С. и Марпер против Уједињеног Краљевства

референца

С. и Марпер против Уједињеног Краљевства (енг. S. and Marper v. the United Kingdom), 30562/04 и 30566/04, 04.12.2008.

кључне речи

ДНК, биометријски подаци, база података, члан 8

чињенице

Подносиоци представке су британски држављани, који су осумњичени у кривичним поступцима који су окончани ослобађајућим пресудама. Током оба поступка, узети су њихови отисци прстију, као и ДНК.

Након окончања поступака, подносиоци представке су неуспешно захтевали да њихови отисци прстију, ДНК узорци и профили у бази података буду уништени. Ови подаци су сачувани на основу закона који дозвољава задржавање у неограниченом временском року.

коментар

Суд је дошао до закључка да узорци ћелија садрже осетљиве информације о појединцу, укључујући податке о његовом/њеном здрављу. Поред тога, ови узорци садрже јединствен генетски код који је од изузетне важности не само појединцу у питању, већ и његовим/њеним рођацима. Имајући у виду природу и количину личних информација садржаних у ћелијским узорцима, њихово задржавање се per se има сматрати за мешање у право на приватност лица која су у питању.

Суд је схватања да задржавање ДНК профила представља мешање у право на приватност, с обзиром на то да омогућује идентификацију генетских веза између појединаца. Могућност доношења закључака о етничком пореклу индивидуа у питању, настала на основу ДНК профила, начинила је задржавање ових података још већом претњом по ово право.

Имајући у виду претходно изнете чињенице, Суд је одлучио да задржавање ћелијских узорака, као и ДНК профила чини мешање у право на приватност, из чл. 8, ст. 1. ЕКЉП-а.

Суд је такође закључио да задржавање отисака прстију представља мешање у право на приватност, имајући у виду да они садрже јединствене информације о појединцу.

Са друге стране, Суд је дошао до закључка да је задржавање отисака прстију и ДНК информација имало легитимну сврху, односно откривање и спречавање злочина. Ипак, било је потребно одлучити и да ли је задржавање ових података било неопходно у демократском друштву, односно да ли је интерес друштва у овом случају превладао право на приватност појединаца. Како би дошао до одговора, Суд је узео у обзир основне принципе Савета Европе и судску праксу осталих земаља чланица.

Испоставило се да само Енглеска, Велс и Северна Ирска дозвољавају неограничено задржавање отисака прстију и ДНК материјала, било које особе, без обзира на године и прекршај у питању. Суд је био забринут чињеницом да, поступајући по овом моделу, особе које су оптужене, али још увек не и осуђене, те самим тим још увек уживају претпоставку невиности, имају исти третман као и већ осуђене особе. Суд је истакао да посебан проблем настаје када су у питању малолетници, што је овде и био случај.

У већини држава чланица, ови подаци су могли бити узети само када су у питању били прекршаји одређене тежине. У скоро свим чланицама су ови прикупљени материјали били уништени одмах, или након извесног времена после ослобођења.

С обзиром на изнете ставове и околности случаја, Суд је донео закључак да је држава пропустила да избалансира интерес друштва у односу на право на приватност појединаца, те да задржавање отисака прстију, ћелијских узорака и ДНК профила особа које су осумњичене, али не и осуђене, не може да се сматра неопходним у демократском друштву. Стога, Суд је донео одлуку да је у овом случају дошло до повреде члана 8 Конвенције (право на поштовање приватног и породичног живота).

Тамара Момиров

Студент мастер студија на Duke Law School, носилац Judy Horowitz стипендије, и волонтер у канцеларији Повереника.

  • linkedin