Заштита права корисника електронских комуникација: једнострана измена уговора

Једнострана измена уговора

Серија текстова о заштити права корисника електронских комуникација у Србији обухвата:

Једнострана измена уговора од стране оператора представља једно од битнијих питања Закона о електронским комуникацијама. Уопштено говорећи, законодавац оставља могућност оператору да једнострано измени услове уговора са корисником, али у том случају оставља могућност и кориснику да се са таквим изменама не сагласи.

Наиме, чланом 107 ЗЕК прописано је да је оператор дужан да претплатника, најмање месец дана унапред, обавести на погодан начин о намери једностране измене услова уговора, као и праву претплатника на раскид уговора пре истека периода на који је закључен.

Даље, прописује се да претплатник има право да, по пријему поменутог обавештења раскине уговор без обавезе плаћања трошкова у вези са раскидом, ако се најављеним једностраним изменама битно мењају услови под којима је уговор закључен, на начин који није на корист претплатника, а нарочито у погледу спецификације услуга (садржај пакета) и услова за коришћење услуга у вези са понуђеним промотивним погодностима.

Оваква формулација законских одредаба оставила је у пракси доста простора за тумачење. Штавише, уместо да заштити кориснике, може се закључити да су корисници овакво формулисаним одредбама доведени у неповољнији положај.

Наиме, у пракси се пре свега поставило питање шта представља погодан начин обавештавања корисника о намери једностране измене услова, као и у чему се састоји обавеза оператора да обавести корисника.

Правилником о општим условима за обављање делатности електронских комуникација по режиму општег овлашћења ова законска одредба је додатно разрађена тако што је прописано да погодан начин представља:

  • штампани прилог месечном рачуну,
  • СМС порука,
  • штампана брошура на продајном месту,
  • Интернет страница,
  • инфо канал,
  • средство јавног информисања и слично.

Међутим, ни оваква разрађена одредба не даје потпун одговор на постављена питања и оставља простора за различито тумачење – да ли би нпр. постојећа пракса неких оператора да објаве нови ценовник или обавештење о укидању одређене услуге мобилне телефоније на свом Интернет сајту могла да се сматра испуњавањем обавезе обавештавања одређеног корисника о промени? Да ли се очекује од нпр. осамедесетпетогодишњег корисника услуге фиксне телефоније, који притом живи у руралној средини, без приступа интернету, да свакодневно проверава Интернет сајт оператора фиксне телефоније не би ли био обавештен да је оператор повећао цену услуге коју користи?

Међутим, још спорнијим треба сматрати условљавање раскида уговора од стране корисника, у случају када оператор једнострано измени услове уговора, и то битном променом услова под којима је уговор закључен, на начин који није на корист претплатника.

Доследним тумачењем ове законске одредбе, може се закључити да оператор може да измени услове уговора једнострано, али да ће корисник имати право да раскине уговор само под условом да се том изменом битно мењају услови уговора на његову штету. Наравно, прво питање које се може поставити је шта представља битна промена уговора и ко одлучује о томе шта је битна промена? Да ли је промена обрачунског интервала за услугу мобилне телефоније са 30 секунди на 45 секунди битна промена услова уговора? Да ли је повећање цене услуге кабловског Интернета са 1.000 динара на 1.050 динара месечно битна промена уговора?

Решење за претходно наведени проблем покушано је Правилником о општим условима за обављање делатности електронских комуникација по режиму општег овлашћења тако што је тим правлиником прописано да ако се најављеном једностраном изменом мењају битни услови уговора (промена цене, начина тарифирања, спецификација пакета и др.) на начин који није у корист претплатника, претплатник има право да, по пријему обавештења, раскине уговор без обавезе плаћања трошкова у вези са раскидом, у складу са прописима који регулишу заштиту потрошача и Законом.

Па тако, док правилник прописује да је потребно да дође до промене битних услова уговора, а то су цена, начин тарифирања, спецификација пакета и др, како би корисник имао право да раскине уговор, са друге стране ЗЕМ прописује да је потребно да дође до битне промене услова уговора да би корисник могао исто то право да оствари.

Оваквом одредбом правилника се у потпуности мења сам смисао законске одредбе. Наравно, ако се остави по страни то што се оправдано може тврдити да је оваква формулација одредбе правилника онаква каква је законска формулација требало да буде, оваква измена суштине законске норме свакако није исправна, с обзиром да се одредбе закона не могу мењати подзаконским актом. Осим тога, различитим регулисањем истог питања додатно се доприноси правној несигурности, што свакако не иде у прилог правној заштити корисника електронских комуникација, чему је регулисање овог питања требало да послужи, напротив.

Сава Павловић

Адвокатски приправник у адвокатској канцеларији Живковић Самарџић, са праксом у областима права телекомуникација, медијског права, права оглашавања и права конкуренције.