Kopke protiv Nemačke

PravoIKT: Sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava u oblasti prava informaciono-komunikacionih tehnologija

referenca

Kopke protiv Nemačke, (eng. Köpke v. Germany) 420/07 od 05.10.2010.

ključne reči

zaštita privatnosti na radnom mestu, video nadzor, zaštita prava svojine

činjenice

Podnosilac predstavke, Karin Kopke je bila radnica, blagajnik u supermarketu i otpuštena je bez obaveštenja o postojanju konkretnog razloga za otkaz. Otpuštena zbog navodne krađe, a kao dokaz poslodavac je priložio snimak sa video nadzora koji je pribavljen uz pomoć jedne detektivske agencije.

Podnosilac je bezuspešno osporavala otkaz pred domaćim sudovima za radne sporove. Njena ustavna žalba je takođe bila odbačena.

Video nadzor podnosioca predstavke je sproveden bez prethodnog upozorenja od strane poslodavca.

Snimci koji su na taj način dobijeni pregledani su od strane nekoliko zaposlenih  i korišćeni su kasnije u sudskim postupcima koji su potom usledili pred sudovima za radne sporove.

Na opisan  način, snimci su postali dostupni javnosti, te se podnosilac predstavke pozivala na povredu člana 8 Konvencije, odnosno da joj je neovlašćenim snimanjem povređeno pravo na privatnost.

komentar

Podnosilac predstavke je tvrdila da je mešanje u njenu privatnost zagarantovanu članom 8 Konvencije bilo nezakonito i neopravdano, da je sprovedeno protivno domaćim zakonima koji uz to nisu pružali dovoljno garancija protiv zloupotreba.

Sa druge strane, poslodavac je isticao da su preduzete mere bile  vremenski ograničene na dve nedelje i da je snimano samo područje gde je podnosilac predstavke radila.

Snimci dobijeni na opisan način korišćeni su od strane ograničenog broja  lica koji su zaposleni  kod istog poslodavca i svi isključivo radi dokazivanja nezakonitog ponašanja zaposlene, postojanja razloga za otkaz i vođenja sporova pred nadležnim sudovima.

Poslodavac se pozivao na zašititu prava svojine iz čl 1 Protokol  1 Konvencije.

Suštinsko pitanje na koje je sud trebalo da odgovori je da li je država Nemačka na adekvatan način omogućila pravnu zaštitu prava na privatnost podnosioca predstavke, u kontekstu video nadzora na radnom mestu.

Prema stavu Suda, iako je svrha člana 8 da suštinski zaštiti pojedinca od proizvoljnog mešanja javnih vlasti u privatan i porodični život, što podrazumeva ne samo uzdržavanje od određenih ponašanja već i aktivno delovanje,  treba uzeti u obzir pravilan balans između suprotstavljenih interesa: u ovom slučaju prava na privatnost i prava na svojinu.

Sud podseća da postoje različiti načini da se obezbedi poštovanje privatnog života i da priroda obaveze države zavisi od aspekta privatnog života čija je zaštita u pitanju.

U ovom predmetu, Sud je morao  ispitati da li je država u kontekstu svoje pozitivne obaveze prema članu 8 uspostavila pravičnu ravnotežu između prava podnosioca predstavke na poštovanje njenog privatnog života i interesa poslodavca u zaštiti svojih imovinska prava, zagarantovanih članom 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju, kao i javnog interesa u pravilnom sprovođenju pravde.

Pre svega, Sud zaključuje da u vreme kada je vršen video nadzor podnosioca, radi ispitivanja da li je zaposlena počinila krivično delo, pitanje video nadzora od strane poslodavca nije bilo zakonom regulisano.

Konkretno, član 32 Zakona o zaštiti podataka  koji pokriva ovo pitanje, stupio je na snagu tek 01.09.2009.g.

Sa druge strane postojala je praksa Saveznog suda za radne sporove, koja je nastala tumačenjem obima osnovnih prava zaposlenih na privatnost.

Prema stavu sudske prakse, poslodavac je ovlašćen da vrši video nadzor zaposlenog na radnom mestu ukoliko prethodno postoji sumnja da je zaposleni počinio krivično delo i ako je takav nadzor postavljen u cilju istrage krivičnog dela.

