Liberti i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Liberti i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Referenca

Liberti i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva (eng. Liberty and others v. the United Kingdom), predstavka br. 58243/00

Ključne reči

zakonitost presretanja telekomunikacija, prisluškivanje, pravo uvida u podatke o ličnosti, privatnost, član 8 Konvencije

Činjenice

Podnosioci predstavke su jedna britanska i dve irske nevladine organizacije sa sedištima u Londonu i Dablinu.

Predstavka je podneta zbog toga što je Ministarstvo odbrane Ujedinjenog Kraljevstva tokom 1990. godien, pokrenulo takozvani „Elektronski ispitni projekat“ (eng. Electronic test facility – ETF) koji ima služi za presretanje i do 10 000 simultanih telefonskih kanala između Dablina i Londona, kao i iz Ujedinjenog Kraljevstva ka kontinentu.

Između 1990. i 1997. godine, prema navodima podnosioca, ovim sistemom su presretan sve javne telekomunikacije, uključujući telefon, faks i elektronsku poštu. Tokom navedenog perioda, organizacije-podnosioci predstavke su bile u redovnom međusobnom telefonskom kontaktu, između ostalog pružajući pravnu pomoć. Tvrdili su da su mnoge od njihovih internih komunikacija bile presretane od strane ETF-a.

Septembra 1999. godine, podnosioci predstavke su tražili od Tribunala za presretanje komunikacije (eng. Interception of Communications Tribunal – ICT), da se ispita zakonitost naloga na osnovu kojih su vršena presretanja komunikacije između Engleske, Velsa i Irske. Tribunal je izvestio podnosioce decembra 1999. godine da je istraga sprovedena i da nije bilo nikakvih povreda zakona u postupanju ETF-a.

Nakon ovakvog odgovora, podnosioci su se žalili DPP-u, (eng. Director of Public Prosecutions) zbog nezakonitog presretanja komunikacija. Predmet je prosleđen policiji, koja je takođe utvrdila da nije bilo povrede zakona.

U međuvremenu ranija zakonska regulativa je zamenjena novom, jer je 2000. godine donet nov Zakon o istražnim ovlašćenjima na ovu koga je formiran nov Tribunal-IPT (eng. Regulation of Investigatory Powers Act 2000).

Avgusta meseca 2001. godine, podnosioci su pokrenuli postupak pred IPT-om, protiv obaveštajnih i bezbednosnih agencija UK zbog povrede prava na zaštitu privatnosti, posebno u domenu telefonske i imejl komunikacije.

Iako su podnosioci predstavke podneli više zahteva IPT-u, svi su se oni na kraju sveli na jedan: pitanje zakonitosti procedure „filtriranja“ komunikacija koje su presretane. Suštinsko pitanje odnosilo se na zakonitost postupka filtriranja presretnutih komunikacija upućenih iz UK ka inostranstvu.

Kada su iscrpeli sva pravna sredstva unutar UK, podnosioci su se obratili Evropskom sudu za ljudska prava, pozivajući se na povredu člana 8 Konvencije.

Proces presretanja prema propisima iz 1985. godine je prolazio kroz 5 faza. U prvoj fazi izdavao se nalog, vrlo široko postavljen koji je omogućavao presretanje svih komunikacija iz određene kategorije. U drugoj fazi Državni sekretar je izdavao sertifikat opisujući kategorije informacija koje je trebalo „izvući“ iz presretnute komunikacije. Treća faza je obuhvatala „filtriranje“ podataka prema određenim ključnim rečima. U četvrtoj fazi iz podataka je trebalo ukloniti lične podatke i imena, radi zadovoljenja prava na zaštitu privatnosti. U petoj i finalnoj fazi određivano je koje se od prikupljenih informacija mogu dalje koristiti i distribuirati.

Prema podnosiocima predstavke, zakonska regulativa presretanja komunikacije je postavljena toliko široko da je dovela do povrede prava iz čl 8 Konvencije. O zakonitosti presretanja komunikacija u kontekstu prakse Evropskog suda za ljudska prava smo pisali i u slučaju P.G. i J.H. protiv UK, kao i slučaju Aman protiv Švajcarske.

Komentar

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, član 8 Konvencije koji garantuje pravo na privatnosti i porodičan život i kojim se također garantuje privatnost komunikacija obuhvata komunikacije putem telefona, faksa ili elektronske pošte.

Sud podseća na svoje odluke u nekim ranijim predmetima, u kojima je zaključio da već samo postojanje propisa koji dozvoljavaju trajno praćenje komunikacije koja ulazi u sferu „privatnog“, predstavlja povredu čl 8 Konvencije.

Isto tako, prema stavu 2 člana 8 Konvencije, mešanje u privatan život je zakonito samo kada je opravdano, kada je to neophodno u demokratskom društvu, te je i u ovom predmetu trebalo utvrditi da li je zadiranje u privatnost i presretanje telekomunikacija bilo opravdano. O načinu na koji Evropski sud za ljudska prava procenjuje ”opravdanost” pogledajte i komentar slučaja Uzun protiv Nemačke.

Evropski sud za ljudska prava je utvrdio da je Zakonom iz 1985. godine izvršnoj vlasti dato isuviše široko ovlašćenje na osnovu koga je mogla presretati sve komunikacije između UK i kontinenta. U tom smislu stav je Suda da je izvvršna vlast imala praktično odrešene ruke i da nisu pružene dovoljne garancije za zaštitu prava privatnosti.

Sud iz Strazbura je zaključio da u spornom periodu važećim domaćim propisima nije pružena adekvatna zaštita od zloupotrebe vlasti. Posebno je naglašeno da javnosti nije bila dostupna nikakva jasna procedura u okviru koje će se podaci o ličnosti koji su prikupljeni moći konsultovati, korigovati itd.

Zbog svega navedenog, Evropski sud za ljudska prava je zaključio da je došlo do povrede čl 8 Konvencije.

Sud nije podnosiocima dosudio naknadu štete jer je zaključio da je utvrđivanje povrede pravično zadovoljenje za bilo koju nematerijalnu štetu koju su pretrpeli.

Sanja Mandarić

Samostalni advokat sa praksom usmerenom na porodično i obligaciono pravo i interesovanjem za međunarodnu sudsku praksu u oblasti prava IKT.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin