Internet stvari: pravni problemi i dileme

Internet stvari - pravni problemi i dileme

Internet stvari: pravna regulacija

Pitanja vezana za pravnu regulaciju Interneta stvari nisu samo raznovrsna kao i oblasti života koje dotiče, već se mogu posmatrati na nekoliko nivoa: nacionalnom, regionalnom i međunarodnom.

Na nacionalnom nivou, kvalitetna pravna regulacija Interneta stvari ima potencijal da direktno utiče na pozitivan privredni razvoj. Sa druge strane, imajući u vidu da je u pitanju globalni fenomen, međunarodna saradnja po ovom pitanju je očigledna neizbežnost.

U ovom trenutku, predominantna grupa pitanja polazi od upravljanja, standardizacije i interoperabilnosti, preko pitanja vezanih za zaštitu ljudskih prava kao što su pravo na privatnost, zaštitu podataka o ličnosti, sve do pitanja koja se tiču transparentnosti, otvorenosti i prihvatanja tehnologije od strane društva.

Upravljanje Internetom stvari

Ne ulazeći u pitanja suvereniteta država, kada je upravljanje Internetom stvari u pitanju bitno je istaći neophodnost saradnje na na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Saradnja na više nivoa je neophodnost, zato što Internet prevazilazi nadležnosti pojedinačnog nacionalnog zakonodavca.

Pravo kao sistem je nužno vezano za određenu teritoriju na kojoj se primenjuje. U principu, moć nacionalnog prava se završava tamo gde se završava teritorija države – na granici. Za razliku od prava, Internet se ne zaustavlja na granici nacionalnih država. Iz ove činjenice proizlazi dosta pravnih pitanja.

Većina pokušaja da se Internet ”nacionalizuje” ili ograniči je ab initioosuđena na propast, a nametnute mere kontrole se prečesto mogu okarakterisati kao cenzura, napad na slobodu misli, neopravdan nadzor, špijunaža i slično. Takve mere su, sasvim opravdano, predmet oštrih kritika.

Internet stvari će se desiti, i njegovo ograničavanje odnosno sprečavanje u nacionalnim okvirima, najčešće usled nerazumevanja na strani zakonodavca, može samo izazvati štetne posledice.

U tom smislu, saradnja na međunarodnom nivou je od značaja prvenstveno zbog činjenice da živimo u multipolarnom svetu sa decentralizovanim komunikacijama u kome ni jedna pojedina država, ma koliko ekonomski ili vojno moćna, nema isključivu kontrolu nad Internetom. Konkretna, prioritetna pitanja koja će biti predmet ove saradnje odnose se na standardizaciju i interoperabilnost.

Standardizacija i interoperabilnost

Da bi stvari komunicirale jedne sa drugima, ne samo što moraju da imaju mogućnost da ”pričaju”, već moraju ”pričati” istim jezikom.

Ne ulazeći u tehničke detalje vezane za oblasti u kojima primena standarda može biti od koristi, sa pravnog stanovišta neophodno je istaći da bez akcije, bez saglasnosti na međunarodnom nivou, Internet stvari ne može ostvariti puni potencijal, na dobrobit čitavog društva.

Standardizacija u ovom kontekstu može biti posmatrana kao pravni proces, kao rezultat međunarodnog sporazuma ili kao sredstvo garancije i zaštite prava. Pri tom, ne treba izgubiti iz vida mogućnost de facto standardizacije nametanjem od strane predominantne kompanije.

Decentralizacija, energetska efikasnost, bezbenost informacionih sistema su samo neke od oblasti u kojima je standardizacija neophodna. Osim toga, pravilno implementirani standardi garantuju interoperabilnost, koju možemo definisati kao mogućnost različitih informacionih sistema da nesmetano razmenjuju informacije jedan sa drugim, odnosno da budu kompatibilni, a ne da se međusobno isključuju.

Interoperabilnost sistema je neophodna zbog sprečavanja nastanka dominantne pozicije na tržištu i monopolističkog ponašanja. Do ovog može doći u situaciji u kojoj jedna kompanija uspe da nametne svoj proizvod ili uslugu kao de factostandard u nekoj oblasti, i istovremeno ih učini nekompatibilnim sa sličnim proizvodima i uslugama drugih firmi dovodeći time do sužavanja ili onemogućavanja izbora na strani potrošača.

Istovremeno, kada su neke druge oblasti u pitanju, sasvim je legitimno pitati se ima li uopšte mesta za standardizaciju, budući da se Internet stvari zasniva na velikom broju različitih tehnologija i uređaja čije buduće mogućnosti i upotrebe u ovom trenutku ne možemo ni naslutiti.

