Референца
Либерти и други против Уједињеног Краљевства (енг. Liberty and others v. the United Kingdom), представка бр. 58243/00
Кључне речи
законитост пресретања телекомуникација, прислушкивање, право увида у податке о личности, приватност, члан 8 Конвенције
Чињенице
Подносиоци представке су једна британска и две ирске невладине организације са седиштима у Лондону и Даблину.
Представка је поднета због тога што је Министарство одбране Уједињеног Краљевства током 1990. годиен, покренуло такозвани „Електронски испитни пројекат“ (енг. Еlectronic test facility – ETF) који има служи за пресретање и до 10 000 симултаних телефонских канала између Даблина и Лондона, као и из Уједињеног Краљевства ка континенту.
Између 1990. и 1997. године, према наводима подносиоца, овим системом су пресретан све јавне телекомуникације, укључујући телефон, факс и електронску пошту. Током наведеног периода, организације-подносиоци представке су биле у редовном међусобном телефонском контакту, између осталог пружајући правну помоћ. Тврдили су да су многе од њихових интерних комуникација биле пресретане од стране ЕТФ-а.
Септембра 1999. године, подносиоци представке су тражили од Трибунала за пресретање комуникације (енг. Interception of Communications Tribunal – ICT), да се испита законитост налога на основу којих су вршена пресретања комуникације између Енглеске, Велса и Ирске. Трибунал је известио подносиоце децембра 1999. године да је истрага спроведена и да није било никаквих повреда закона у поступању ЕТФ-а.
Након оваквог одговора, подносиоци су се жалили ДПП-у, (енг. Director of Public Prosecutions) због незаконитог пресретања комуникација. Предмет је прослеђен полицији, која је такође утврдила да није било повреде закона.
У међувремену ранија законска регулатива је замењена новом, јер је 2000. године донет нов Закон о истражним овлашћењима на ову кога је формиран нов Трибунал-ИПТ (енг. Regulation of Investigatory Powers Act 2000).
Августа месеца 2001. године, подносиоци су покренули поступак пред ИПТ-ом, против обавештајних и безбедносних агенција УК због повреде права на заштиту приватности, посебно у домену телефонске и имејл комуникације.
Иако су подносиоци представке поднели више захтева ИПТ-у, сви су се они на крају свели на један: питање законитости процедуре „филтрирања“ комуникација које су пресретане. Суштинско питање односило се на законитост поступка филтрирања пресретнутих комуникација упућених из УК ка иностранству.
Када су исцрпели сва правна средства унутар УК, подносиоци су се обратили Европском суду за људска права, позивајући се на повреду члана 8 Конвенције.
Процес пресретања према прописима из 1985. године је пролазио кроз 5 фаза. У првој фази издавао се налог, врло широко постављен који је омогућавао пресретање свих комуникација из одређене категорије. У другој фази Државни секретар је издавао сертификат описујући категорије информација које је требало „извући“ из пресретнуте комуникације. Трећа фаза је обухватала „филтрирање“ података према одређеним кључним речима. У четвртој фази из података је требало уклонити личне податке и имена, ради задовољења права на заштиту приватности. У петој и финалној фази одређивано је које се од прикупљених информација могу даље користити и дистрибуирати.
Према подносиоцима представке, законска регулатива пресретања комуникације је постављена толико широко да је довела до повреде права из чл 8 Конвенције. О законитости пресретања комуникација у контексту праксе Европског суда за људска права смо писали и у случају П.Г. и Ј.Х. против УК, као и случају Аман против Швајцарске.
Коментар
Према ставу Европског суда за људска права, члан 8 Конвенције који гарантује право на приватности и породичан живот и којим се такођер гарантује приватност комуникација обухвата комуникације путем телефона, факса или електронске поште.
Суд подсећа на своје одлуке у неким ранијим предметима, у којима је закључио да већ само постојање прописа који дозвољавају трајно праћење комуникације која улази у сферу „приватног“, представља повреду чл 8 Конвенције.
Исто тако, према ставу 2 члана 8 Конвенције, мешање у приватан живот је законито само када је оправдано, када је то неопходно у демократском друштву, те је и у овом предмету требало утврдити да ли је задирање у приватност и пресретање телекомуникација било оправдано. О начину на који Европски суд за људска права процењује ”оправданост” погледајте и коментар случаја Узун против Немачке.
Европски суд за људска права је утврдио да је Законом из 1985. године извршној власти дато исувише широко овлашћење на основу кога је могла пресретати све комуникације између УК и континента. У том смислу став је Суда да је изввршна власт имала практично одрешене руке и да нису пружене довољне гаранције за заштиту права приватности.
Суд из Стразбура је закључио да у спорном периоду важећим домаћим прописима није пружена адекватна заштита од злоупотребе власти. Посебно је наглашено да јавности није била доступна никаква јасна процедура у оквиру које ће се подаци о личности који су прикупљени моћи консултовати, кориговати итд.
Због свега наведеног, Европски суд за људска права је закључио да је дошло до повреде чл 8 Конвенције.
Суд није подносиоцима досудио накнаду штете јер је закључио да је утврђивање повреде правично задовољење за било коју нематеријалну штету коју су претрпели.