Врсте решавања спорова на интернету – типологија

Истраживач у оквиру ЛАСТ-ЈД ЕМ програма (Law, Science and Technology PhD), члан Програмског савета Друштва судија Србије и мастер права Европских Интеграција.

  • linkedin

Онлајн решавање спорова (ОДР) је генерички назив за разне облике решавања спорова употребом информационо -комуникационих технологија који су успостављени услед потреба у оквиру различитих активности на интернету. Природно је да на медијуму, који омогућава лаку комуникацију и колаборацију између великог броја људи, дође до великог броја спорова разних врста.  Нису сви спорови од толиког значаја(препирке на форумима итд…) да је неопходно успоставити систем који у сваком случају решава сукобе између корисника и пружаоца услуга или између самим корисника или измећу привредних друштава. Такође ОДР се показао изузетно ефикасан за неке спорове и са државним органима али о том апекту е-управе ћемо у једном од будућих постова. Овде ћемо укратко указати на одређене врсте ОДР које су се појавиле на интернету и као  на неке релеванте поделе и факторе.

Иако постоје разне класификације у стручним радовима на ове теме, представићемо поделу која креће од ограниченијих уплива трећих страна до начина у коме је трећа страна неопходна да „пресуди“ у спору.

ОДР би могли да типолошки да поделимо на онлајн:

  • преговарање (уз две истакнуте ал не једине подврсте: преговорање путем слепог бидовања и асистирано преговарање)
  • Неутралана евалуација у ранијим фазама спора
  • Помирење (енг. conciliation)
  • Медијацију
  • Арбитражу

Иако је на овом месту наглашена подела по облику, техници и актерима решавања спора, такође постоје неки хибридни модели у пракси који су често употребљени где се са лакоћом прелази из једног типа ОДР у други. Тако на пример се помиње често мед-арб модел (комбинација медијације и арбитраже) и нег-мед-арб (преговорање, медијација и арбитража).

Посматрајући типолошки можемо уочити да је велика сличност са поделом у оквиру алтернативних решавања спорова. Наравно као што смо већ помињали однос између ОДР и АДР је јасан и на први поглед упућује на закључак да је ОДР произишао из АДР, мећутим управо на примерима рецимо слепог бидовања(надметања) и софтеверски асистираног преговарања, уочава се разлика и потенцијал ОДР-а да буде употребљен у много већој мери у оквиру модерних начина обављања трансакција или успостављања односа.

Адјудикативни и консензуални

У оквиру ове али и свих других типологија уочљива је подела и на консензуалне и адјудикативне методе. Консензуални зависе од сагласности странака за учествовање и постизање решења или договора око спора и често покушавају да усмере суков у правцу задовољавања интереса (уместо инсистирања на правима странака). Такав приступ је понекад окарактерисан као „преговорање у сенци права“.  Консезулани метод је карактеристичан за видове ОДР у којим трећа страна (која може бити и софтвер) не одлучује о судбини спора, односно за различите видове преговарања, неутралне евалуације, помирења и за већину облика медијације.  У следећим текстовима ћемо описивати неке од најуспешнијих пракси у консензуалним методома као што су поступци пред ИБејом (енг. E-Bay) и Пајпалом (енг.PayPal) јер корисници се често могу наћи као странке у оваквим поступцима.

Адјудикативни или „пресуђујући“ облици решавања спорова на интернету су окарактерисани пристанком странки (пре или после спора) да трећа страна-арбитар( а у неким случајевима и медијатор) одлучи у њиховом спору након истицања аргумената и доказа. С обзиром да причамо о вансудским начинима решавања спора, правила под којим се овај облик ОДР спроводи су флексибилнија у односу на судске поступке и често избор треће стране( која не мора да буде правник) буде управо на странкама. Овај облик ОДР најчешће води за странке обавезујућој одлуци, која уколико се испоштују законски услови, има извршну снагу. Неки од познатијих облика адјудикативних ОДР као што је УДРП поступак за интелектуална права везана за имена домена пред ИКАН-ом (енг. ICANN) ће бити описан накнадно.

Зависни и независни

У погледу независности институције или лица које посредује у решавању спора разликујемо и ОДР поступке који су оквиру компаније (енг.in-house ODR) и независне. Несумњиво је да је унутар-компанијски ОДР заправо облик менаџмента жалби корисника (често код велики компанија или државних институција) али уз примену ОДР приниципа и понекад софтверских решења може да буде правичан поступак под одређеним условима. Наравно, такав поступак и постигнути договор је на консензуланој основи. Са друге стране, чак и код незавнисних ОДР-ова се понекад постављају питања независности и непристрасности имајући у виду изворе њихових прихода као и праску одлучивања у одређеним случајевима.

Јавни и приватни

И још једну поделу би било вредно поменути овде. Подела на јавне облике ОДР, односно оне које су успостављене и финансиране од стране јавних тела(држава, међународних институција или организација…, нпр. ЕУ, УНЦИТРАЛ, Аустријски интернент омбудсман), и на ОДР које су понуђене на тржишту од приватних актера, односно ОДР као бизнис пракса, која је настала из одређене потребе тржишта. Примери ове друге врсте су системи у  оквиру Ебеја и Пејпала, али и иновативне компаније као што су Модриа (енг.Modria), Јурипакс(енг. Juripax), Когникор (енг.Cognicor )…

Избор врсте решавања спора на интернету на крају зависи или од априори пристанака одређених компанија (а некад постоји и законска обавеза у одређеним секторима) и према томе стратешког одређивања у смислу која врста најбоље испуњава потребе бизниса за брзим и јефтинијим решавањем спора, или од пристанка самих странака било пре или после спора да се приклоне једном од начина како бих избегли дуге, споре и скупе поступке пред судовима.

photo credit: modern_carpentry via photopin cc