Poverenje i bezbednost

Da bi Internet stvari postigao široku primenu i bio usvojen od strane industrije i društva uopšte, neophodno je da u odnosu na tehnologiju i njenu upotrebu na strani korisnika postoji poverenje.

U kontekstu informaciono-komunikacionih tehnologija poverenje se zasniva ne samo na upotrebi transparentnog, otvorenog programskog koda već i na korektnom ponašanju aktera na tržištu, prvenstveno kompanija.

Pitanja vezana za bezbednost informacionih sistema na kojima se zasniva Internet stvari su mnogobrojna, a mogu biti od značaja kako za pojedince (npr. ako se radi o tehnologiji koja omogućava elektronsko praćenje stanja pacijenata), tako i za države (npr. kada se radi o bezbednosti sistema za praćenje kritične infrastrukture kao što je električna mreža ili nuklearno postrojenje).

Ovo konkretno znači da od zakonodavca zavisi način na koji će u praksi biti izgrađivan sistem poverenja. Osim toga, kao jedan od najvećih potrošača i investitora, država može putem javnih nabavki direktno favorizovati određene karakteristike kod proizvoda i usluga koje kupuje i time umesto da doprinosti stvaranju orvelovske budućnosti promovisati poverenje i transparentnost.

Privatnost i zaštita podataka o ličnosti

Usvajanje Interneta stvari zavisi direktno od načina na koji se štite pravo na privatnost i podaci o ličnosti.

Rastuća potreba za podacima, brži protok informacija i masovna upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u svim domenima modernog života zahtevaju jake modele zaštite privatnosti i podataka o ličnosti građana.

Imajući u vidu ne samo ogromnu količinu već i osetljivi karakter informacija koje su u opticaju, a mogu se smatrati podacima o ličnosti, neophodno je istaći da Internet stvari kao sveprisutan tehnološki fenomen ima potencijalno izuzetno snažan negativni efekat na privatnu, intimnu sferu ljudi.

Pitanje zaštite privatnosti i podataka o ličnosti jedno je od gorućih pitanja prava informaciono-komunikacionih tehnologija uopšte.

Sistemi za prikupljanje i obradu podataka su koncipirani tako da se gubitak ili oštećenje podataka spreči. Drugim rečima, period u kome su mašine u stanju da zapamte informacije je neograničen. Ovo je u direktnoj suprotnosti sa ljudskom psihologijom, kojoj je za normalan razvoj nophodna mogućnost zaborava i opraštanja.

Upravo zbog ovog, moguće zloupotrebe u oblasti Interneta stvari u smislu konstantne prismotre u realnom vremenu kao i intruzije u privatnu sferu pojedinaca ili čitave populacije pa čak i prodor u sam telesni integritet građana su velike.

Bez obzira da li se radi o sistemu koji omogućava praćenje fizičke lokacije ili obaveštavanje o težini i krvnom pritisku, postojanje i primena novih tehnologija u bilo kojoj sferi živote treba da bude predmet jake pravne regulacije zasnovane na prethodnoj širokoj javnoj raspravi.

Šta dalje?

Internet stvari je predmet naučnog interesovanja, političkih rasprava i praktične primene već neko vreme. Velik broj aktera koji mogu biti pojedinci, organizacije ili multinacionalne kompanije, zainteresovanih za njegove razne aspekte guraju napredak Interneta stvari.

Države i meljunarodne organizacije mogu biti pasivni posmatraži rizikujući da budu isključeni iz daljeg toka stvari na štetu sopstvenog stanovništva. Zbog značaja pravnih, ekonomskih, socijalnih i političkih pitanja koja se nameću usvajanjem Interneta stvari, ovo bi bio izuzetno nepoželjan rezultat.

Sa druge strane, potencijal Interneta stvari za poboljšanje kvaliteta života je neprocenjiv, kao i društvene promene koje bi time nastale. Nama veličina ovog teksta ne dozvoljava detaljno upoznavanje sa rizicima koje Internet stvari postavlja pred naša društva. O njima će biti više reči u nekoliko narednih tekstova.

__

Ovaj članak je deo teksta koji je autor napisao za stručni časopis Pravni Instruktor.

Đorđe Đokić, LL.M.

Ekspert za privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, Pravni savetnik za privatnost pri INTERPOL-u, Ekspert-evaluator Evropske komisije, Master prava EU, autor knjige ”Zaštita privatnosti na Internetu i Savet Evrope”,  Privacy by Design Ambassador.

  • googleplus
  • linkedin
  • twitter