Sweet_Pie_of_Mine_slučaj_Eksl_Rouza_i_uklanjanje_sadržaja_na_Internetu_PravoIKT

Sweet Pie of Mine: Случај Ексл Роуза и уклањање садржаја на Интернету

Сарадник у Адвокатској канцеларији Живковић Самарџић, члан радне групе за израду Нацрта закона о оглашавању, члан правног тима АНЕМ-а и екстерни консултант SHARE DEFENSE.

  • linkedin

Недавно се у жижу интересовања јавности нашао занимљив случај певача америчке рок групе ,,Ганс енд Роузес“ (,,Guns N’ Roses “), Ексл Роуза, који је од Гугла захтевао да из претраге фотографија избаце фотографије која су основа за мим (енг. meme) на којима су исмевани његови проблеми са тежином. Наиме, поменути мемови правили су алузију на хитове Ганса као што су „Sweet Child Of Mine“ („Моје слатко дете“) или „Take me down to the Paradise City“ („Одведи ме до рајског града“), а које су у њиховој верзији гласиле „Sweet Pie of Mine“ („Моја слатка пито“) и „Take me Down to the Bakery City“ (,,Одведи ме до града пекара “). Захтеви за уклањање спорних фотографија су упућени по основу заштите ауторских права, иако за саме фотографије није најјасније да ли су предмет ауторског права рок певача.

Амерички Закон о заштити ауторског права у дигиталном добу (ДМЦА)

Захтеви за уклањање исмевајућих фотографија су упућивани на основу америчког Закона о заштити ауторских права у дигиталном добу (енг. Digital Millennium Copyright Act – DMCA), који је усвојен још 1998. године. Овај закон штити туђе ауторско право и захваљујући њему уклањају се садржаји са интернета који то право крше. На основу “Notice and Takedown” система, пружалац услуге информационог друштва дужан је да уклони фотографију по слању обавештења од стране наводног носиоца ауторског права. Овај систем је имплементиран и у европском законодавству (Директива о електронској трговини), а преко њега и у наш Закон о електронској трговини. Основна идеја свих ових правних докумената је у томе да пружаоци услуге информационог друштва, који су „прости преносници“ електронске поруке, не буду аутоматски одговорни за садржај те поруке која се путем њихових сервиса преноси.

Сервиси попут Гугла, Фејсбука или Јутјуба су развили своја правила коришћења која до детаља регулишу уклањање садржаја који крши ауторска права, тако да релативно брзо и готово без икакве провере реагују. Ту се виде и основне мањкавости система, јер неминовно може доћи до лажног пријављивања, а приватни сервис, па чак и онај који има велике правне тимове, не може бити меродаван у оцени да је дошло до повреде ауторског права, будући да то ипак треба да буде одлука суда.

Шта кажу Гуглова правила?

Гугл, као компанија регистрована у САД – у, поступа по америчком ДМЦА, сходно томе упућује на његову примену. Секција ових правила која је посвећена уклањању фотографија које постају доступне коришћењем Google Image Search сервиса, између осталог наводе да је фотографија по америчком праву најчешће власништво фотографа, осим ако нису ангажовани као запослени неког другог лица, а тада ауторско право има послодавац, а не фотограф.

Овде се такође потенцира да особа која се појављује на фотографији готово никад није носилац ауторског права, осим у случају да је сама особа прибавила права на фотографију путем писаног споразума (уговора). На крају, пре подношења обавештења о кршењу ауторског права, наводи се да само носилац ауторског права или његов/њен заступник могу да поднесу захтев за уклањањем садржаја по ДМЦА – у . Особа која се лажно представи као носилац ауторског права на фотографији чије се уклањање тражи, постаје одговорна за штету и трошкове поступка.

У конкретном случају, фотографије које су послужиле за меме биле су први пут објављене на канадском порталу winnipegfreepress.com, tokom 2010. godine, а као аутор је назначен канадски фотограф Борис Минкевич. По свему судећи, тај фотограф би требало да буде препознат и као носилац ауторског права. Међутим, Ексл Роуз тврди да је на свим концертима Ганса, па и на оном из 2010. године, правило да фотографи пре него што приступе концерту потписују сагласност којом се заправо одричу од ауторских права (Release Form). Оно што компликује целу ствар је да ни Микевич не може да се сети да ли је заиста потписао такву сагласност или не.

Дакле, ако нема поменуте сагласности, Минкевич је аутор фотографије и носилац ауторског права па је искључиво он могао да поднесе захтев за уклањање фотографија. Самим тим се може закључити да је Ексел Роуз заправо прекршио ДМЦА, односно злоупотребио механизам уклањања садржаја на основу обавештења, те је могуће да због тога буде тужен и обавезан да плати накнаду штете.

Уклањање садржаја и примена ,,фер јуз”-а (,,Fair Use “)

Док се не разјасни ко је носилац ауторског права, фотограф или певач, једна друга ствар је прилично занемарена, а то је питање да ли су фотографије које служе као сатира уопште предмет ауторског права, односно да ли може да се примени тзв.,,Fair Use“ доктрина.

Ова доктрина заправо подразумева суспензију ауторских права, ако су испуњени одређени критеријуми. Једна од њених основних идеја јесте да заштита ауторског права не доведе до тога да се спречи слободан проток информација. Другим речима, ради се о једној од манифестација сукоба права на слободу изражавања и ауторског права, која је присутна на интернету готово кроз целу његову историју. Чак и Гуглова правила препознају ову доктрину, али проблем је у самом систему који аутоматизовано уклања све ако постоји захтев који се позива на ДМЦА, чиме Гугл негира сопствену одговорност и заинтересоване стране упућује да своје несугласице саме реше. Медијски извештаји указују на то да су одређене фотографије већ уклоњене са Гугла, а сам Гугл одбија да се изјасни о случају, што заправо само потврђује да они себе виде као простог преносиоца електронске поруке који је своју обавезу испунио и спорне садржаје уклонио.

Један од стубова сатире на интернету је изражавање кроз меме, који заправо представља трансформацију оригиналног дела, који не доводи у заблуду око ауторства и који служи да на неки начин критикује одређену појаву. Да ли је у конкретном случају критика тежине рок певача оправдана или не је потпуно друго питање.

Да ли је „право на заборав“ примењиво на овај случај?

Ни сама слобода изражавања није неограничено право, а једно од могућих ограничења се односи управо на то да морају да се поштују права и слобода других особа. Ипак, и у том ограничавању постоје бројни критеријуми који морају бити испуњени, а један од њих је сразмера ограничења са интересом који то ограничење треба да штити. У конкретном случају се чини да не постоји основ за ограничење, јер је певач Ганса јавна личност, која није усликана у приватном простору него на концерту који је јавни догађај, а питање је да ли задиркивања о дебљини могу да буду аргумент за уклањање садржаја (мада је могуће да се постави у контекст Cyber Bulling-а).

Ту долазимо до друге варијанте коју је Ексл могао да искористи да би уклонио спорне фотографије из претраге, а то би било подношење захтева по основу заштите Права на заборав, и то за претрага које су доступне у земљама чланицама ЕУ, а због пресуде Европског суда правде у чувеном случају Марио Костеха Гонзалес и АЕПД против Гугл инц. и Гугл Шпанија из 2014. године који је препознао потребу за уклањањем одређених података о личности (у шта може да спада и фотографија) из Гугл претраге, ако су те информације застареле или ирелевантне, уз изузетак који се односи на информације о личности особа из јавног живота. Европски суд у том случају није дао детаљније критеријуме, али сам Гугл их је у својој пракси и правилима разрадио наводећи, између осталог, да ће Гугл захтеве по основу заштите права на заборав процесуирати тако да балансира између два интереса, права на приватност и јавног интереса за дистрибуирање информације која обухвата податке о личности.

У конкретном случају могло је да дође и до захтева по основу Права на заборав, али је тешко да би критеријуми постављени од стране Европског суда могли да буду испуњени. Наиме, фотографија са концерта из 2010. године можда јесте застарела, али је у тренутку када Ганси имају велику светску турнеју у контексту и даље актуелна. Поред тога, ради се о јавној личности, која по природи има ограниченије право на приватност од обичних грађана, па би у балансирању два права, право на слободу изражавања највероватније превагнуло.
Не треба сметнути са ума ни то да је захтев по ДМЦА можда најбржи начин да се неки садржај уклони са интернета, па је вероватно то превагнуло у одлуци о томе како уклонити спорне фотографије.

На крају, треба рећи и то да се дебата о заштити легитимних права и интереса на Интернету стално врти у „зачараном кругу“ заштите приватности, слободе изражавања и ауторских права, да до сада није нађено адекватно решење, али да је евидентно и то да овакви примери убрзано актуелизују проблем и донекле мењају праксу и то много брже него што су законодавци у могућности да испрате, што отвара и питање тога да ли ће правила коришћења у будућности заменити законе, када се ради о онлајн сфери.