Фејсбук, фотографије малолетница и заштита приватности корисника

увод

Око 20. априла ове године, медији из Србије, БиХ и Хрватске објавили су вест о постојању Фејсбук странице која објављује недоличне, провокативне фотографије углавном малолетних девојака. Иако прве информације нису биле најјасније, наредних дана Фејсбук страна „Највеће дроље основних и средњих школа“ добија на популарности. За само три дана, од 20. до 23. априла, када овај текст пишемо, страница је добила преко 20.500 ”лајкова”. У тренутку објаве овог текста, страница има преко 35.000 ”лајкова”.

Поред фотографија остављени су и други лични подаци, као што су име, презиме, град у коме се живи, а у неким случајевима наведена је и школа коју похађа конкретно лице на слици.

Како је постојање Фејсбук странице постало веома актуелно у региону, веома брзо су се огласиле жртве и њихови родитељи, представљајући комплетну димензију овог догађаја. Наиме, у већини случајева девојчице чије су се фотографије нашле на овој страни саме су их поставиле на своје Фејсбук профиле. На тај начин наведени садржај био је доступан одређеном кругу корисника (најчешће њиховим тзв. Фејсбук пријатељима, а у неким случајевима и шире). Лица која су имала приступ фотографијама, преузела су их и послала администратору контроверзне стране. Фотографије су најчешће коментарисане на сексистички, увредљив и омаловажавајући начин.

Поред наведене, креирано је још неколико Фејсбук страна са готово идентичним именом и садржајем. У моменту писања овог текста још увек није најјасније да ли свим овим странама управља исти администратор (или група администратора). Претпостављамо да је садржај страница копиран како би их било тешко уклонити са Фејсбука.

Прве реакције на спорну Фејсбук страну стигле су од социолога, филозофа и педагога. Правосудни и полицијски органи нису били тако брзи.

Према новинском чланку објављеном 22. априла на онлајн порталу Блиц-а Федерална управа полиције Босне и Херцеговине није спровела нити је намеравала спровести било какве истражне радње у вези са наведеним садржајем. Сматрали су да у овом случају нема елемената кривичног дела. Министартство унутрашњих послова Републике Србије је „пратило ситуацију“ како би испитало постојање елемената педофилије. Према наводима сајта Ал Џазира Балкан, МУП Републике Хрватске спроводио је истрагу у циљу заштите малолетника. Није познато да ли је ова истрага дала резултате.

Проблеми везани за остваривање права жртава у овом случају могу се посматрати из угла права на приватност и заштиту података о личности, али и са становишта кривичног права.

приватност и заштита података о личности корисника Фејсбука

Када је право на приватност и заштиту података о личности у питању, аутори овог текста сматрају да је неспорно да у неведеном случају постоје противправни елементи. Иако су биле доступне одређеном кругу њихових ”пријатеља” са Фејсбука, фотографије девојчица су са њихових профила преузете без њихове сагласности и намерно послате администратору контраверзне стране, који их је једнако неовлаштено и објавио. Осим тога, уз фотографије су објављени и други подаци о личности као што су имена и презимена, место боравка, школа, годиште… Овим се крше законски акти којима се регулишу право на приватност и заштиту података о личности.

У Републици Србији се таква дела квалификују као прекршаји. За сваку обраду података о личности потребна је сагласност физичког лица на кога се податак односи. Сам појам обраде дефинисан је веома широко, како у домаћем, тако и у законодавству ЕУ (Директива 95/46 ЕУ).

Међутим, због непотпуног и застарелог закона о Заштити података о личности, у Србији је изузетно тешко у пракси остварити адекватну заштиту права на приватност. Осим тога, питање је како би се тужилаштво поставило у ситуацији у којој не постоје одговарајуће законске дефиниције којима би се ово дело оквалификовало. Са друге стране, дискутабилно је и како би домаће судство изашло на крај са проблемом са којим се суочавају и много модернији правни системи са изграђеном судском праксом у области права ИКТ. На крају, треба имати у виду и чињеницу да мултинационална компанија која представља кључни део проблема, Фејсбук, има дугу традицију ерозије приватности и непоштовања правних норми држава у којима послује.

