Директива о електронској трговини ЕУ

Директива о електронској трговини ЕУ

електронска трговина – концепт

Као што се може видети из Годишњег извештаја Европске Комисије о напредку Републике Србије у 2013. години једно од кључних питања у поглављу које се бави информационим друштвом (ПГ 10), у којима је препозната потреба за даљим усаглашавањем законодавства је и област електорнске трговине. Међутим, пре него што пређемо на питање анализе правног оквира електорнске трговине, треба одредити шта овде све спада и која су то питања која треба хармонизовати.

Кад говримо о електорнској трговини прва асоцијација је углавном куповна и продаја на разним веб сајтовима, међутим треба имати у виду да ова јако широка област обухвата и друге ствари које су неопходни предуслов за њену успешну реализацију као што је питање могућности коришћења електорнског потписа, електорнског документа, стварање услова за обављање платног промета електронским путем, уређење електронског оглашвања, итд.

Стога, да би смо разумели комплексност ове области, у овом првом тексту покушаћемо да објаснимо сам концепт е-трговине и како га регулатива у ЕУ види, како бисмо у следећим текстовима могли детаљније да објаснимо поједина решења из Директиве и да се надовежемо анализом и других питања која су неизоставно повезана са овим.

директива о електронској трговини

Кровни документ у овој области на нивоу ЕУ, који је покушао да на један свеобхватан начин да оквире електроснкој трговини и да је препозна и регулише као такву је Директива о електронској трговини 2000/31 ЕЗ.

Ова Директива се бави најопштијим питањима у овој области као што отпочињање обављања ове делатности, обавезне информације које се морају налазити на сајту, информације које мора садржати комерцијалана комуникација, пуноважност уговора у електорнском облику, питање искључења од одговорности, клаузула унутрашњег тржишта, итд. Међутим, пре него што се позабавимо појединачним одредбама ове Директиве, прво и кључно питање које се намеће је шта је све то електорнска трговина и шта подпада под њу?

пружаоц услуга информационог друштва

Као што се може видети из саме дефиниције Директиве, она се бави регулисањем „пружања услуга информационог друштва“ које дефинише као услуге које се пружају углавном уз наканаду, на даљину, путем електронских средстава и на индивидуални захтев корисника услуге, а сам пружалац услуге се одређује као „физичко или правно лице које пружа ову услугу“.

Из ове дефиниције се може приметити да Директива тежи да обухвати шири спектар активности које се одвијају на интернету, а не само активности које традиционално поистовећујемо са трговањем на интернету те стога овде спадају и многе друге радње које немају превасходни цињ обављање купородаје на интернету (нпр. интернет претраживачи).

Ако погледамо судску праксу у овој области и различита тумачења можемо видети да ни на нивоу ЕУ не постоји консензу око тога шта све спада у ову категорију, него се то радије утврђује од случаја до случаја. Оваквој ситуацији је значајно допринео и карактер активности на интернету и чињеница да је велики број услуга на почетку бесплатног карактера али са тенденцијом остваривања профита у будућем периоду, или тежи да на неки други начин оствари неку материјалну корист иако то на први поглед не делује тако. Стога претходно поменуте 4. одреднице из ове деифниције треба веома пажљиво тумачити, а поготово одредницу „уз накнаду“ због претходно поменутих разлога. Имајући у виду тако широк спектар активности које обухвата Директива, она се фокусирала само на регулисање основних питања у овој области.

директива о електронској трговини – основне одредбе

Пре него што кренемо на приказ основних решења Директиве, треба приметити да се већ у њеним основним одредбама одређује на која се она поља примењује тј. експлитицно се искључују од поља примене поједине области. То су:

  • питања опорезивања,
  • питања везана за услуге информационог друштва која су већ покривена директивама о заштити података и приватности у електронским комуникационим мрежама (95/46/ЕЗ, 97/66/ЕЗ),
  • питања везана за картелске споразуме и праксе уређена прописима из области конкуренције,
  • питања везана за регулисање јавних бележника и сличних струка које су повезане са вршењем јавних овлашћења, заступање странака пред судом,
  • коцкање и игре на срећу.

Основно начело Директиве и оно на чему се темељи концепт пружања услуга информационог друштва јете да се пружање услуга информационог друштва обавља без икаквог претходног одобрења или дозволе тј. да је потпуно слободно.

Надаље директива посебно потенцира транспарентност пословања пружаоца услуга и заштиту потрошача, па стога прописује које све опште информације о себи мора учинити јавно и лако доступним пружалац услуге. Ту углавном спадају стандардне информације као што су индетификациони подаци или податци о цени, и све ове информације морају бити лако доступне и прегледне на сајту пружаоца услуге.

Поред основних информација које је сваки пружалац дужан да учини јавно доступним, приликом слања саме понуде он је дужан да достави и информације о техничким корацима које треба следити приликом закључења уговора, да ли ће поменути уговор бити архивиран и доступан, техничким средствима за исправљање грешака пре слања поруџбине, језике на којима се уговор може закључити, итд. Кад је у питању комерцијална комуникација Директива прописује основне информације које она мора садржати, као и услове у вези са нетраженом комерцијалном комуникацијом а поготово право да се спречи примање такве комуникације на захтев особе којој је послата.

