Скај Аустрија против Аустријске јавне радиодифузне установе (1)

Скај Аустрија против Аустријске јавне радиодифузне установе

референца

Скај Аустрија против Аустријске јавне радиодифузне установе (Sky Österreich GmbH v Österreichischer Rundfunk),пресудa, бр. Ц-283/11 од 22.01.2013. године

кључне речи

  • ваљаност члана 15(6) Директиве 2010/13/ЕУ о аудио-визуелним медијским услугама
  • догађаји од великог интереса за јавност који су предмет искључивог права на емитовање
  • право емитера на приступ таквим догађаима ради продукције и емитовања кратких вести
  • ограничење висине накнаде коју наплаћује ималац права на емитовање
  • чл. 16. и 17. Повељe о основним правима Европске уније
  • начело пропорционалности

чињенице

У пресуди, бр. Ц-283/11 од 22.01.2013. године, Суд правде Европске уније (даље: Суд) одлучио је по предлогу за решавање претходног питања, испитујући при том ваљаност члана 15(6) Директиве о аудио-визуелним медијским услугама (даље: Директива) и његову усклађеност са чл. 16. и 17. Повеље о основним правима Европске уније (2010/Ц83/02) – (даље: Повеља ЕУ).

Предлог је поднет у вези са спором који је вођен између Скај Аустрија д.о.о. (Sky österreich GmbH; даље: Скај) и Аустријске јавне радиодифузне установе (österreichischer Rundfunk – ORF; даље: ОРФ).

Разлози због којих је поднет предлог за решавање претходног питања и његов садржај

Напомена:

Израз „емитер“ користиће се у овом тексту за означавање телевизијске станице, односно радиодифузне организације, због тога шти је мање рогобатан од израза који се за означавање истог појма користи у важећем Закону о електронским медијима – „пружалац услуге телевизијског емитовања“. Занимљиво је да је израз „емитер“ и даље позитивно правни термин, будући да је употребљен у поменутом закону (додуше, вероватно грешком) у члану 67. став 11, иако законодавац није желео да се овај термин и даље користи као наводно застарео.

Скај је аустријски емитер који емитује кодиран дигиталан телевизијски програм под називом „Скај спорт Аустрија“. Овај емитер је на основу уговора од 21.08.2009. године стекао искључиво право да емитује утакмице Лиге Европе на територији Аустрије, и то за сезоне 2009/2010. – 2011/2012. године. У спору који је покренут Скај је посебно истакао да за накнаду за стечено право и продукцијске трошкове годишње издваја неколико милиона евра.

Дана 11.09.2009. године Скај и ОРФ закључили су уговор на основу кога је ОРФ стекао право да приступи сателитском телевизијском сигналу Скаја путем кога он преноси утакмице Лиге Европе, изабере инсерте са најзанимљивијим моментима са тих утакмица и искористи их за продукцију и емитовање кратких вести о тим утакмицама. ОРФ се при том обавезао да Скају плати накнаду у износу од 700,00 евра по минуту емитоване кратке вести. Важење одредаба овог уговора које уређују питање накнаде коју је ОРФ дужан да плати ограничено је временски (до 01.10.2009. године), и то до момента ступања на снагу измена члана 5. Савезног закона о остваривању искључивих права на емитовање, којима је то правило требало да се усклади са чланом 15(6) Директиве.

Након тога, ОРФ је поднео захтев аустријском регулаторном телу надлежном за област комуникација (Kommunikationsbehörde Austria – KommAustria; даље: КомАустрија) да донесе одлуку којом ће се Скај обавезати да уступи право ОРФ-у да за потребе емитовања кратких вести користи детаље са утакмицама Лиге Европе у којима учествују аустријске екипе, с тим да би ОРФ био дужан да плати накнаду која не прелази висину трошкова који непосредно проистичу из обезбеђења приступа сигналу.

Поступајући по захтеву, КомАустрија је одлучио 22.12.2010. године да је Скај, као ималац искључивог права на пренос, дужан да омогући ОРФ-у да продуцира и емитује кратке вести и да нема право на накнаду која прелази трошкове који непосредно проистичу из омогућавања ОРФ-у да приступи његовом сигналу. У конкретном случају трошкови приступа сателитском сигналу Скаја износили би 0,00 евра.

Против наведене одлуке обе странке у спору поднеле су жалбу Савезном врховном савету за комуникације (Bundeskommunikationssenat; даље: БКС). Међутим, БКС је оценио да у наведеном спору одлука зависи од претходног питања, које је неопходно решити да би се могло одлучивати о самој ствари.

Наиме, БКС сматра да се одредбама члана 15(6) Директиве, задире у право на имовину, зајемчено чланом 17. Повеље ЕУ, имаоца права на емитовање догађаја од великог интереса за јавност, будући да се он наведеним одредбама обавезује да омогући другим емитерима да без накнаде преузму инсерте са догађаја и на основу њих продуцирају и емитују кратке вести. Исто тако, БКС поставља питање да ли је одредба члана 15(6) Директиве, у складу са начелом пропорционалности, имајући у виду одредбу члана 52(1) Повеље ЕУ. Посебно је при том истакао да би доследна примена тог начела налагала усвајање правила према ком би се приликом утврђивања (уговарања) накнаде узимале у обзир околности конкретног случаја, природа и популарност догађаја који се преноси и накнада која је исплаћена ради стицања права на пренос тог догађаја.

БКС се посебно позвао на одлуке Савезног уставног суда Немачке (Bundesverfassungsgericht) и Уставног суда Аустрије (Verfassungsgerichtshof), у којима су ови судови стали на становиште да бестеретно (без накнаде) стицање права на продукцију и емитовање кратких вести није пропорционално и да се на тај начин недозвољено задире у професионалну слободу, у смислу члана 12. Основног закона Немачке и право на имовину, у смислу члана 5. Основног закона о општим правима грађана Аустрије и члана 1. Додатног протокола бр. 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Сходно наведеном, БКС је поставио питање Суду да ли је одредба члана 15(6) Директиве у складу са чл. 16 и 17. Повеље ЕУ и чланом 1. Додатног протокола бр. 1 ЕКЗЉП?

На који начин је Суд разматрао претходно питање

а) Правни контекст

Најпре, неопходно је истаћи неколико напомена у вези са Директивом. Наиме, она представља кодификацију садржаја Директиве 89/552/ЕЕЦ од 03.10.1989. године о координацији одређених одредаба закона, прописа и административних аката држава чланица у погледу спровођења активности у области обављања делатности телевизијског емитовања, са њеним изменама које су извршене Директивом 97/36/ЕЦ Европског парламента и Савета од 30.06.1997. године и Директивом 2007/65/ЕЦ Европског парламента и Савета од 11.12.2007. године.

Директива 2007/65/ЕЦ је чланом 1(9) унела члан 3к у Директиву 89/552/ЕЕЦ, који је приликом кодификације постао члан 15. Директиве. Према члану 4. Директиве 2007/65/ЕЦ она ступа на снагу следећег дана по објављивању у службеном гласилу ЕУ, а то је био 19.12.2007. године, док су према члану 3(1) те директиве државе чланице биле дужне да транспонују њене одредбе у своје правне поретке до 19.12.2009. године.

Одредбе члана 15. Директиве гласе:

  • Државе чланице обезбеђују да у сврху кратких вести сваки емитер основан у ЕУ има приступ догађајима од великог интереса за јавност, које на искључив начин преноси емитер под њиховом надлежношћу, под поштеним, разумним и недискриминаторним условима.
  • Ако су емитер који има искључиво право на емитовање преноса догађаја од великог интереса за јавност и емитер који захтева приступ основани у истој држави чланици, приступ се захтева од тог емитера.
  • Државе чланице ће обезбедити да тај приступ буде зајемчен тако да се емитерима дозволи да слободно изаберу кратке инсерте из сигнала емитера који преноси догађај, уз обавезу означавања њиховог извора, осим ако такво означавање није могуће из практичних разлога.
  • Као алтернатива ставу 3. овог члана, државе чланице могу успоставити систем у оквиру кога се остварује приступ на други начин, али под поштеним, разумним и недискриминаторним условима.
  • Кратки инсерти се могу користити само за програме вести, а у аудио-визуелним медијским услугама на захтев само ако се тај програм одложено објављује од стране истог пружаоца медијске услуге.
  • Сходно ст. 1 – 5. овог члана, државе чланице уредиће, у складу са својим правним системима и праксом, начине и услове преузимања и емитовања кратких инсерата, а нарочито висину накнаде, најдуже трајање кратких инсерата и време њиховог емитовања. Ако је предвиђена обавеза плаћања накнаде, њена висина не може прелазити додатне трошкове који непосредно проистичу из обезбеђења приступа сигналу путем кога се преноси догађај.

При том, у преамбули Директиве предвиђени су и одговарајући рецитали који објашњавају смисао и циљ одредаба члана 15:

  • Право на телевизијско емитовање догађаја од великог интереса за јавност емитери могу стицати на искључив начин. Међутим, од суштинског је значаја подстицати плурализам посредством разноликости продукције вести и уређивања програма у ЕУ и поштовати начела призната у члану 11. Повеље ЕУ.
  • Да би се обезбедила основна слобода на пријем информација и да би се осигурало да се у потпуности и правилно штите интереси гледалаца у ЕУ, они који имају искључиво право на телевизијско емитовање неког догађаја од великог интереса за јавност треба другим емитерима да омогуће, под поштеним, разумним и недискриминаторним условима, водећи рачуна о искључивим правима, да изаберу кратке инсерте у циљу продукције кратких вести. Ти услови треба благовремено да буду саопштени пре одржавања догађаја од великог интереса да би се другима дало довољно времена да захтевају приступ сигналу путем кога се тај догађај преноси. (…) Ти кратки одломци могу да се користе у сваком програму широм ЕУ, укључујући и програме посвећене спорту, и не треба да буду дужи од 90 секунди. Право приступа кратким инсертима треба да важи на прекограничној основи само уколико је то потребно. Стога емитер прво треба да захтева приступ од емитера који има искључиво право на пренос догађаја од великог интереса за јавност, а основан је у истој држави чланици као и он.

Концепт програма општих вести не треба да обухвата обједињавање кратких инсерата у програмима који служе у забавне сврхе. (…)

Љубиша Кувекаловић

Експерт за правну регулацију електронских медија. Виши правни саветник при Регулаторном телу за електронске медије (раније РРА). Члан неколико радних група за израду закона и подзаконских аката из области. Члан Преговарачке групе 10 – информационо друштво и медији.