P.G. i J.H. protiv Ujedinjenog Kraljevstva

P.G. i J.H. protiv Ujedinjenog Kraljevstva

referenca

P.G. i J.H. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, (eng. P.G. and J.H. v. United Kingdom), 44787/98, datum pravosnažnosti 25.12.2001

ključne reči

pravo na privatnost, član 8

činjenice

Dana 28. februara 1995. detektiv-inspektor Man dobja informaciju o pripremi oružane pljačke kombija koji prevozi novac. Pljačka je planirana za 02.03.1995.

U cilju sprečavanja pljačke, policija je započela vizuelni nadzor prostorija u kojima je stanovao izvesni B, koji je od ranije bio osumnjičen ne samo kao diler droge, već i kao osoba odgovorna za pucnjavu na policajce u toku jedne prethodne pljačke.

U prošlosti, video nadzor nad ovim liem se pokazao kao neuspešan. B. je bio svestan da ga prate i tajno snimaju.

Pljačka za koju je policija dobila dojavu nije izvršena 2. marta 1995. Umesto toga, policija je primila dodatne informacije da će se pljačka desiti „negde“ oko 9. marta 1995. Dodatne informacije o lokaciji ili meti pljačke nisu bile prikupljene, pa je detektiv Man pripremio izveštaj za šefa policije kako bi se dobilo odobrenje za instaliranje prislušnih uređaja u stanu lica B.

Upotreba tajnih uređaja za prisluškivanje regulisana je „Pravilnikom o upotrebi opreme u policijskim operacijama“ iz 1984. godine (tzv „Smernice“).

Dana 3. marta 1995. Šef policije je odlučio da je upotreba uređaja za prisluškivanje opravdana po „Smernicama“, ali nije odobrio njegovu upotrebu dok nije potvrđeno da je instalacija uređaja izvodljiva. Izviđanje u noći između 3. i 4. marta utvrdila da je instalacija izvodljiva.

Dana 4. marta 1995, Šef policije je dao usmenu dozvolu da se nastavi sa postavljanjem uređaja i nadzorom. Međutim, on nije dao pismenu potvrdu, kako je to propisano „Smernicama“, jer je bio na godišnjem odmoru, već je odobrio usmeno.

Šef policije je izjavio da je tražio od zamenika šefa policije da se brine oko pisanih formalnosti kao i da sačini pismenu potvrdu da je instalacija uređaja izvodljiva. Tek 8. marta 1995. zamenik šefa policije daje pismeno ovlašćenje za korišćenje uređaja za slušanje.

Dana 4. marta uređaj za tajno slušanje je instaliran u sofi u stanu osumnjičenog B, dakle pre nego je zamenik šefa policije dao ovlašćenja u pisanoj formi.

Razgovori između B. i drugih lica prate se i snimaju od 04.03., do 15. marta 1995. godine.

Dana 14. marta 1995. policija je podnela zahtev Britanskom Telekomu za izdavanje detalja računa za broj telefona lica B, za period od 1. januara 1995. do dana podnošenja zahteva.

Obrazac zahteva je potpisao policijski nadzornik u skladu sa zahtevima Britanskog Telekoma, navodeći da je informacija neophodna radi identifikacije članova tima osumnjičenih naoružanih pljačkaša.

Dana 15. marta 1995. B. i ostali koji su bili sa njim u njegovoj kući otkrili su uređaj za slušanje i napustili su prostorije. Do pljačke nije došlo. Policija je nastavila vizuelni i audio nadzor prostorija.

U toku nadzora identifikovani su podnosioci ove predstavke, zabeleženo je njihovo ulaženje i izlaženje iz stana lica B.

Dana 16. marta 1995. podnosioci su uhapšeni u ukradenom automobilu Vaukhal. U prtljažniku vozila su pronađene između ostalog, dve crne maske, pet crnih plastičnih vezica, dva para kožnih rukavica i dva vojnička ranca.

Nakon što su uhapšeni, podnosioci predstavke su odbili da se izjasne kao i da daju uzorke glasa u policiji. Policija je dobila nalog za pretres stana i pretresla ga. U stanu su pronađeni otisci prstiju podnosilaca kao i druge stvari.

Kako su policiji bili potrebni uzorci glasova podnosilaca predstavki radi poređenja sa snimcima, policija je tražila da se instaliraju tajni uređaja u ćelijama gde su bili podnosioci, kao i da se postave tajni uređaji na policajce koji budu saslušavali podnosioce predstavki.

Pismeno ovlašćenje dao je šef policije u skladu sa Smernicama. Uzorci govora podnosilaca, zabeleženi su bez njihovog znanja i dozvole.

U slučaju drugog podnosioca, razgovori koji su snimljeni uključivali su i poverljiv razgovor između tog podnosioca i njegovog advokata.

Vlada je tvrdila, da kada su policajci prilikom preslušavanja shvatili da se radi o poverljivom razgovoru, da ga nisu do kraja saslušali niti su ga uvrstili u dokaze.

Uzorci glasova podnosilaca su zatim poslati na analizu, gde su poređeni sa glasovima snimljenim u stanu lica B., u periodu između 4 i 15 marta. Ekspert je zaključio da je „verovatno“ da se glas prvog podnosioca predstavke pojavljuje na snimcima kao i da je „veoma verovatno“ da glas drugog podnosioca pojavljuje na njima.

Nakon ovako sprovedene istrage, lice B. i podnosioci su optuženi za zaveru radi pljačke firme „Securicor Ltd“.

