Uzun protiv Nemačke

Uzun protiv Nemačke

referenca

Uzun protiv Nemačke (eng. Uzun vs. Germany), predstavka br. 35623/05

ključne reči

geolokalizacija, privatnost, terorizam, zakonitost nadzora, nacionalna bezbednost, član 8

činjenice

Podnosilac predstavke, gospodin Uzun, i još jedna osoba (S.) su tokom 1995. godine po nalogu suda stavljeni pod nadzor, zbog postojanja sumnje da su uključeni u bombaške napade organizovane od strane ekstremne levičarske grupe čiji su bili članovi.

Kada su podnosilac predstavke i saizvršitelj otkrili da su pod nadzorom, uništavanjem prislušnih koji su im bili postavljeni u automobil i izbegavanjem upotrebe mobilnih telefona pokušali su se prikriti.

Nakon toga, tužilaštvo je odobrilo njihovo praćenje putem sistema geolokalizacije ( eng. Global Positioning System – GPS). Ovaj uređaj je također bio postavljen u automobil koji su koristili.

Podnosilac predstavke i njegov saradnik su uhapšeni 1996. godine.

Na osnovu dokaza koji su bili prikupljeni upotrebom sredstava nadzora, a naročito na osnovu dokaza prikupljenih putem sistema geolokalizacije koji su potvrdili prisustvo vozila lica S. na jednom od mesta napada, podnosilac predstavke i njegov saradnik su nakon sudskog procesa osuđeni za bombaške napade počinjene između januara i decembra 1995. godine. Podnosilac predstavke osuđen je na zatvorsku kaznu u trajanju od 13 godina.

Nakon toga, podnosilac je podneo žalbe Federalnom sudu i Ustavnom sudu Nemačke. Ove su žalbe odbijene. Ustavni sud je svoju odluku između ostalog obrazložio i time da je intruzija u privatnu sferu odnosno ograničavanje privatnosti podnosioca žalbe upotrebom sredstava nadzora zasnovanih na sistemu geolokalizacije bilo opravdano, tj. srezmerno u odnosu na ozbiljnost počinjenih krivičnih dela.

Podnosilac je zatim podneo predstavku Evropskom sudu za ljudska prava pozivajući se na povredu člana 8 Konvencije, kao razlog navodeći povredu prava na zaštitu privatnog i porodičnog života zbog upotrebe sistema geolokalizacije.

Uređaj u pitanju je bio postavljen u vozilo druge osobe (S.) a ne podnosioca. Ipak njegova upotreba je bila jasno namenjena pribavljanju informacija o podnosiocu predstavke, pošto su vlasti iz ranije istrage znale da podnosilac predmetno vozilo koristi zajedno sa osobom S.

Nadzor putem geolokalizacije se korisito radi kontinuiranog prikupljanja i čuvanja podataka o kretanju podnosioca predstavke u vremenskom periodu od tri meseca.

Prikupljeni podaci (uključujući podatke o ličnosti) omogućili su nadležnim organima praćenje kretanja, sprovođenje dodatnih istražnih radnji i prikupljanje dokaza koji su kasnije korišćeni tokom suđenja.

Podnosilac predstavke je smatrao da su nadzor putem geolokalizacije i korišćenje podataka koji su tako prikupljeni doveli do neopravdanog mešanja u njegov privatni život. Što se tiče zakonitosti samog mešanja, nadzor je bio zakonit i sproveden po sudskoj odluci.

U ovom konkretnom slučaju, pitanje je da li je zakonska odredba bila dovoljno precizna i da li je sadržala dovoljne garancije za sprečavanje zloupotreba.

komentar

Sporna zakonska odredba na osnovu koje je dozvoljen nadzor putem geolokalizacije je dopuštala upotrebu fotografija, video nadzor i druga posebna tehnička sredstva u slučajevima ”naročito teških” krivičnih dela. Domaći sudovi zauzeli su stav da ta odredba pokriva i nadzor putem geolokalizacije, te da ovaj zakon pruža odgovarajuće garancije protiv zloupotreba.

Nadzor putem geolokalizacije se mogao korcisiti samo u slučaju ”naročito teških” krivičnih dela gde druge metode nisu mogle biti sprovedene.

Sa druge strane, činjenica da maksimalna dužina trajanja mere nadzora nije bila regulisana i ograničena, ispravljena je činjenicom da su suovi mogli ograničiti primenu ove mere.

Zbog svega navedenog, intruzija u privatnu sferu odnosno ograničenje prava na zaštitu privatnosti podnosioca predstavke bila je zakonita.

Na ovakvom stanovištu bio je i Evropski sud za ljudska prava.

Prema stavu Suda iz Strazbura, legitiman je cilj zaštite nacionalne i javne sigurnosti i sprečavanje izvršenja krivičnih dela.

Nadzor putem geolokalizacije određen je tek nakon što su se manje nametljive mere pokazale neefikasnima. Sam postupak sproveden je u relativno kratkom periodu od oko 3 meseca i pogađao je podnosioca samo kada je putovao automobilom saizvršioca S.

Zaključak Evropskog suda za ljudska prava je da se nije radilo o opsežnom nadzoru. Imajući u vidu da se istraga vodila za teška krivična dela, nadzor putem geolokalizacije bio je nužan i opravdan. U svetlu ovog zaključka, stav je Suda da nije bilo potrebe ispitivati navodne povrede člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Prema oceni Evropskog suda za ljudska prava, prikupljanje podataka o ličnosti i drugih informacija o podnosiocu putem nadzora bilo je opravdano sa stanovišta interesa nacionalne bezbednosti i radi sprečavanja krivičnih dela, te je mešanje vlasti u privatan život podnosioca bilo srazmerno cilju i neophodno u demokratskom društvu.

Zbog navedenog, Evropski sud za ljudska prava jednoglasno je odlučio o nepostojanju povrede člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Inače, pitanje nadzora lica u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava postavljeno je i u slučajevima Pek protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Aman protiv Švajcarske, P.G. i J.H. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, o kojima smo također pisali.

Sanja Mandarić

Samostalni advokat sa praksom usmerenom na porodično i obligaciono pravo i interesovanjem za međunarodnu sudsku praksu u oblasti prava IKT.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin