Гардел против Француске

Гардел против Француске

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin

референца

Гардел против Француске, (енг. Gardel v. France), представка бр. 16428/05, датум извршности одлуке 17.03.2010

кључне речи

база података, евиденција починилаца сексуалних деликата, забрана ретроактивности, право на приватност

чињенице

Представку је 30.04.2005.г. Европском суду за људска права поднео француски држављанин Фабрис Гардел. Подносилац је рођен 1962, и налази се у затвору због силовања малолетног лица. Кривична пријава против њега поднета је 1997, а подносилац је осуђен октобра 2003. године.

Законом из 2004. године установљена је национална евиденција починилаца сексуалних деликата (фра. Fichier judiciaire automatisé des auteurs d’infractions sexuelles ou violentes – FIJAIS)

Новембра 2005. године подносиоцу је достављено писмено обавештење да је уписан у националну евиденцију починилаца сексуалних деликата због пресуде која му је изречена.

Представка је поднета због повреде права из чл. 7 (ретроактивна примена закона) и чл. 8 (права на поштовање приватног и породичног живота).

Подносилац представке је указивао да уношење његових података у FIJAIS представља ретроактивну примену закона из марта 2004. којом му се намећу веће обавезе-казне од оних на које је осуђен те да је то у сукобу са чланом 7 Конвенције који гласи:

  • Нико се не може сматрати кривим за кривично дело извршено чињењем или нечињењем које у време када је извршено није представљало кривично дело по унутрашњем или међународном праву.
  • Исто тако не може се изрећи строжија казна од оне која је била прописана у време када је кривично дело извршено.

Подносилац се позивао и на повреду чл 8 Конвенције, јер су у евиденцију уношени подаци о личности.

коментар

Европски суд за људска права је утврдио да је уношење података о личности који се тичу подносиоца уследило након што је осуђен и након што је закон ступио на снагу, али је требало утврдити да ли се уношење података у „FIJAIS“ може сматрати „казном“ или представља меру искључену из појма примене чл. 7 Конвенције.

У конкретном случају Суд из Стразбура указује да унос података подносиоца проистиче из пресуде која му је изречена 30.10.2003. године, а регистар се односи аутоматски на лица која су осуђена на казну затвора дужу од 5 година због неког сексуалног деликта.

Што се тиче природе мере, суд сматра да је главни циљ евиденције спречавање поврата те да унос података има превентиван циљ и не може се сматрати санкцијом.

Кад је строгост саме мере у питању, суд сматра да уношење у евиденцију и наметање обавезе подносиоцу да подноси доказ на сваких 6 месеци и пријављује евентуалну промене адресе, није такве тежине да би се мера могла сматрати казном.

У том смислу суд је одбацио наводе да је дошло до повреде чл 7 Конвенције, применом чл. 35 параграф 3 и 4 Европске конвенције о људским правима.

У погледу наводне повреде чл 8 Конвенције, Влада Француске је истицала пре свега да се подносилац није изричито позивао на повреду овог члана. Влада је предложила да се морају извагати интереси друштва да спречи сексуалне деликте са захтевом за потштовање права на приватност.

У конкретном случају подносилац представке је уживао све гаранције које нуде национални закони, а регистровање података односи се само на починиоце тешких сексуалних деликата.

Суд је констатовао да је представка прихватљива те ју је узео у разматрање.

Утврђено је да регистар „FIJAIS“ садржи податке о личности.

Подносилац је уписан у регистар на основу прелазних одредби Закона из 2004. године и то због злочина за који је осуђен. О уносу података био је на прописан начин извештен. Обзиром да је националним законом прописано на који начин и под којим условима се бришу подаци из евиденција, то суд сматра да је питање чувања података регулисано на адекватан начин и под контролом, те да пружа довољне и адекватне гаранције за поштовање приватног живота.

Закључак суда је да у овом конкретном случају чување података није у несразмери обзиром на циљ који се жели остварити евидентирањем.

Са свих наведених разлога суд је једногласно донео одлуку да није било кршења чл. 8 Конвенције.

фото: © European Union, 2015