- Део 1 – Неутралност Интернета: дефиниција, актуелне дебате у САД
- Део 2 – Неутралност Интернета у праву ЕУ
- Део 3 – Неутралност Интернета у Србији
- Деo 4 – Неутралност Интернета у ЕУ: регулаторна антитеза
Увод у неутралност интернета
У последње време смо често могли да чујемо да се питање отворености интернета тј. такозвана дебата о неутралности интернета провлачи кроз медије, и да се немеће као једно од основних питања у погледу управљања интернетом.
Још је у старом саставу ЕК добро позната комесарка Нелие Кроес (енг. Neelie Kroes) гласно заговарала овај принцип, а у САД се тренутно веома велике дебате воде око овог питања, чак на толико високом нивоу да се и председник Обама укључио у њих, те због тога тренутна дебата о том питању у Америци је и добила жаргонски назив “Obamacare for the internet”.
Дефиниција неутралности интернета
Пре него што пређемо на расправе о овом питању, које је дефинитивно једно од кључних када је у питању управљање интернетом, да пробамо прво да приближимо и појаснимо сам појам неутралности интернета.
Наиме, униформна дефиниција неутралности интернета не постоји, јер је ово један флуидан принцип који се провлачи кроз ралличите законске одредбе, и у циљу његовог потпуног остварења потребно га је сагледати из више различитих углова.
Најкраће и наједноставније речено: неутралност интернета представља сутуацију у којој корисници могу слободно и без органичења, да бирају које апликације у услуге ће да користе и ком ће садржају приступити, креирати га или га поделити са другима.
У суштини то значи да би интернет провајдери (који вам у суштини омогућавају све претходно наборојано) морали да третирају све податке који се преносе путем њихове мреже једнако, тј. да не могу да врше приоритизацију садржаја који преносе. На конкретном примеру, можемо онда рећи да да ваш интернет провајдер не сме да контролише избор садржаја коме ви желите да приступите, било тиме што ће га успорити па вас тиме демотивисати да користите (на пример ваш оператор вам намерно успорава Скајп (енг. Skype) разговоре како би вас приморао да за исто користите услугу мобилне или фиксне телефоније) или тиме што ће вам за приступ појединим садржајима тражити да платите додатну цену и тиме фаворизовати поједине услуге.
Међутим, треба имати у виду да ипак с једне стране постоје неке легитимне ситуације где провајдери могу ипак да утичу на пренос информација који врше (углавном је то везано за филтрирање нежељених порука и дозвољење праксе управљања интернет саобраћајем), а са друге стране постоје неке ситуације где је оправдан различит третман појединих услуга. тј. такозваних специјализованих услуга чији су развој и иновативност, условљени другачијим третманом, посебно у погледу плаћања.
Линије разграничења између ових ситуација, тј. дозвољеног и недозвољеног понашања провајдера су веома танке, и умногоме зависе од конкретног случаја, а и карактеристика технологије у питању.
Неутралност интернета: актуелне дебате у САД
Као што смо већ рекли, битка око овог битног питања у САД већ неко време поприма озбиљне размере, имајући у виду да је Федерална комисија за комуникације САД (енг. FCC – Federal communication commission) још 2010. године усвојила Уредбу о отвореном Интернету (енг. Open Internet Order) којом је покушано да се детаљније дефинише питање неутралности интерента прописујући сет правила, али су та правила већ у јануару 2014. године у добром делу оборена пред америчким судовима.
Стога је убрзо након тога ФКК кренула да ради на изради нових правила, а у светлу тога је и Обамино залагање за већу регулацију у овој области. У контексту тога, један од већих проблема који је недавно доспео у жижу јасности је био случај између Нетфликса и Комкаста (енг. Netflix, Comcast) можда најсликовитије и најјасније приказан на хумористичан начин у једној од емисија Џона Оливера (енг. John Oliver).
У овом случају, добро познати Нетфликс ушао је у преговоре са Комкастом, једним од највећих америчких интернет провајдера, како би корисници Комкаста могли да гледају филмове и телевизијске емсије преко Нетфликса неометано и уз нормалну брзину, с обзиром да су се корисници Комкаста жалили на лош квалитет услуге кад је у питању приступ садржајима Нетфликса.
Наравно, заузврат Комкаст је тражио да му Нетфликс додатно плати како би приступ садржају који нуди Нетфликс био бржи и бољег квалитета. Због ове, а многих других сличних ситуација, у Америци се у ствари сада главна дебата води око тога како третирати интернет провајдере, једноставно речено да ли је интернет неопходност, као што је електрична енергија, или га више треба посматрати као неки луксуз, као што је кабловска телевизија.
Оно што заговорници отвореног и неутралног интернета у Америци покушавају да покажу је да сам принцип неутралности интернета није јединствен сам по себи, него се ослања на добро познат прицип “Common carrier” који већ одавно постоји. У питању је англосаксонска доктрина која се примењује на електричне услуге, комуналне, водоснабдевање, путеве, итд.
Иначе, у америчком законодавству још од телекомуникационог акта из 1996. направљена је разлика између телекомуникационих услуга и услуга информационог друштва, и, као последица тога, телекомуникационе услуге су подложне Common carrier принципу док информационе нису. На типичном примеру електричне енеригије, ово би значио да независно од тога који ви уређај прикључите кући, сви они добијају исти приступ електричној енерегији.
Ако бисмо посматрали принцип неутралности интерента у оквиру ове доктрине, онда би то значило да услуге интернет провајдера морају да се понуде свима под једнаким условима, тј. провајдер не сме да успорава, загушује или онемогућава пренос појединих података (наравно изузев у ситуацијама легитимног управљања саобраћајем).
С друге стране, противници оваквог приступа истичу да је изградња инфраструктуре у овој области веома скупа и да стога захтева константне инвестиције у исту, а подвођење ових услуга под овај режим би их довело под стриктну државну контролу и регулисање цене од стране исте, што би у крајњој линији дестимулисало инвестиције, истраживање и развој који су од егзистенцијалног значаја за ову индустрију.