Серија текстова о заштити права корисника електронских комуникација у Србији обухвата:
- Део 1 – Правни оквир
- Део 2 – Предуговорна фаза
- Део 3 – Форма и обавезан садржај уговора
- Део 4 – Једностране измене уговора
Уговор између оператора и корисника – обавеза писане форме
Чланом 105. Закона о електронским комуникацијама, насловљеним Уговор између оператора и корисника, законодавац је прописао да се међусобна права и обавезе оператора и корисника уређују уговором, који се закључује у писаној форми. Другим речима, оператор и корисник у вези са пружањем услуга електронских комуникација морају закључити писани уговор.
Законодавац је истим чланом прописао и обавезан садржај таквог уговора, на тај начин што је поред елемената утврђених законом којим се уређују облигациони односи, као обавезне прописао и следеће елементе:
- спецификацију услуга (садржаја пакета), укључујући нарочито податке о могућности за упућивање позива службама за хитне интервенције, условима за приступ и коришћење услуга (укључујући и ограничења), минималном нивоу квалитета пружања услуга и примењеним мерама за спречавање претераног оптерећења мреже, времену потребном за отпочињање коришћења услуга, понуђеним услугама одржавања и подршке, као и ограничењима у коришћењу терминалне опреме (нпр. у случају када се мобилни телефон може користити само са операторовом картицом);
- одредбе о поступању са подацима о личности (нарочито у вези са јавним телефонским именицима), подацима о саобраћају и подацима о локацији, током трајања и након престанка уговорног односа;
- податке о ценама и тарифама, као и начинима на које се могу добити актуелне информације о свим примењеним тарифама, трошковима одржавања, као и начинима плаћања и додатним трошковима у вези са понуђеним начинима плаћања;
- рок важења уговора, као и услове под којима се уговор продужава, односно раскида, укључујући нарочито услове коришћења услуга у вези са понуђеним промотивним погодностима, накнадама у вези са преносом броја, привременој суспензији и трајном престанку пружања услуга, односно престанку уговорног односа, са и без плаћања трошкова у вези са раскидом (нарочито у погледу терминалне опреме);
- накнаде и услове враћања средстава за случај непридржавања уговореног нивоа квалитета услуга;
- начин за подношење и решавање приговора;
- мере које оператор може применити ради одржавања безбедности и интегритета својих мрежа и услуга, као и контроле недозвољеног садржаја.
Међутим, овакве недвосмислене законске одредбе, којима се прописује да се међусобна права и обавезе оператора и корисника уређују уговором, а да уговор мора бити у писаној форми и да мора имати одређени садржај, релативизована је Правилником о општим условима за обављање делатности електронских комуникација по режиму општег овлашћења.
Правилник о општим условима за обављање делатности електронских комуникација по режиму општег овлашћења
Наиме, у члану 24. овог правилника, одмах након понављања законске одредбе којом се прописује да се међусобна права и обавезе оператора и корисника уређују уговором који се закључује у писаној форми, на начин уређен Законом, ставом 2. истог члана се прописује да се на међусобна права и обавезе оператора и корисника које се не уређују уговором, примењују општи услови оператора за пружање услуга.
Иако се може претпоставити да је намера писца наведене одредбе Правилника била да ”препозна” и опште услове пружања услуге, чини се да је било далеко практичнијих правних решења од овог. Наиме, оваква формулација предметне одредбе, где се у првом ставу прописује да се ”међусобна права и обавезе оператора и корисника уређују уговором који се закључује у писаној форми”, а други став почиње формулацијом ”на међусобна права и обавезе оператора и корисника које се не уређују уговором” је у најмању руку контрадикторна и правно проблематична.
Осим тога, додатну конфузију уноси став 3. истог члана Правилника који прописује и да општи услови из става 2. овог члана треба да садрже све елементе уговора из става 1, осим рока важења уговора и услова под којим се продужава или раскида уговор, чиме не само да противречи ставу 1. истог члана, већ противречи и ставу 2.
Имајући у виду све претходно изнето, постојећа регулатива оствила је многа питања отворена и много је простора остало за тумачење, па се у пракси често јавља као спорно питање начина промене услуга, уговарања додатних услуга, итд.
Као једно од спорних питања је свакако и концепт домаћих оператора у вези са закључењем уговора за тзв. ”pre-paid” услуге мобилне телефоније, с обзиром да већина оператора као моменат закључења уговора прописује моменат прихватања општих услова од стране корисника, а то прихватање дефинише се као сама радња куповине или активације СИМ картице.
Забрана уговарања cross-default клаузула и избегавања или ограничавања испуњења уговорних обавеза од стране оператора
Правилник о општим условима за обављање делатности електронских комуникација по режиму општег овлашћења чланом 25. уводи забрану уговарања привремене обуставе пружања услуге или раскида претплатничког уговора, у случају када претпланик повреди одредбе неког другог уговора који је закључио са истим оператором.
То значи да нпр. уговор о пружању услуге мобилне телефоније не сме да садржи одредбу која оператору даје право да кориснику обустави пружање услуге мобилне телефоније у случају када је корисник закаснио са плаћањем рачуна за услугу кабловског интернета уговорену другим уговором са истим оператором. Осим тога, треба напоменути и да се истим чланом прописује и забрана уговарања могућности избегавања или ограничавања испуњења уговорних обавеза на штету претплатника.