Када је Хрватска у питању, ситуација на папиру изгледа мало боље. Уласком у ЕУ, Хрватска је усвојила сет правних аката који у поређењу са српским правним оквиром пружају квалитетнију заштиту приватности и подацима о личности. У поступку остварења својих права, грађани Хрватске се могу позвати на законодавство ЕУ, пред домаћим судовима. Међутим, разлика између постојања правних аката и њихове примене у реалности је огромна. Као ни Србија, ни Хрватска не располаже довољно обученим тужилаштвом ни судским апаратом способним за спровођење у живот правних принципа на којима се заштита приватности и података о личности заснива.

Ово није само случај у Србији или Хрватској. Судови развијених европских земаља једнако имају проблема у примени закона који застаревају неколико година по доношењу, зато што се област на коју би требало да се примењују – информационо-комуникационе технологије, развија изузетно брзо. Тренутно предмет реформе, актуелни правни оквир ЕУ у области заштите приватности и података о личности датира из 1995. године када Интернет није био ни налик данашњем.

Закон о заштити података о личности и његова примена

Ако се фокусирамо на Републику Србију, по Закону о заштити података о личности, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности надзире спровођење Закона и има право да укаже на уочене злоупотребе код обраде података.

Надзор над спровођењем и извршавањем овог закона Повереник врши преко овлашћених лица – инспектора. У вршењу надзора овлашћено лице поступа на основу сазнања до којих је дошао по службеној дужности, од стране подносиоца жалбе или трећег лица.

У горе описаном случају било би могуће да Повереник покрене поступак надзора, под претпоставком да је дошао до сазнања о овом догађају.

Исто тако, заинтересована лица могу поднети жалбу Поверенику. Ако су о незаконитој обради података о личности обавестили полицију, полиција може сама да иницира прекршајни поступак или да обавести Повереника, те да он покрене прекршајни поступак. Закон предвиђа новчане казне за физичка лица у износу од 5.000 до 50.000 динара.

Но, и овде се надовезује следеће питање: „против кога“? Да би се тај одговор добио полиција мора да употреби мере „дигиталне форензике“ како би идентификовала администратора спорне Фејсбук стране, као и лица која су му слала спорне фотографије. У оба случаја, морао би постојати правни основ по коме би Фејсбук, као пружалац интернет услуге (провајдер) био приморан да достави логове са својих сервера као и информације којима би се омогућило идентификовање ових лица. У пракси, ово се може показати као тежак задатак.

Покретање прекршајног поступка није једно овлашћење Повереника. Уколико се идентификује администратор спорне Фејсбук стране на територији Републике Србије, то лице је дужно да инспектору Повереника омогући несметано вршење надзора и стави му на увид и располагање потребну документацију. Ако се приликом обављања надзора утврди да су повређене одредбе закона којима се уређује обрада, Повереник ће упозорити руковаоца на неправилности у обради и након тога може:

  • наредити да се неправилности отклоне у одређеном року;
  • привремено забранити обраду која се обавља супротно одредбама закона;
  • наредити брисање података прикупљених без правног основа.

Закон регулише и сарадњу Повереника са органима за заштиту података о личности у иностранству. Обзиром да постоје индиције да је администратор спорне Фејсбук стране лице које је држављанин Републике Хрватске или Републике Босне и Херцеговине, након потврђених сазнања о идентитету администратора Повереник мора да успостави сарадњу са надлежним органим у региону.

кривично-правни приступ

Где је у целој причи кривично гоњење?

Кривични законик Републике Србије у глави XXVII прописује кривична дела против безбедности рачунарских података. Ипак, горе описано дело се не може квалификовати као било које од прописаних дела у овој глави КЗ-а. Посебно Тужилаштво за високотехнолошки криминал је надлежно за кривично гоњење починиоца дела прописана овом главом КЗ-а, али и за гоњење лица која су у извршењу других кривичних дела (нпр. против полних слобода) користила рачунарску мрежу.

Неспорно је да на већини фотографија јесу малолетне девојчице. Оно што би тужилаштву могло да буде спорно јесте да ли такав садржај има порнографски карактер.

Но, овим се не исцрпљује могућност кривичног гоњења. Готово је неспорно да је администратор Фејсбук стране учинио кривично дело увреде. Oво дело се гони по приватној тужби. И онда се опет намеће питање: „Кога гонити“?

До одговора се може доћи приватним ангажовањем форензичара од стране жртве (тачније њених заступника) и пак покретањем поступка за нанету увреду, уз наду да ће држава дати активни допринос у откривању администратора спорне Фејбук стране.

шта даље?

Проблематична Фејсбук страница изазвала је доста различитих реакција и често супротстављених коментара у јавности. На жалост, коментари су углавном усмерени на чињеницу да су девојчице на сликама углавном добровољно поставиле своје провокативне фотографије на своје Фејсбук профиле. У том смислу, лако је доћи до погрешног закључка да су ”саме криве”.

Не треба заборавити да чињеница да је неко објавио своју фотографију на Фејсбук профилу и учинио је доступном већем или мањем кругу људи не значи да је аутоматски дао пристанак да са фотографијом ради ко шта хоће, на начин на који хоће. Можемо расправљати о томе да ли је паметно учинити јавно доступном такву фотографију, али нема расправе око чињенице да без пристанка лица чија је фотографија нема легалне употребе у овом случају. У том погледу неопходно је схватити да без обзира на садржај фотографије, а поготово у случају ако је у питању нечија лична фотографија, њено преузимање и објава уз додатне информације које омогућавају идентификацију представљају повреду права на приватност.

Питање није само правне природе. Социјална димензија проблема указује на непостојање свести грађана када су у питању последице понашања у дигиталном окружењу. И даље постоји уверење да је онлајн понашање одвојено од реалног живота. Међутим, очигледно је да се последице неодговорног понашања онлајн осећају у реалном животу и обратно.

Друштвене мреже не мењају наше особине, врлине или мане. Оне им омогућавају да дођу до изражаја. Ово је главни разлог што су успешне онлајн кампање тако успешне, ”виралне”. И обратно, ово је разлог због кога катастрофалне кампање или глупа понашања постају једнако позната.

Да ли смо немоћни да нешто урадимо када су у питању заштита приватности и података о личности? Наравно да нисмо. Неколико паметно имплементираних, конкретних промена би могле дати одговарајуће резултате и примакнути нас, као друштво, корак ближе квалитетнијој заштити права и слобода у дигиталном свету.

Неки од корака које бисмо као друштво могли предузети подразумевају доношење новог модерног закона о заштити приватности и података о личности. Закон који тренутно имамо није адекватан. Подразумева доношење прецизнијих аката, што никада није урађено. То значи да у закону постоје правне празнине и да закон захтева фундаменталне промене. Тренутак за ове измене је идеалан. Србија у поступку интеграције у ЕУ ионако има обавезу прилагођавања домаћег законодавства стандардима ЕУ.

Доношење новог Закона о заштити приватности и података о личности би требало да буде пропраћено одговарајућим променама у другим релевантним законским актима у области кривичног законодавства, али и електронске управе, електронског пословања итд.

Паралелно са одговарајућим законским променама, било би неопходно уложити напор у додатно оспособљавање запослених у правосуђу и државној управи уопште за рад са предметима који се тичу ИКТ. Због изузетно брзог развоја ове области, константно усавршавање је неопходно.

Са своје стране канцеларија Повереника би морала да у јавности изгради и употреби свој ауторитет у области заштите приватности и података о личности. У том смислу, до тренутка док не добије шира овлаштења у погледу спровођења Закона, укључујући могућност да одреди строге новчане и друге казне, Повереник би могао искористити празан простор и проширити своје активности другим доменима као што су подизање свести о проблемима у овој области, по угледу на активности својих колега из Европе, нпр. Комесара за информације Велике Британије или француске националне Комисије за информатику и слободе.

На крају, у решавању проблема злоупотреба људских права на интернету не можемо се ослонити само на државне органе. Школске установе као и родитељи имају обавезу да на одговарајући начин упуте младе људе. Изговор да за то у овом тренутку немамо довољно знања или искуства не може бити оправдан, ако су квалитетни савети и информације свима доступни, управо путем Интернета. Питање је личног избора да ли ћемо уложити напор да у интересу будућности наше деце да те информације пронађемо и искористимо.

Душан Павловић и Ђорђе Ђокић