Интернет ствари: правни проблеми и дилеме

Интернет ствари: правни проблеми и дилеме

Експерт за приватност и заштиту података о личности, Правни саветник за приватност при ИНТЕРПОЛ-у, Експерт-евалуатор Европске комисије, Мастер права ЕУ, аутор књиге ”Заштита приватности на Интернету и Савет Европе”,  Privacy by Design Ambassador.

  • googleplus
  • linkedin
  • twitter

Интернет ствари: правна регулација

Питања везана за правну регулацију Интернета ствари нису само разноврсна као и области живота које дотиче, већ се могу посматрати на неколико нивоа: националном, регионалном и међународном.

На националном нивоу, квалитетна правна регулација Интернета ствари има потенцијал да директно утиче на позитиван привредни развој. Са друге стране, имајући у виду да је у питању глобални феномен, међународна сарадња по овом питању је очигледна неизбежност.

У овом тренутку, предоминантна група питања полази од управљања, стандардизације и интероперабилности, преко питања везаних за заштиту људских права као што су право на приватност, заштиту података о личности, све до питања која се тичу транспарентности, отворености и прихватања технологије од стране друштва.

Управљање Интернетом ствари

Не улазећи у питања суверенитета држава, када је управљање Интернетом ствари у питању битно је истаћи неопходност сарадње на на националном, регионалном и међународном нивоу. Сарадња на више нивоа је неопходност, зато што Интернет превазилази надлежности појединачног националног законодавца.

Право као систем је нужно везано за одређену територију на којој се примењује. У принципу, моћ националног права се завршава тамо где се завршава територија државе – на граници. За разлику од права, Интернет се не зауставља на граници националних држава. Из ове чињенице произлази доста правних питања.

Већина покушаја да се Интернет ”национализује” или ограничи је ab initioосуђена на пропаст, а наметнуте мере контроле се пречесто могу окарактерисати као цензура, напад на слободу мисли, неоправдан надзор, шпијунажа и слично. Такве мере су, сасвим оправдано, предмет оштрих критика.

Интернет ствари ће се десити, и његово ограничавање односно спречавање у националним оквирима, најчешће услед неразумевања на страни законодавца, може само изазвати штетне последице.

У том смислу, сарадња на међународном нивоу је од значаја првенствено због чињенице да живимо у мултиполарном свету са децентрализованим комуникацијама у коме ни једна поједина држава, ма колико економски или војно моћна, нема искључиву контролу над Интернетом. Конкретна, приоритетна питања која ће бити предмет ове сарадње односе се на стандардизацију и интероперабилност.

Стандардизација и интероперабилност

Да би ствари комуницирале једне са другима, не само што морају да имају могућност да ”причају”, већ морају ”причати” истим језиком.

Не улазећи у техничке детаље везане за области у којима примена стандарда може бити од користи, са правног становишта неопходно је истаћи да без акције, без сагласности на међународном нивоу, Интернет ствари не може остварити пуни потенцијал, на добробит читавог друштва.

Стандардизација у овом контексту може бити посматрана као правни процес, као резултат међународног споразума или као средство гаранције и заштите права. При том, не треба изгубити из вида могућност de facto стандардизације наметањем од стране предоминантне компаније.

Децентрализација, енергетска ефикасност, безбеност информационих система су само неке од области у којима је стандардизација неопходна. Осим тога, правилно имплементирани стандарди гарантују интероперабилност, коју можемо дефинисати као могућност различитих информационих система да несметано размењују информације један са другим, односно да буду компатибилни, а не да се међусобно искључују.

Интероперабилност система је неопходна због спречавања настанка доминантне позиције на тржишту и монополистичког понашања. До овог може доћи у ситуацији у којој једна компанија успе да наметне свој производ или услугу као de factoстандард у некој области, и истовремено их учини некомпатибилним са сличним производима и услугама других фирми доводећи тиме до сужавања или онемогућавања избора на страни потрошача.

Истовремено, када су неке друге области у питању, сасвим је легитимно питати се има ли уопште места за стандардизацију, будући да се Интернет ствари заснива на великом броју различитих технологија и уређаја чије будуће могућности и употребе у овом тренутку не можемо ни наслутити.

Поверење и безбедност

Да би Интернет ствари постигао широку примену и био усвојен од стране индустрије и друштва уопште, неопходно је да у односу на технологију и њену употребу на страни корисника постоји поверење.

У контексту информационо-комуникационих технологија поверење се заснива не само на употреби транспарентног, отвореног програмског кода већ и на коректном понашању актера на тржишту, првенствено компанија.

Питања везана за безбедност информационих система на којима се заснива Интернет ствари су многобројна, а могу бити од значаја како за појединце (нпр. ако се ради о технологији која омогућава електронско праћење стања пацијената), тако и за државе (нпр. када се ради о безбедности система за праћење критичне инфраструктуре као што је електрична мрежа или нуклеарно постројење).

Ово конкретно значи да од законодавца зависи начин на који ће у пракси бити изграђиван систем поверења. Осим тога, као један од највећих потрошача и инвеститора, држава може путем јавних набавки директно фаворизовати одређене карактеристике код производа и услуга које купује и тиме уместо да доприности стварању орвеловске будућности промовисати поверење и транспарентност.

Приватност и заштита података о личности

Усвајање Интернета ствари зависи директно од начина на који се штите право на приватност и подаци о личности.

Растућа потреба за подацима, бржи проток информација и масовна употреба информационо-комуникационих технологија у свим доменима модерног живота захтевају јаке моделе заштите приватности и података о личности грађана.

Имајући у виду не само огромну количину већ и осетљиви карактер информација које су у оптицају, а могу се сматрати подацима о личности, неопходно је истаћи да Интернет ствари као свеприсутан технолошки феномен има потенцијално изузетно снажан негативни ефекат на приватну, интимну сферу људи.

Питање заштите приватности и података о личности једно је од горућих питања права информационо-комуникационих технологија уопште.

Системи за прикупљање и обраду података су конципирани тако да се губитак или оштећење података спречи. Другим речима, период у коме су машине у стању да запамте информације је неограничен. Ово је у директној супротности са људском психологијом, којој је за нормалан развој нопходна могућност заборава и опраштања.

Управо због овог, могуће злоупотребе у области Интернета ствари у смислу константне присмотре у реалном времену као и интрузије у приватну сферу појединаца или читаве популације па чак и продор у сам телесни интегритет грађана су велике.

Без обзира да ли се ради о систему који омогућава праћење физичке локације или обавештавање о тежини и крвном притиску, постојање и примена нових технологија у било којој сфери животе треба да буде предмет јаке правне регулације засноване на претходној широкој јавној расправи.

Шта даље?

Интернет ствари је предмет научног интересовања, политичких расправа и практичне примене већ неко време. Велик број актера који могу бити појединци, организације или мултинационалне компаније, заинтересованих за његове разне аспекте гурају напредак Интернета ствари.

Државе и мељународне организације могу бити пасивни посматражи ризикујући да буду искључени из даљег тока ствари на штету сопственог становништва. Због значаја правних, економских, социјалних и политичких питања која се намећу усвајањем Интернета ствари, ово би био изузетно непожељан резултат.

Са друге стране, потенцијал Интернета ствари за побољшање квалитета живота је непроцењив, као и друштвене промене које би тиме настале. Нама величина овог текста не дозвољава детаљно упознавање са ризицима које Интернет ствари поставља пред наша друштва. О њима ће бити више речи у неколико наредних текстова.

__

Овај чланак је део текста који је аутор написао за стручни часопис Правни Инструктор.


Објављено

у

од