Direktiva o elektronskoj trgovini EU

Direktiva o elektronskoj trgovini EU

elektronska trgovina – koncept

Kao što se može videti iz Godišnjeg izveštaja Evropske Komisije o napredku Republike Srbije u 2013. godini jedno od ključnih pitanja u poglavlju koje se bavi informacionim društvom (PG 10), u kojima je prepoznata potreba za daljim usaglašavanjem zakonodavstva je i oblast elektornske trgovine. Međutim, pre nego što pređemo na pitanje analize pravnog okvira elektornske trgovine, treba odrediti šta ovde sve spada i koja su to pitanja koja treba harmonizovati.

Kad govrimo o elektornskoj trgovini prva asocijacija je uglavnom kupovna i prodaja na raznim veb sajtovima, međutim treba imati u vidu da ova jako široka oblast obuhvata i druge stvari koje su neophodni preduslov za njenu uspešnu realizaciju kao što je pitanje mogućnosti korišćenja elektornskog potpisa, elektornskog dokumenta, stvaranje uslova za obavljanje platnog prometa elektronskim putem, uređenje elektronskog oglašvanja, itd.

Stoga, da bi smo razumeli kompleksnost ove oblasti, u ovom prvom tekstu pokušaćemo da objasnimo sam koncept e-trgovine i kako ga regulativa u EU vidi, kako bismo u sledećim tekstovima mogli detaljnije da objasnimo pojedina rešenja iz Direktive i da se nadovežemo analizom i drugih pitanja koja su neizostavno povezana sa ovim.

direktiva o elektronskoj trgovini

Krovni dokument u ovoj oblasti na nivou EU, koji je pokušao da na jedan sveobhvatan način da okvire elektrosnkoj trgovini i da je prepozna i reguliše kao takvu je Direktiva o elektronskoj trgovini 2000/31 EZ.

Ova Direktiva se bavi najopštijim pitanjima u ovoj oblasti kao što otpočinjanje obavljanja ove delatnosti, obavezne informacije koje se moraju nalaziti na sajtu, informacije koje mora sadržati komercijalana komunikacija, punovažnost ugovora u elektornskom obliku, pitanje isključenja od odgovornosti, klauzula unutrašnjeg tržišta, itd. Međutim, pre nego što se pozabavimo pojedinačnim odredbama ove Direktive, prvo i ključno pitanje koje se nameće je šta je sve to elektornska trgovina i šta podpada pod nju?

pružaoc usluga informacionog društva

Kao što se može videti iz same definicije Direktive, ona se bavi regulisanjem „pružanja usluga informacionog društva“ koje definiše kao usluge koje se pružaju uglavnom uz nakanadu, na daljinu, putem elektronskih sredstava i na individualni zahtev korisnika usluge, a sam pružalac usluge se određuje kao „fizičko ili pravno lice koje pruža ovu uslugu“.

Iz ove definicije se može primetiti da Direktiva teži da obuhvati širi spektar aktivnosti koje se odvijaju na internetu, a ne samo aktivnosti koje tradicionalno poistovećujemo sa trgovanjem na internetu te stoga ovde spadaju i mnoge druge radnje koje nemaju prevashodni cinj obavljanje kuporodaje na internetu (npr. internet pretraživači).

Ako pogledamo sudsku praksu u ovoj oblasti i različita tumačenja možemo videti da ni na nivou EU ne postoji konsenzu oko toga šta sve spada u ovu kategoriju, nego se to radije utvrđuje od slučaja do slučaja. Ovakvoj situaciji je značajno doprineo i karakter aktivnosti na internetu i činjenica da je veliki broj usluga na početku besplatnog karaktera ali sa tendencijom ostvarivanja profita u budućem periodu, ili teži da na neki drugi način ostvari neku materijalnu korist iako to na prvi pogled ne deluje tako. Stoga prethodno pomenute 4. odrednice iz ove deifnicije treba veoma pažljivo tumačiti, a pogotovo odrednicu „uz naknadu“ zbog prethodno pomenutih razloga. Imajući u vidu tako širok spektar aktivnosti koje obuhvata Direktiva, ona se fokusirala samo na regulisanje osnovnih pitanja u ovoj oblasti.

direktiva o elektronskoj trgovini – osnovne odredbe

Pre nego što krenemo na prikaz osnovnih rešenja Direktive, treba primetiti da se već u njenim osnovnim odredbama određuje na koja se ona polja primenjuje tj. ekspliticno se isključuju od polja primene pojedine oblasti. To su:

  • pitanja oporezivanja,
  • pitanja vezana za usluge informacionog društva koja su već pokrivena direktivama o zaštiti podataka i privatnosti u elektronskim komunikacionim mrežama (95/46/EZ, 97/66/EZ),
  • pitanja vezana za kartelske sporazume i prakse uređena propisima iz oblasti konkurencije,
  • pitanja vezana za regulisanje javnih beležnika i sličnih struka koje su povezane sa vršenjem javnih ovlašćenja, zastupanje stranaka pred sudom,
  • kockanje i igre na sreću.

