Vrste rešavanja sporova na internetu – tipologija

Onlajn rešavanje sporova (ODR) je generički naziv za razne oblike rešavanja sporova upotrebom informaciono -komunikacionih tehnologija koji su uspostavljeni usled potreba u okviru različitih aktivnosti na internetu. Prirodno je da na medijumu, koji omogućava laku komunikaciju i kolaboraciju između velikog broja ljudi, dođe do velikog broja sporova raznih vrsta.  Nisu svi sporovi od tolikog značaja(prepirke na forumima itd…) da je neophodno uspostaviti sistem koji u svakom slučaju rešava sukobe između korisnika i pružaoca usluga ili između samim korisnika ili izmeću privrednih društava. Takođe ODR se pokazao izuzetno efikasan za neke sporove i sa državnim organima ali o tom apektu e-uprave ćemo u jednom od budućih postova. Ovde ćemo ukratko ukazati na određene vrste ODR koje su se pojavile na internetu i kao  na neke relevante podele i faktore.

Iako postoje razne klasifikacije u stručnim radovima na ove teme, predstavićemo podelu koja kreće od ograničenijih upliva trećih strana do načina u kome je treća strana neophodna da „presudi“ u sporu.

ODR bi mogli da tipološki da podelimo na onlajn:

  • pregovaranje (uz dve istaknute al ne jedine podvrste: pregovoranje putem slepog bidovanja i asistirano pregovaranje)
  • Neutralana evaluacija u ranijim fazama spora
  • Pomirenje (eng. conciliation)
  • Medijaciju
  • Arbitražu

Iako je na ovom mestu naglašena podela po obliku, tehnici i akterima rešavanja spora, takođe postoje neki hibridni modeli u praksi koji su često upotrebljeni gde se sa lakoćom prelazi iz jednog tipa ODR u drugi. Tako na primer se pominje često med-arb model (kombinacija medijacije i arbitraže) i neg-med-arb (pregovoranje, medijacija i arbitraža).

Posmatrajući tipološki možemo uočiti da je velika sličnost sa podelom u okviru alternativnih rešavanja sporova. Naravno kao što smo već pominjali odnos između ODR i ADR je jasan i na prvi pogled upućuje na zaključak da je ODR proizišao iz ADR, mećutim upravo na primerima recimo slepog bidovanja(nadmetanja) i softeverski asistiranog pregovaranja, uočava se razlika i potencijal ODR-a da bude upotrebljen u mnogo većoj meri u okviru modernih načina obavljanja transakcija ili uspostavljanja odnosa.

Adjudikativni i konsenzualni

U okviru ove ali i svih drugih tipologija uočljiva je podela i na konsenzualne i adjudikativne metode. Konsenzualni zavise od saglasnosti stranaka za učestvovanje i postizanje rešenja ili dogovora oko spora i često pokušavaju da usmere sukov u pravcu zadovoljavanja interesa (umesto insistiranja na pravima stranaka). Takav pristup je ponekad okarakterisan kao „pregovoranje u senci prava“.  Konsezulani metod je karakterističan za vidove ODR u kojim treća strana (koja može biti i softver) ne odlučuje o sudbini spora, odnosno za različite vidove pregovaranja, neutralne evaluacije, pomirenja i za većinu oblika medijacije.  U sledećim tekstovima ćemo opisivati neke od najuspešnijih praksi u konsenzualnim metodoma kao što su postupci pred IBejom (eng. E-Bay) i Pajpalom (eng.PayPal) jer korisnici se često mogu naći kao stranke u ovakvim postupcima.

Adjudikativni ili „presuđujući“ oblici rešavanja sporova na internetu su okarakterisani pristankom stranki (pre ili posle spora) da treća strana-arbitar( a u nekim slučajevima i medijator) odluči u njihovom sporu nakon isticanja argumenata i dokaza. S obzirom da pričamo o vansudskim načinima rešavanja spora, pravila pod kojim se ovaj oblik ODR sprovodi su fleksibilnija u odnosu na sudske postupke i često izbor treće strane( koja ne mora da bude pravnik) bude upravo na strankama. Ovaj oblik ODR najčešće vodi za stranke obavezujućoj odluci, koja ukoliko se ispoštuju zakonski uslovi, ima izvršnu snagu. Neki od poznatijih oblika adjudikativnih ODR kao što je UDRP postupak za intelektualna prava vezana za imena domena pred IKAN-om (eng. ICANN) će biti opisan naknadno.

Zavisni i nezavisni

U pogledu nezavisnosti institucije ili lica koje posreduje u rešavanju spora razlikujemo i ODR postupke koji su okviru kompanije (eng.in-house ODR) i nezavisne. Nesumnjivo je da je unutar-kompanijski ODR zapravo oblik menadžmenta žalbi korisnika (često kod veliki kompanija ili državnih institucija) ali uz primenu ODR prinicipa i ponekad softverskih rešenja može da bude pravičan postupak pod određenim uslovima. Naravno, takav postupak i postignuti dogovor je na konsenzulanoj osnovi. Sa druge strane, čak i kod nezavnisnih ODR-ova se ponekad postavljaju pitanja nezavisnosti i nepristrasnosti imajući u vidu izvore njihovih prihoda kao i prasku odlučivanja u određenim slučajevima.

Javni i privatni

I još jednu podelu bi bilo vredno pomenuti ovde. Podela na javne oblike ODR, odnosno one koje su uspostavljene i finansirane od strane javnih tela(država, međunarodnih institucija ili organizacija…, npr. EU, UNCITRAL, Austrijski internent ombudsman), i na ODR koje su ponuđene na tržištu od privatnih aktera, odnosno ODR kao biznis praksa, koja je nastala iz određene potrebe tržišta. Primeri ove druge vrste su sistemi u  okviru Ebeja i Pejpala, ali i inovativne kompanije kao što su Modria (eng.Modria), Juripaks(eng. Juripax), Kognikor (eng.Cognicor )…

Izbor vrste rešavanja spora na internetu na kraju zavisi ili od apriori pristanaka određenih kompanija (a nekad postoji i zakonska obaveza u određenim sektorima) i prema tome strateškog određivanja u smislu koja vrsta najbolje ispunjava potrebe biznisa za brzim i jeftinijim rešavanjem spora, ili od pristanka samih stranaka bilo pre ili posle spora da se priklone jednom od načina kako bih izbegli duge, spore i skupe postupke pred sudovima.

photo credit: modern_carpentry via photopin cc

Duško Martić

Istraživač u okviru LAST-JD EM programa (Law, Science and Technology PhD), član Programskog saveta Društva sudija Srbije i master prava Evropskih Integracija.

  • linkedin