У погледу дефинисања временских одредница различитих радњи приликом закључивања уговора, Директива дефинише када се сматра примњеним одговор на понуду и потврда пријема, и тај тренутак везује за тренутак кад им странке којима су упућени могу приступити. С друге стране питање тренутка закључења уговора је Директива оставила државама чланицама да регулишу у складу са својим општим правилима облигационог права. Оно што је битно истаћи је да Директива посебно наглашава да се не смеју стварати правне препреке које би онемогућиле закључивање уговора у електронском облику, тј. не сме им се оспорити пуноважност или ваљаност само зато што су закључени електронским путем. Наравно Директива прописује, у виду изузетака, пар одступања од овог општег правила. Директива регулише и друге ствари, као што су питања везана за регулисане професиоје, кодексе понашања, вансудске начине решавања спорова, за сарадњу земаља чланица, итд…

клаузула унутрашњег тржишта и правила о ограничењу од одговорности

За поједине одредбе Директиве се сматра да су посебно заслужне за повећање прекограничне трговине и развој е-тровине упоште. На првом месту то су одредбе о приницпу унутрашњег тржишта и координатног поља и одредбе о ограничењу од одговорности пружаоца услуга информационог друштва, које ће детаљније бити представљене у наредним текстовима. Принцип унутрашњег тржишта предвиђа да свака земља чланица треба да обзбеди да пружаоци услуга информационог друштва основани на њеној територији ускладе своје пословање са њеним прописима у области коју покрива координатно поље. То на пример значи, да пружаоцу услуга који је основан у Француској, ако је потпуно испоштовао услове које прописује француско национално законодавство у домену координатног поља, не могу Шпанске власти ускратити могућност да врши поменуту активност на територији Шпаније из разлога што су њихови прописи у областима које покрива коориднатно поље другачији.

Одређивање припадности пружаоца услуга информационог друштва се одређује према месту оснивања или тамо где му је претежно смештена пословна активност, а не према месту где му се налази сервер или опрема. Директива деифинише које су то области које спадају у координатно поље али прописује и опште и специфичне изузетке од примене координатног поља, тј. ситуације у којима је могуће ускратити пружање услуга информационог друштва пружаоцу из друге земље. Општи изузетци су дефинисани у Анексу I Директиве, док се специфичне ситуације одређују на ad hoc бази.

Оно због чега је битна ова клаузула је зато што је омогућила да пружаоци услуга основани у ЕУ прилагоде своје пословање, у одређеним областима, само једном сету правила и то њиховом домаћем када послују на тржишту ЕУ. Стога ова клаузула представља једно од набитнијих питања које регулише ова Диркетива, јер она тежи да пружи правну сигурност и јасноћу у погледу пружања услуга информационог друштва у читавој заједници.

Директива се посебно бави и питањима ограничења од одговорности пружаоца услуга информационог друштва за садржај који преносе и складиште, јер се овде по први пут на свеобухатан начин регулише ово питање које је од суштинског значаја за електорнску трговину.

У овим одредбама Директива заступа хоризонтални режим одговорности, што значи да се одредбе о органичењу од одговорности примењују на све врсте повреда, без обзира да ли је у питању клевета, кршење ауторских права или нешто треће. Директива уводи такозвани режим „сигурне луке“ по коме пружалац услуга информационог друштва, који на одређени начин наступа на итнеренту, тј. испуњава услове из чланова 12. – 14. Директиве, није обавезан да врши претходни мотниторнинг садржаја који преноси-складишти нити је дужан да активно тражи чињенице које указују на противзаконите активности.

Наиме Директива предвиђа да је од одговорности за нелегалност садржаја изузет сваки пружаоц услуге које врши чист технички пренос података, привремено складиштење података и трајно складиштење података. Иако Директива регулише питање ограничења од одговорности, она не регулише питање сазнања за нелегалан садржај и процедуре скидања-онемогућавања спорног садржаја. Тиме су ова питања препуштена земљама чланицама да их регулишу својим националним прописима.

закључак

Директива о електронској трговини ЕУ, иако веома значајна јер по први пут покушава да уведе свобухватну регулацију пружања услуга информационог друштва, ипак својим широким и флексибилним формулацијама оставља пуно простора за њихову интерпретацију која је на земљама које их спроводе.

Стога се може видети да је циљ Директиве био да успостави само оквире, препознајући да превише ригидна и стриктна регулација не би могла да испрати брзе промене у ИКТ-у. Међутим, она са друге стране због такве флексибилности отвара питање неопходности константног тумачења њених одредби. Стога се транспоновањем ове Диркетиве у националне законе пружа се минимум правне сигурности када је у питању електронска тговина и тиме се стимулише прекогранично трговање путем интернета.

значај за Републику Србију

Директива о електронској трговини ЕУ је Законом о електронској трговини Србије у великој мери инкорпорирана у српски правни систем. Међутим, оно што треба имати у виду је да уређење ове области не може бити решено само кроз овај закон с обзиром да информационе технологије постају саставни део сваке сфере живота, и да стога њихово регулисање не може бити концентрисано на једну област.

Као што се и њихов утицај види у свакој сфери тако треба и њихова регулација да буде присутна у истим, у мањем или већем обиму. Стога је потребно да се системски уреди ова области корз све прописе у којима се јављају одређени аспекти пружања услуга информационог друштва, а да се то уређење ослања на кровни акт – Закон о електронској трговини.

Адриана Миновић

Саветник за питања унутрашњег тржишта при Канцеларији за Европске интеграције Владе Републике Србије. Члан Преговачке групе за информационо друштво и медије.
Области: е-трговина, е-банкарство, регулаторна политика и стратешко одлучивање у области телекомуникација.

  • linkedin
  • twitter