Ove garancije su u stvari, kasnije kodifikovane u odeljku 32. saveznog Zakona o zaštiti podataka.

U ovakvoj situaciji, Sud je stao na stanovište da u spornom periodu, iako nije bilo zakona koji je regulisao pitanje video nadzora zaposlenih, prava podnosioca predstavke su bila  adekvatno zaštićena kroz izgrađenu sudsku praksu saveznog suda, te je tako država ispunila svoju obavezu da uspostavi pravni okvir tj zaštitu prava propisanih Konvencijom.

Ispitujući na koji su način domaći sudovi primenili sudsku praksu na okolnosti konkretnog slučaja,  Sud zaključuje, da se tajni video nadzor zaposlenog na radnom mestu mora smatrati, značajnim uplitanjem u njegov privatni život.

Međutim, kao što je navedeno i od strane nemačkih sudova, video nadzor podnosioca je vršen tek nakon što su otkriveni gubici tokom popisa, kao i  druge nepravilnosti na odeljenjima gde je podnosilac radila, zbog čega je postojala osnovana sumnja da je izvršila krivično delo  krađe.

Utvrđeno je i da su domaći sudovi pravilno zaključili da je mera nadzora bila vremenski ograničena na period od dve nedelje.

Domaći sudovi su takođe uzeli u obzir činjenicu da je mera bila i prostorno ograničena pa su snimani samo delovi odeljenja gde je podnosilac radila.

Takođe, vizuelni podaci dobijeni nadzorom bili su dostupni ograničenom  broju osoba koje rade za detektivsku agenciju i nekolicini članova osoblja poslodavca. Podaci su korišćeni samo u svrhu raskida radnog odnosa sa podnosiocem zahteva, uključujući i sudske postupke. Mešanje u privatni život podnosioca je tako bilo ograničeno  na ono što je bilo neophodno da se postigne cilj kome se težilo video nadzorom.

Domaći sudovi imali su u vidu, s druge strane,  pravo na zaštitu  imovinskih prava poslodavca prema članu 1. Protokola br. 1. Od suštinskog značaja za radni odnos sa podnosiocem zahteva, je da poslodavac ima poverenje u zaposlenog, posebno onoga kome je povereno rukovanje novcem. Sud se slaže sa zaključkom domaćih sudova da je poslodavac svoja  imovinska prava morao zaštiti, te da je imao pravo  prikupljati dokaze kako bi proverio sumnje da je podnosialc zahteva izvršila krivično delo krađe. Tajni video nadzor podnosioca služio je i da se eliminiše sumnja sa drugih zaposlenih koji nisu krivi za bilo koje krivično delo.

Poštujući ravnotežu između ova dva suprotstavljena interesa, Sud primećuje da su domaći sudovi zaključili da nije bilo  drugog podjednako efikasnog sredstva za zaštitu imovinskih prava poslodavca a koja bi u manjoj meri zadirala u pravo podnosioca predstavke na poštovanje privatnog života.

S obzirom na okolnosti slučaja, Sud se slaže sa  zaključkom domaćih sudova. Popis sproveden na odeljenju pića nije mogao jasno povezati otkrivene gubitke sa određenim zaposlenim, te je nadzor bio neophodan.

Imajući u vidu gore navedeno, Sud zaključuje da u ovom slučaju ne postoji ništa što ukazuje na to da su domaći organi propustili da zaštite pravičnu ravnotežu, u okviru svog polja slobodne procene, između prava podnosioca predstavke na poštovanje njenog privatnog života po članu 8 i  interesa poslodavca u zaštiti imovinskih prava i javnog interesa u pravilnom sprovođenju pravde.

Zbog svega iznetog, sud je zaključio da se predstavka mora odbaciti kao očigledno neosnovana, u skladu sa članom 35. paragraf 3 i 4 Konvencije.

Sanja Mandarić

Samostalni advokat sa praksom usmerenom na porodično i obligaciono pravo i interesovanjem za međunarodnu sudsku praksu u oblasti prava IKT.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin