- део 1 – Електронске комуникације: развој регулаторног оквира ЕУ
- део 2 – Електронске комуникације у ЕУ: ”Телеком пакет“ из 2002. године
- део 3 – Електронске комуникације у ЕУ: актуелни правни оквир
Од регулације телекомуникација до регулације електронских комуникација
Од самих почетака развоја електронских комуникација, а с обзиром на њихову специфичну природу, евидентна је повезаност развоја технологије, економског развоја и развоја правне регулативе.
У складу са тим, може се рећи и да је развој регулаторног оквира Европске Уније (у даљем тексту: ЕУ) за електронске комуникације од самог почетка доследно пратио развој информационо-комуникационе технологије, као и да је био један од значајних фактора економског развој држава чланица ЕУ и саме ЕУ.
Имајући у виду специфичну повезаност ова три елемента, тј. њихову међусобну зависност и преплитање, јединствен је став да је регулисање тржишта електронских комуникација у ЕУ од изузетног значаја, те да таква регулатива представља један од важних инструмената у остваривању циљева изградње јединственог економског тржишта ЕУ и опште добробити друштва.
Од националних монопола до либерализације тржишта
Појавом телеграфа, односно телефона, дошло је и до потребе да се те нове технолошке појаве регулишу, и управо ти моменти представљају зачетак правне регулације телекомуникација.
Као једна од најзначајнијих карактеристика периода који тада почиње и траје све до осамдесетих година 20. века, је да је практично у свим државама, па и садашњим државама чланицама ЕУ, постојао пружалац телекомуникационих услуга, по правилу у државном власништву, који је имао монопол и то како на тржишту телекомуникационе инфраструктуре, тако и на тржишту пружања телекомуникационих услуга.
Вероватно један он најважнијих разлога за постојање таквих државних монопола лежи у чињеници да је пружање телекомуникационих услуга било условљено поседовањем веома сложене телекомуникационе инфраструктуре, а да је поседовање такве инфраструктуре било пак условљено значајним инвестицијама које је само држава, посредно или непосредно, могла да реализује. Осим тога, од самих почетака, област телекомуникација је била и значајан извор прихода за сваку државу, те су се оне нерадо одрицале свог монополског положаја, покушавајући да га на све начине и додатно утврде.
Међутим, почетком осамдесетих година 20. века, долази до појаве нових технологија и потребе за њиховим даљим развојем. Може се рећи да управо у том периоду постаје јасно да ”успавани” национални телекомуникациони оператори, који су као по правилу пружали и поштанске услуге, не могу да буду носиоци даљег развоја.
Овакви национални ”одликаши”, уљуљкани у благодетима које монополски положај пружа, нису били мотивисани, а често нису имали ни капацитета, за рад на технолошким иновацијама, односно за велике инвестиције у нове технологије.
Уз то, треба истаћи да су такви национални телекомуникациони монополисти, као по правилу своје услуге и инфраструктуру базирали пре свега на производима домаћих, националних индустрија, за шта није увек било рационалног оправдања, имајући у виду да су ти производи често били лошијег квалитета, више цене, па и базирани на застарелим технологијама у односу на оне које су производили неки инострани произвођачи. Све претходно је спречавало повећање ефикасности, развој технологије, смањење цена и повећање квалитета услуга, а самим тим даљи напредак и развој унутрашњег тржишта.
Са друге стране, постојање оваквих националних телекомуникационих компанија, којима је држава давала привилегије и ексклузивна права на изградњу, односно поседовање телекомуникационе инфраструктуре и пружање телекомуникационих услуга, било је противно и одредбама оснивачких уговора Европске Заједнице чији је циљ био успостављање конкуренције и отвореног, јединственог тржишта.
Либерализација тржишта и хармонизација регулативе на нивоу ЕУ
Имајући све претходно у виду, као и позитиван пример САД, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века, на нивоу ЕУ је, низом различитих активности, започет процес редефинисања политике телекомуникација, са циљем либерализације тржишта телекомуникација и хармонизације прописа који то тржиште уређују. Овај процес је почетком деведесетих година 20. века резултирао доншењем серије директива, међу којима су најзначајније:
- Директива 90/387/ЕЕЗ о успостављању унутрашњег тржишта телекомуникационих услуга путем увођења отвореног приступа мрежи (Council Directive 90/387/EEC of 28th June 1990 on the establishment of the internal market for telecommunication services through the implementation of the open network provision, OJ L 192, 24.07.1990);
- Директива 90/388/ЕЕЗ о конкуренцији на тржиштима телекомуникационих услуга, касније допуњена Директивом 96/19/ЕЗ о конкуренцији (Commission Directive 96/19/EC of 13th March 1996 amending Directive 90/388/EEC with regard to the implementation of full competition in telecommunications markets, OJ L 074, 22.03.1996) и Директивом о мобилним комуникацијама (Commission Directive 96/2/EC of 16th January 1996 amending Directive 90/388/EEC with regard to mobile and personal communications, OJ L 020, 26.01.1996);
- Директива 97/13/ЕЗ о дозволама (European Parliament and Commission Directive 97/13/EC of 10th April 1997 on a common framework for general authorizations and individual licenses in the fields of the telecommunications services, OJ L 117/15, 07.05.1997);
- Директива 96/2/ЕЗ којом се мења Директива 90/388/ЕЗ (Commission Directive 96/2/EC of 16 January 1996, amending Directive 90/388/EEC with regard to mobile and personal communications);
- Директива 97/33/ЕЗ о међуповезивању у телекомуникацијама с обзиром на обезбеђење универзалне услуге и интероперабилности путем примене принципа отвореног приступа мрежи (Directive 97/33/EC of the European Parliament and of the Council of 30th June 1997 on interconnection in telecommunications with regard to ensuring universal service and interoperability through application of the principles of Open Network Provision (ONP), OJ L 199, 26.07.1997);
- Директива 97/13/ЕЗ о заједничком оквиру за опште овлашћење и појединачне дозволе у области телекомуникационих услуга (Directive 97/13/EC of the European Parliament and of the Council of 10 April 1997, on a common framework for general authorizations and individual licenses in the field of telecommunications services);
- Директива 97/66/ЕЗ у вези са обрадом личних података и заштитом приватности у области телекомуникација (Directive 97/66/EC of the European Parliament and of the Council, of 15 December 1997, concerning the processing of personal data and the protection of privacy in the telecommunications sector).
Доношење и имплементација горе наведеног регулаторног оквира, познатог и као ”Регулаторни пакет“ из 1998. године, резултирало је потпуном либерализацијом и стварањем конкурентног тржишта телекомуникација унутар ЕУ.
Наиме, закључно са 1. јануаром 1998. године, односно у односу на Грчку, Ирску и Португал закључно са 1. јануаром 2000. године, све државе чланице ЕУ морале су да имплементирају нови регулаторни оквир и изврше либерализацију тржишта телекомуникација, што је и учињено. То је довело до повећања конкурентности на тржишту, односно до повећања броја оператора, као и до увођења нових услуга, повећања њиховог квалитета и смањења цена.