Узун против Немачке

Узун против Немачке

референца

Узун против Немачке (енг. Uzun vs. Germany), представка бр. 35623/05

кључне речи

геолокализација, приватност, тероризам, законитост надзора, национална безбедност, члан 8

чињенице

Подносилац представке, господин Узун, и још једна особа (С.) су током 1995. године по налогу суда стављени под надзор, због постојања сумње да су укључени у бомбашке нападе организоване од стране екстремне левичарске групе чији су били чланови.

Када су подносилац представке и саизвршитељ открили да су под надзором, уништавањем прислушних који су им били постављени у аутомобил и избегавањем употребе мобилних телефона покушали су се прикрити.

Након тога, тужилаштво је одобрило њихово праћење путем система геолокализације ( енг. Global Positioning System – GPS). Овај уређај је такођер био постављен у аутомобил који су користили.

Подносилац представке и његов сарадник су ухапшени 1996. године.

На основу доказа који су били прикупљени употребом средстава надзора, а нарочито на основу доказа прикупљених путем система геолокализације који су потврдили присуство возила лица С. на једном од места напада, подносилац представке и његов сарадник су након судског процеса осуђени за бомбашке нападе почињене између јануара и децембра 1995. године. Подносилац представке осуђен је на затворску казну у трајању од 13 година.

Након тога, подносилац је поднео жалбе Федералном суду и Уставном суду Немачке. Ове су жалбе одбијене. Уставни суд је своју одлуку између осталог образложио и тиме да је интрузија у приватну сферу односно ограничавање приватности подносиоца жалбе употребом средстава надзора заснованих на систему геолокализације било оправдано, тј. срезмерно у односу на озбиљност почињених кривичних дела.

Подносилац је затим поднео представку Европском суду за људска права позивајући се на повреду члана 8 Конвенције, као разлог наводећи повреду права на заштиту приватног и породичног живота због употребе система геолокализације.

Уређај у питању је био постављен у возило друге особе (С.) а не подносиоца. Ипак његова употреба је била јасно намењена прибављању информација о подносиоцу представке, пошто су власти из раније истраге знале да подносилац предметно возило користи заједно са особом С.

Надзор путем геолокализације се корисито ради континуираног прикупљања и чувања података о кретању подносиоца представке у временском периоду од три месеца.

Прикупљени подаци (укључујући податке о личности) омогућили су надлежним органима праћење кретања, спровођење додатних истражних радњи и прикупљање доказа који су касније коришћени током суђења.

Подносилац представке је сматрао да су надзор путем геолокализације и коришћење података који су тако прикупљени довели до неоправданог мешања у његов приватни живот. Што се тиче законитости самог мешања, надзор је био законит и спроведен по судској одлуци.

У овом конкретном случају, питање је да ли је законска одредба била довољно прецизна и да ли је садржала довољне гаранције за спречавање злоупотреба.

коментар

Спорна законска одредба на основу које је дозвољен надзор путем геолокализације је допуштала употребу фотографија, видео надзор и друга посебна техничка средства у случајевима ”нарочито тешких” кривичних дела. Домаћи судови заузели су став да та одредба покрива и надзор путем геолокализације, те да овај закон пружа одговарајуће гаранције против злоупотреба.

Надзор путем геолокализације се могао корцисити само у случају ”нарочито тешких” кривичних дела где друге методе нису могле бити спроведене.

Са друге стране, чињеница да максимална дужина трајања мере надзора није била регулисана и ограничена, исправљена је чињеницом да су суови могли ограничити примену ове мере.

Због свега наведеног, интрузија у приватну сферу односно ограничење права на заштиту приватности подносиоца представке била је законита.

На оваквом становишту био је и Европски суд за људска права.

Према ставу Суда из Стразбура, легитиман је циљ заштите националне и јавне сигурности и спречавање извршења кривичних дела.

Надзор путем геолокализације одређен је тек након што су се мање наметљиве мере показале неефикаснима. Сам поступак спроведен је у релативно кратком периоду од око 3 месеца и погађао је подносиоца само када је путовао аутомобилом саизвршиоца С.

Закључак Европског суда за људска права је да се није радило о опсежном надзору. Имајући у виду да се истрага водила за тешка кривична дела, надзор путем геолокализације био је нужан и оправдан. У светлу овог закључка, став је Суда да није било потребе испитивати наводне повреде члана 6 Европске конвенције о људским правима.

Према оцени Европског суда за људска права, прикупљање података о личности и других информација о подносиоцу путем надзора било је оправдано са становишта интереса националне безбедности и ради спречавања кривичних дела, те је мешање власти у приватан живот подносиоца било сразмерно циљу и неопходно у демократском друштву.

Због наведеног, Европски суд за људска права једногласно је одлучио о непостојању повреде члана 8 Европске конвенције о људским правима.

Иначе, питање надзора лица у судској пракси Европског суда за људска права постављено је и у случајевима Пек против Уједињеног Краљевства, Аман против Швајцарске, П.Г. и Ј.Х. против Уједињеног Краљевства, о којима смо такођер писали.

Сања Мандарић

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin