољне услове другој, слабијој страни при закључењу уговора. Сагласност слабије уговорне стране зато не мора нужно да представља њену вољу у буквалном смислу, већ је пре резултат нужног компромиса и немогућности да боље заштити своје интересе.

Однос између оператора и корисника електронских комуникација се свакако може сврстати у односе где једна страна има бољи преговарачки положај – а то је оператор, док друга страна, корисник, има лошији преговарачки положај.

Заправо, овде се у већини случаја не може ни говорити о некаквим преговорима, јер преговора и нема – оператор има своје услове под којима пружа услуге, које је самостално дефинисао, а на кориснику је да ”узме или остави”. Чак и у ситуацијама када постоји развијено тржиште и више конкурената међу операторима, позиција корисника често услед тога није боља, с обзиром да, иако се може говорити о постојању избора, често се дешава да већина оператора пружа своје услуге на сличан или идентичан начин, те у том случају за постоји само тзв. илузија избора.

Имајући у виду улогу и значај електронских комуникација у модерном друштву, јасно је да се корисник не сме довести у ”узми или остави” ситуацију, те да му је потребно обезбедити барем минимум заштите као слабијој страни. Из тих разлога, јавила се потреба за интервенцијом законодавца који је прописима наметнуо одређене обавезе операторима, односно гарантовао одређена права корисницима, о чему ће бити речи у наредним текстовима.

Правни оквир

Правни оквир који у Републици Србији уређује заштита права корисника електронских комуникација, у ужем смислу, чине

Питање примене Закона о заштити потрошача у контексту заштите права корисника електронских комуникација се може сматрати спорним и свакако завређује посебну пажњу и правну анализу. Овде је само довољно указати на то да важећим прописима није јасно дефинисан однос одредаба Закона о заштити потрошача и Закона о електронским комуникацијама, што је свакако било потребно урадити с обзиром да Закон о заштити потрошача регулише права и обавезе потрошача и у вези са услугама од општег економског интереса, међу којима су набројане и електронске комуникационе услуге.

Тумачењем одредаба поменутих закона, може се извести закључак да се услуге универзалног сервиса, дефинисане Законом о електронским комуникацијама, могу подвести под дефиницију услуга од општег економског интереса коју прописује Закон о заштити потрошача, али ни тада се не може закључити који закон и на који начин ће се применити у случају када исто питање регулишу оба закона и то на различит начин.

У претходно дефинисаном правном оквиру који регулише права корисника електронских комуникација већина решења је преузета из Телеком пакета из 2002., односно 2009. године, као последица хармонизације домаћих прописа са прописима Европске Уније.

Заштита права корисника према важећем правном оквиру

Српски законодавац је пружио заштиту корисницима електронских комуникација пре свега

  • прописивањем обавезних елемената уговора између оператора и корисника;
  • регулисањем обавештавања корисника о условима и ценама;
  • регулисањем могућности једностране измене уговора од стране оператора;
  • прописивањем параметара квалитета услуге; обезбеђењем доступности услуга особама са инвалидитетом;
  • регулисањем питања која се односе на рачун за пружене услуге и контролу трошкова;
  • регулисањем питања о(не)могућавања идентификације позива и спречавања злонамерних и узнемирујућих позива;
  • омогућавањем заустављања аутоматског преусмеравања позива на терминалну опрему корисника;
  • прописивањем обавезе филтрирања незатражених и шкодљивих порука;
  • регулисањем јавних телефонских именика, регулисањем обраде података о саобраћају и локацији и заштите безбедности и интегритета јавних комуникационих мрежа и услуга.

Такође, заштита корисника је посредно обезбеђена и прописивањем обавезе надлежним органима да врше надзор над операторима.

У наредним текстовима ће бити посвећена пажња свакој од претходно наведених области.

Сава Павловић

Адвокатски приправник у адвокатској канцеларији Живковић Самарџић, са праксом у областима права телекомуникација, медијског права, права оглашавања и права конкуренције.