Копке против Немачке

ПравоИКТ: Судска пракса Европског суда за људска права у области права информационо-комуникационих технологија

референца

Копке против Немачке, (енг. Köpke v. Germany) 420/07 од 05.10.2010.

кључне речи

заштита приватности на радном месту, видео надзор, заштита права својине

чињенице

Подносилац представке, Карин Копке је била радница, благајник у супермаркету и отпуштена је без обавештења о постојању конкретног разлога за отказ. Отпуштена због наводне крађe, а као доказ послодавац је приложио снимак са видео надзора који је прибављен уз помоћ једне детективске агенције.

Подносилац је безуспешно оспоравала отказ пред домаћим судовима за радне спорове. Њена уставна жалба је такође била одбачена.

Видео надзор подносиоца представке је спроведен без претходног упозорења од стране послодавца.

Снимци који су на тај начин добијени прегледани су од стране неколико запослених  и коришћени су касније у судским поступцима који су потом уследили пред судовима за радне спорове.

На описан  начин, снимци су постали доступни јавности, те се подносилац представке позивала на повреду члана 8 Конвенције, односно да јој је неовлашћеним снимањем повређено право на приватност.

коментар

Подносилац представке је тврдила да је мешање у њену приватност загарантовану чланом 8 Конвенције било незаконито и неоправдано, да је спроведено противно домаћим законима који уз то нису пружали довољно гаранција против злоупотреба.

Са друге стране, послодавац је истицао да су предузете мере биле  временски ограничене на две недеље и да је снимано само подручје где је подносилац представке радила.

Снимци добијени на описан начин коришћени су од стране ограниченог броја  лица који су запослени  код истог послодавца и сви искључиво ради доказивања незаконитог понашања запослене, постојања разлога за отказ и вођења спорова пред надлежним судовима.

Послодавац се позивао на зашититу права својине из чл 1 Протокол  1 Конвенције.

Суштинско питање на које је суд требало да одговори је да ли је држава Немачка на адекватан начин омогућила правну заштиту права на приватност подносиоца представке, у контексту видео надзора на радном месту.

Према ставу Суда, иако је сврха члана 8 да суштински заштити појединца од произвољног мешања јавних власти у приватан и породични живот, што подразумева не само уздржавање од одређених понашања већ и активно деловање,  треба узети у обзир правилан баланс између супротстављених интереса: у овом случају права на приватност и права на својину.

Суд подсећа да постоје различити начини да се обезбеди поштовање приватног живота и да природа обавезе државе зависи од аспекта приватног живота чија је заштита у питању.

У овом предмету, Суд је морао  испитати да ли је држава у контексту своје позитивне обавезе према члану 8 успоставила правичну равнотежу између права подносиоца представке на поштовање њеног приватног живота и интереса послодавца у заштити својих имовинска права, загарантованих чланом 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију, као и јавног интереса у правилном спровођењу правде.

Пре свега, Суд закључује да у време када је вршен видeо надзор подносиоца, ради испитивања да ли је запослена починила кривично дело, питање видео надзора од стране послодавца није било законом регулисано.

Конкретно, члан 32 Закона о заштити података  који покрива ово питање, ступио је на снагу тек 01.09.2009.г.

Са друге стране постојала је пракса Савезног суда за радне спорове, која је настала тумачењем обима основних права запослених на приватност.

Према ставу судске праксе, послодавац је овлашћен да врши видео надзор запосленог на радном месту уколико претходно постоји сумња да је запослени починио кривично дело и ако је такав надзор постављен у циљу истраге кривичног дела.

Ове гаранције су у ствари, касније кодификоване у одељку 32. савезног Закона о заштити података.

У оваквој ситуацији, Суд је стао на становиште да у спорном периоду, иако није било закона који је регулисао питање видео надзора запослених, права подносиоца представке су била  адекватно заштићена кроз изграђену судску праксу савезног суда, те је тако држава испунила своју обавезу да успостави правни оквир тј заштиту права прописаних Конвенцијом.

Испитујући на који су начин домаћи судови применили судску праксу на околности конкретног случаја,  Суд закључује, да се тајни видео надзор запосленог на радном месту мора сматрати, значајним уплитањем у његов приватни живот.

Међутим, као што је наведено и од стране немачких судова, видео надзор подносиоца је вршен тек након што су откривени губици током пописа, као и  друге неправилности на одељењима где је подносилац радила, због чега је постојала основана сумња да је извршила кривично дело  крађе.

Утврђено је и да су домаћи судови правилно закључили да је мера надзора била временски ограничена на период од две недеље.

Домаћи судови су такође узели у обзир чињеницу да је мера била и просторно ограничена па су снимани само делови одељења где је подносилац радила.

Такође, визуелни подаци добијени надзором били су доступни ограниченом  броју особа које раде за детективску агенцију и неколицини чланова особља послодавца. Подаци су коришћени само у сврху раскида радног односа са подносиоцем захтева, укључујући и судске поступке. Мешање у приватни живот подносиоца је тако било ограничено  на оно што је било неопходно да се постигне циљ коме се тежило видео надзором.

Домаћи судови имали су у виду, с друге стране,  право на заштиту  имовинских права послодавца према члану 1. Протокола бр. 1. Од суштинског значаја за радни однос са подносиоцем захтева, је да послодавац има поверење у запосленог, посебно онога коме је поверено руковање новцем. Суд се слаже са закључком домаћих судова да је послодавац своја  имовинска права морао заштити, те да је имао право  прикупљати доказе како би проверио сумње да је подносиалц захтева извршила кривично дело крађе. Тајни видео надзор подносиоца служио је и да се елиминише сумња са других запослених који нису криви за било које кривично дело.

Поштујући равнотежу између ова два супротстављена интереса, Суд примећује да су домаћи судови закључили да није било  другог подједнако ефикасног средства за заштиту имовинских права послодавца а која би у мањој мери задирала у право подносиоца представке на поштовање приватног живота.

С обзиром на околности случаја, Суд се слаже са  закључком домаћих судова. Попис спроведен на одељењу пића није могао јасно повезати откривене губитке са одређеним запосленим, те је надзор био неопходан.

Имајући у виду горе наведено, Суд закључује да у овом случају не постоји ништа што указује на то да су домаћи органи пропустили да заштите правичну равнотежу, у оквиру свог поља слободне процене, између права подносиоца представке на поштовање њеног приватног живота по члану 8 и  интереса послодавца у заштити имовинских права и јавног интереса у правилном спровођењу правде.

Због свега изнетог, суд је закључио да се представка мора одбацити као очигледно неоснована, у складу са чланом 35. параграф 3 и 4 Конвенције.

Сања Мандарић

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin