Шимоволос против Русије

Шимоволос против Русије

Референца

Шимоволос против Русије, (енг. Shimovolos v. Russia), представка бр. 30194/09, одлука је постала коначна 28.11.2011.

Кључне речи

базе података полиције, надзор лица, лишење слободе, заштита приватности, пропорционалност

Чињенице

Подносилац представке, господин Шимоволос је рођен 1969. Био је председник Уније за људска права Нижни Новгород.

Из потврде службеника Министарства саобраћаја области Волго Виатски, од 17.04.2008. године произлази да је име подносиоца представке регистровано у такозваној бази података ”лица под надзором” и то у одељку “активиста за људска права”. Ова база података садржи између осталог и информације о скинхедсима, активистима за људска права и лицима за која се сумња да су укључена у екстремистичке активности. Када год особа која је регистрована у “бази лица под надзором” купи авио или карту за воз, Министарство саобраћаја о томе буде аутоматски обавештено.

Самит ЕУ-Русија био је заказан за 17. и 18. мај 2007. године у Самари. Дана 10.05.2007, Министарство саобраћаја Русије је послало обавештење локалним огранцима да се очекује неколико протестних окупљања поводом самита. Подосилац представке је купио карту за Самару 13.05.2007, са датумом повратка 16.05.2007.

Дана 13.05.2007, Министарство саобраћаја је послало телеграм локалним огранцима извештавајући их да подносилац представке има намеру да путује у спорном периоду у Самару ради учествовања на протестном митингу, те да је у том смислу сумњив и носи са собом екстремистичку литературу.

На дан када је подносилац представке започео путовање возом за Самару у његов купе су ушла тројица полицајаца, тражили му исправе и постављали питања везана за разлог путовања.

На једној од успутних станица, Саранск, подносилац представке је још једном легитимисан и провераван. Полицајац му је том приликом тражио да напусти воз и јави се у оближњу полицијску станицу, али је то подносилац представке одбио.

Приликом доласка у Самару, подносилац је по трећи пут легитимсан и провераван и том приликом одведен у полицијску станицу, под претњом употребе силе.

О овоме је полиција сачинила извештај, који показује да је подносилац представке у станицу доведен 14.05.2007. у 12:15 часова ради прикупљања информација а у вези са добијеним телексом бр ТП 1149 и 26/4-Т-2021 од 13. маја 2007.

Том приликом био је испитиван о сврси свог путовања и својим познаницима у Самари. Подносилац представке је негирао умешаност у било какве активности екстремиста. Није био претресан јер није имао пртљаг и било је јасно да није носио никакве екстремистичке материјале.

Пуштен је истог дана након неких 45 минута.

Подносилац представке се због свега овог жалио властима Нижни Новгорода, Републици Мордовија и региону Самара.

Канцеларија тужилаштва Нижни Новгород одбила је предузме било какве мере против полицајаца који су испитивали подносиоца, наводећи да је подносилац све податке дао добровољно и да је добровољно отишао и у станицу полиције.

12.07.2007, Тужилаштво Републике Мордовија такође је одбило да предузме било какве кораке поводом инцидента.

23.07.2007, и Тужилаштво Кубујешевски је такође одбило да предузме било какве радње поводом случаја, објашњавајући да су полицајци поступали законито у свему у складу са Законом о полицији.

Полиција је добила информацију путем телекса да је подносилац један од учесника митинга, те да је постојала сумња да би могао бити укључен у извршење кривичних дела.

Након овога, подносилац предстаке је исцрпео и сва друга правна средства у држави, позивајући се на незаконито поступање полицајаца јер није било нити једног разлога да он буде провераван и претресан.

По исцрпљивању свих унутрашњих правних средстава, подносилац је поднео представку Европском суду за људска права позивајући се на повреде члана 5, члана 8, члана 2 Протокола бр. 4 и других чланова Конвенције о људским правима.

Коментар

Повреда члана 5 конвенције

Подносилац представке се позивао на повреду чл. 5 Конвенције, тврдећи да је његово задржавање у полицијској станици било незаконито, те да је био лишен права на слободу.

Према ставу Европског суда за људска права, ова ситуација мора се ценити према свим конкретним околностима случаја, посебно имајући у виду врсту, трајање, ефекте и начин спроведених мера од стране полиције.

Суд се овде позивао и на неке раније одлуке, у којима је заузет став да лишавање слободе постоји чак и када је било врло кратког трајања, не више од 30 мин. У овом смислу, погледати пресуде:

У конкретном случају, подносилац је био одведен у полицијску станицу под претњом силе и није био слободан да напусти просторије без дозволе. Такође, Влада као странка у поступку није оспорила постојање повреде из чл 5 Конвенције.

У таквим околностима Суд сматра да је подносилац представке био лишен слободе у смислу члана 5 § 1 Конвенције.

Према ставу Суда, лишавање слободе подносиоца представке не може се подвести под неки од изузетака које Конвенција предвиђа, јер нема доказа да се подносилац понашао незаконито нити је постојао судски налог за лишење слободе.

Такође, подносилац је испунио своје законске обавезе показао је своје личне исправе на захтев полицијског службеника, одговорио на питања официра и повиновао се официрском налогу. Значајно је и да подносилац није био осумњичен да је извршио неко кажњиво дело, те његово хапшење није могло да се сматра оправдано и потребно како би се предупредило извршење кривичног дела у смислу члана 5.

Због свега наведеног, Суд је закључио да хапшење подносиоца представке није имало легитиман циљ према члану 5 § 1 Конвенције и било је произвољно. Због тога је Суд утврдио да је дошло до повреде тог члана.

Повреда члана 8 конвенције

Према тврдњи подносиоца, уношење његовог имена и података у базу података о лицима под надзором је ометало његов приватни живот, јер је дозволило полицији да прикупи информације о његовим путовањима. То уплитање је било незаконито, јер никада није донета одговарајућа наредба, пропис, којим се уређује стварање и одржавање такве базе података. Осим тога, мешање у приватност подносиоца није било неопходно у демократском друштву.

Није било разлога да се региструју његово име у бази података јер је грађанин који поштује закон и никада није био осумњичен ни за какво кривично или друго кажњиво дело.

Према подносиоцу пријаве, надзор база података садржи информације о више од 3.800 особа, од којих је већина, као и сам подносилац пријаве, била укључена у ту базу података, због својих активности на плану заштите људских права.

Влада је са друге стране, тврдила да одржавање тајних полицијских база података представља легитиман циљ заштите националне безбедности. Што се тиче пропорционалности уплитања, тврдила је да је подносилац представке био један од оснивача друштва руско-чеченског пријатељства, које је проглашено за екстремистичку организацију. Такође, он је био шеф Нижни Новгород Уније за људска права, која је раније објавила чланак екстремиста у својим новинама. Због свега тога, Влада је тврдила да су мере предузете против подносиоца представке биле „неопходне у демократском друштву“.

Према ставу Суда, стварање и одржавање базе података и поступак за њено функционисање нису били одговарајуће правно регулисани. Никакав пропис, наређење није било објављено и доступно јавности.

Према ставу Суда, неопходно је да се прописом, актом регулишу:Разлози за регистрацију имена особа у бази података, да се пропише ко је надлежан да нареди такву регистрацију, трајање мера, каква је природа прикупљених података, прописивање процедуре за чување и коришћење прикупљених података и посебно прописивање контроле и гаранција против злоупотреба ових овлашћења.

Из горе наведених разлога, Суд не сматра да је домаћи закон указао довољно јасно на обим и начин остваривања овлашћења полиције. Из свега наведног, суд закључује да је дошло до повреде члана 8 у овом предмету.

У овом предмету, Суд је једногласно одлучио да:

  • Проглашава притужбе у вези са регистрацијом имена подносиоца представке у базу лица под надзором и хапшење прихватљивом, а остатак пријаве неприхватљивим;
  • Утврђује да је дошло до повреде члана 5 § 1 Конвенције;
  • Утврђује да је дошло до повреде члана 8 Конвенције;
  • Закључује да никакво одвојено питање не захтева обраду у смислу члана 2. Протокола број 4;
  • Утврђује да нема потребе да разматра жалбу на основу члана 14. Конвенције у вези са чланом 8;
  • Одлучује да подносилац нема права на награду на основу члана 41 Конвенције.
Сања Мандарић

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin

2 Comments

  1. Voleo bih da čujem interpretaciju ispričanu govornim jezikom pravno nestručnih ljudi. Po struci sam informatičar i ne razumem odluku suda. Hvala unapred.

    • Мартине,

      хвала вам за питање. Нисам сигуран који аспект пресуде вам није јасан. Зато ћу укратко објаснити о чему се уопште ради.

      Као што се из описа случаја види, господин Шимоволос је био ”уписан” у полицијску базу података. На основу овог уписа, Шимоволос је могао бити праћен. Захваљујући овом праћењу, касније је био и ухапшен кад је возом ишао на демонстрације.

      Када је исцрпeо правне лекове домаћег правосуђа тј. кад све што је урадио пред судовима Русије није дало резултата, и кад више није могао ништа друго да уради пред руским судовима, поднео је представку Европском суду за људска права. Овај суд штити Европску конвенцију о људским правима, чији се чланови 5 и 8 помињу у овом случају.

      Пред судом, Шимоволос је тврдио да је његовим хапшењем повређен члан 5 (право на слободу). Исто тако, пошто је до хапшења дошло на основу праћења од стране полиције које је било могуће због тога што су његови подаци били у бази података, Шимоволос је тврдио да је повређено његово право на приватан живот (члан 8 Конвенције).

      Суд је пресудио да је дошло до повреде члана 5 зато што је сматрао да руске власти нису имале озбиљан разлог да ухапсе Шимоволоса. Суд је до овог закључка дошао разматрајући специфичне околности случаја као што су дужина трајања лишења слободе, итд.

      Исто тако, суд је закључио о постојању повреде члана 8. Овде треба имати у виду да, када је у питању заштита приватног живота, Суд дозвољава ограничавање овог права када постоје одређени услови нпр. заштита националне безбедност. Међутим, правне норме (закон) на основу којих се ово ограничавање врши морају бити законите тј. мора постојати јасан одговор на питање ”ок, ако хоћете да ме шпијунирате, покажите где то пише”. У конкретном слуачју, Суд је утврдио да разлози, одговорност за упис и начин уписа у полицијску базу података у коју је Шимоволос био уписан нису довољно јаки. Тј. да руске власти нису објасниле правила игре која се морају поштовати и начине на које се неко евентуално може на њих жалити.
      Закон мора бити јаван, да би се примењивао, што овде није био случај у довољној мери.

      Због тога, Суд из Стразбура је оценио да постоји повреда члана 5 и члана 8 Европске конвенције о људским правима.

Comments are closed.