B, je priznao krivicu, imajući u vidu odluku Doma lordova u predmetu R. protiv Kana iz 1996. godine (eng. R. v. Khan) kojom je zauzet stav da su kao relevantni prihvaćeni dokazi koji su dobijeni na nezakonit način, nezakonitim sredstvima.

Podnosioci, međutim, osporavali su prikupljene dokaza izvedene iz upotrebe tajnih uređaje u kući B. po dva osnova.

  • Šef policije nije mogao dati ovlašćenje za korišćenje tajnog uređaja u prostorijama B., jer ostali oblici istrage nisu pokušani, a što je preduslov za određivanje tajnog slušanja prema Smernicama.
  • Uređaj za tajno slušanje instaliran je i korišćen pre nego je pribavljeno pismeno odobrenje Šefa policije.

Pre nego je porota položila zakletvu, sudija u predmetu je saslušao navode odbrane koji su se odnosili na neprihvatljivost prikupljenih dokaza.

Tužilaštvo je tom prilikom priznalo da su relevantni dokazi dobijeni nezakonitim sredstvima, ali da su bili opravdani jer je javni interes bio ugrožen.

Odbrana je tvrdila da sudija ima diskreciono pravo da isključi dokaze na osnovu Zakona o policiji i krivičnim dokazima iz 1984, kao i da on to treba da uradi, jer Šef policije nije uspeo da se pridržava Smernica. Sudija Broderik je odbacio zahteve podnosilaca.

Dana 9. avgusta 1996. podnosioci su osuđeni za udruživanje radi vršenja oružane pljačke i osuđeni na petnaest godina zatvora.

Žalili su se Apelacionom sudu ali su njihove žalbe odbijene 12. novembra 1996, sa zaključkom da je diskreciono pravo sudije da prihvati dokaze.

komentar

Podnosioci predstavke isticali su da je upotreba uređaja za prisluškivanje u stanu lica B. predstavljala mešanje u njihova prava predviđena članom 8 Konvencije, kao i da ovo mešanje nije bilo opravdano.

U vreme spornog događaja nije postojala zakonska regulativa korišćenja tajnih uređaja. Relevantni zakon je usvojen tek 1997. godine.

U vreme sporog događaja postojale su tzv „Smernice“, što je interni akti Ministarstva unutražnjih poslova, koje nisu bile pravno obavezujuće niti poznate javnosti. Mešanje u njihovo pravo na poštovanje njihovog privatnog života stoga nije bilo „u skladu sa zakonom“ zbog čega je došlo do povrede člana 8.

Takođe, tokom postupka, Vlada je priznala da je upotrebom uređaja za tajno snimanje ugrozila prava podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog privatnog života. Vlada se pozivala na to da je tajno snimanje bilo opravdano sztavom 2 člana 8. Konvencije kao nužno u demokratskom društvu i to u interesu javne bezbednosti, radi sprečavanja kriminala i /ili zaštitu prava drugih.

Sud je utvrdio da način kako su „Smernice“ regulisale korišđenje uređaja nije zadovoljilo standard „u skladu sa zakonom „, te su zaključili i da je nacionalni Sud bio dužan da stigne do istog takvog zaključka u ovom predmetu.

Top of Form

Izraz „u skladu sa zakonom“, prema stavu Suda zahteva:

  • prvo, da osporena mera ima neki osnov u domaćem zakonu;
  • drugo, to se odnosi i na kvalitet zakona u pitanju, zahtevajući da treba biti dostupan za javnost.

Podnosioci su takođe isticali da je došlo i do povrede čl 13 Konvencije, tj. da Ujedinjeno Kraljevstvo nije imalo efektivan pravni lek za zaštitu povređenog prava.

Sud je zaključio da sistem pritužbi ne ispunjava potrebne standarde i ne predstavljaju dovoljnu zaštitu od zloupotrebe ovlašćenja, te da tako nije obezbeđen delotvoran pravni lek u smislu člana 13. Stoga, sud zaključuje, došlo je do povrede Član 13. Konvencije.

Iz svih razloga, Sud je u ovom predmetu doneo sledeće odluke:

Jednoglasno je zaključio da je došlo do povrede člana 8 Konvencije kada se radi o upotrebi uređaja za tajnog snimanje postavljenog u stanu lica B.

Zaključuje jednoglasno da nije došlo do povrede člana 8 Konvencije u odnosu na dobijanje informacija od Britanskog telekoma o upotrebi telefona iz stana lica B.

Odlučuje jednoglasno da je došlo do kršenja člana 8 Konvencije u pogledu korišćenja tajnih uređaja u policijskoj stanici;

Zaključuje sa šest glasova prema jedan, da je došlo do povrede člana 6 Konvencije u pogledu korišćenja materijala dobijenih tajnim snimanjem u sudskom postupku

Odlučuje jednoglasno da je došlo do kršenja člana 13. Konvencije u pogledu korišćenja tajnih uređaja;

Jednoglasno

  • da tužena država treba da isplati podnosiocima, u roku od tri meseca od datuma kada presuda postane pravosnažna u skladu sa članom 44 Konvencije;
  • 1,000 EUR-a svakom ponaosob na ime nematerijalne štete;
  • 12.000 EUR-a na ime troškova i izdataka;

Odbacuje jednoglasno ostatak zahteva podnosioca predstavke za pravično zadovoljenje.

Sanja Mandarić

Samostalni advokat sa praksom usmerenom na porodično i obligaciono pravo i interesovanjem za međunarodnu sudsku praksu u oblasti prava IKT.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin

2 Comments

  1. Pingback: Uzun protiv Nemačke | PravoIKT

Comments are closed.