Osnovno načelo Direktive i ono na čemu se temelji koncept pružanja usluga informacionog društva jete da se pružanje usluga informacionog društva obavlja bez ikakvog prethodnog odobrenja ili dozvole tj. da je potpuno slobodno.

Nadalje direktiva posebno potencira transparentnost poslovanja pružaoca usluga i zaštitu potrošača, pa stoga propisuje koje sve opšte informacije o sebi mora učiniti javno i lako dostupnim pružalac usluge. Tu uglavnom spadaju standardne informacije kao što su indetifikacioni podaci ili podatci o ceni, i sve ove informacije moraju biti lako dostupne i pregledne na sajtu pružaoca usluge.

Pored osnovnih informacija koje je svaki pružalac dužan da učini javno dostupnim, prilikom slanja same ponude on je dužan da dostavi i informacije o tehničkim koracima koje treba slediti prilikom zaključenja ugovora, da li će pomenuti ugovor biti arhiviran i dostupan, tehničkim sredstvima za ispravljanje grešaka pre slanja porudžbine, jezike na kojima se ugovor može zaključiti, itd. Kad je u pitanju komercijalna komunikacija Direktiva propisuje osnovne informacije koje ona mora sadržati, kao i uslove u vezi sa netraženom komercijalnom komunikacijom a pogotovo pravo da se spreči primanje takve komunikacije na zahtev osobe kojoj je poslata.

U pogledu definisanja vremenskih odrednica različitih radnji prilikom zaključivanja ugovora, Direktiva definiše kada se smatra primnjenim odgovor na ponudu i potvrda prijema, i taj trenutak vezuje za trenutak kad im stranke kojima su upućeni mogu pristupiti. S druge strane pitanje trenutka zaključenja ugovora je Direktiva ostavila državama članicama da regulišu u skladu sa svojim opštim pravilima obligacionog prava. Ono što je bitno istaći je da Direktiva posebno naglašava da se ne smeju stvarati pravne prepreke koje bi onemogućile zaključivanje ugovora u elektronskom obliku, tj. ne sme im se osporiti punovažnost ili valjanost samo zato što su zaključeni elektronskim putem. Naravno Direktiva propisuje, u vidu izuzetaka, par odstupanja od ovog opšteg pravila. Direktiva reguliše i druge stvari, kao što su pitanja vezana za regulisane profesioje, kodekse ponašanja, vansudske načine rešavanja sporova, za saradnju zemalja članica, itd…

klauzula unutrašnjeg tržišta i pravila o ograničenju od odgovornosti

Za pojedine odredbe Direktive se smatra da su posebno zaslužne za povećanje prekogranične trgovine i razvoj e-trovine upošte. Na prvom mestu to su odredbe o prinicpu unutrašnjeg tržišta i koordinatnog polja i odredbe o ograničenju od odgovornosti pružaoca usluga informacionog društva, koje će detaljnije biti predstavljene u narednim tekstovima. Princip unutrašnjeg tržišta predviđa da svaka zemlja članica treba da obzbedi da pružaoci usluga informacionog društva osnovani na njenoj teritoriji usklade svoje poslovanje sa njenim propisima u oblasti koju pokriva koordinatno polje. To na primer znači, da pružaocu usluga koji je osnovan u Francuskoj, ako je potpuno ispoštovao uslove koje propisuje francusko nacionalno zakonodavstvo u domenu koordinatnog polja, ne mogu Španske vlasti uskratiti mogućnost da vrši pomenutu aktivnost na teritoriji Španije iz razloga što su njihovi propisi u oblastima koje pokriva kooridnatno polje drugačiji.

Određivanje pripadnosti pružaoca usluga informacionog društva se određuje prema mestu osnivanja ili tamo gde mu je pretežno smeštena poslovna aktivnost, a ne prema mestu gde mu se nalazi server ili oprema. Direktiva deifiniše koje su to oblasti koje spadaju u koordinatno polje ali propisuje i opšte i specifične izuzetke od primene koordinatnog polja, tj. situacije u kojima je moguće uskratiti pružanje usluga informacionog društva pružaocu iz druge zemlje. Opšti izuzetci su definisani u Aneksu I Direktive, dok se specifične situacije određuju na ad hoc bazi.

Ono zbog čega je bitna ova klauzula je zato što je omogućila da pružaoci usluga osnovani u EU prilagode svoje poslovanje, u određenim oblastima, samo jednom setu pravila i to njihovom domaćem kada posluju na tržištu EU. Stoga ova klauzula predstavlja jedno od nabitnijih pitanja koje reguliše ova Dirketiva, jer ona teži da pruži pravnu sigurnost i jasnoću u pogledu pružanja usluga informacionog društva u čitavoj zajednici.

Direktiva se posebno bavi i pitanjima ograničenja od odgovornosti pružaoca usluga informacionog društva za sadržaj koji prenose i skladište, jer se ovde po prvi put na sveobuhatan način reguliše ovo pitanje koje je od suštinskog značaja za elektornsku trgovinu.

U ovim odredbama Direktiva zastupa horizontalni režim odgovornosti, što znači da se odredbe o organičenju od odgovornosti primenjuju na sve vrste povreda, bez obzira da li je u pitanju kleveta, kršenje autorskih prava ili nešto treće. Direktiva uvodi takozvani režim „sigurne luke“ po kome pružalac usluga informacionog društva, koji na određeni način nastupa na itnerentu, tj. ispunjava uslove iz članova 12. – 14. Direktive, nije obavezan da vrši prethodni motnitorning sadržaja koji prenosi-skladišti niti je dužan da aktivno traži činjenice koje ukazuju na protivzakonite aktivnosti.

Naime Direktiva predviđa da je od odgovornosti za nelegalnost sadržaja izuzet svaki pružaoc usluge koje vrši čist tehnički prenos podataka, privremeno skladištenje podataka i trajno skladištenje podataka. Iako Direktiva reguliše pitanje ograničenja od odgovornosti, ona ne reguliše pitanje saznanja za nelegalan sadržaj i procedure skidanja-onemogućavanja spornog sadržaja. Time su ova pitanja prepuštena zemljama članicama da ih regulišu svojim nacionalnim propisima.

zaključak

Direktiva o elektronskoj trgovini EU, iako veoma značajna jer po prvi put pokušava da uvede svobuhvatnu regulaciju pružanja usluga informacionog društva, ipak svojim širokim i fleksibilnim formulacijama ostavlja puno prostora za njihovu interpretaciju koja je na zemljama koje ih sprovode.

Stoga se može videti da je cilj Direktive bio da uspostavi samo okvire, prepoznajući da previše rigidna i striktna regulacija ne bi mogla da isprati brze promene u IKT-u. Međutim, ona sa druge strane zbog takve fleksibilnosti otvara pitanje neophodnosti konstantnog tumačenja njenih odredbi. Stoga se transponovanjem ove Dirketive u nacionalne zakone pruža se minimum pravne sigurnosti kada je u pitanju elektronska tgovina i time se stimuliše prekogranično trgovanje putem interneta.

značaj za Republiku Srbiju

Direktiva o elektronskoj trgovini EU je Zakonom o elektronskoj trgovini Srbije u velikoj meri inkorporirana u srpski pravni sistem. Međutim, ono što treba imati u vidu je da uređenje ove oblasti ne može biti rešeno samo kroz ovaj zakon s obzirom da informacione tehnologije postaju sastavni deo svake sfere života, i da stoga njihovo regulisanje ne može biti koncentrisano na jednu oblast.

Kao što se i njihov uticaj vidi u svakoj sferi tako treba i njihova regulacija da bude prisutna u istim, u manjem ili većem obimu. Stoga je potrebno da se sistemski uredi ova oblasti korz sve propise u kojima se javljaju određeni aspekti pružanja usluga informacionog društva, a da se to uređenje oslanja na krovni akt – Zakon o elektronskoj trgovini.

Adriana Minović

Savetnik za pitanja unutrašnjeg tržišta pri Kancelariji za Evropske integracije Vlade Republike Srbije. Član Pregovačke grupe za informaciono društvo i medije.
Oblasti: e-trgovina, e-bankarstvo, regulatorna politika i strateško odlučivanje u oblasti telekomunikacija.

  • linkedin
  • twitter