морална права аутора

Постоје ли морална права аутора са обе стране Атлантика?

Студент мастер студија на Duke Law School, носилац Judy Horowitz стипендије, и волонтер у канцеларији Повереника.

  • linkedin

Посматрајући настанак једног ауторског дела са становишта америчког права, акценат се углавном ставља на новчану вредност рада и корист коју оно представља за свог аутора. У Европи је ситуација другачија – нагласак је и на репутацији и престижу које дело доноси аутору. Након стварања ауторског дела, аутор остаје интелектуално и емотивно везан за њега. Због тога је у ауторовом најбољем интересу да сачува ту повезаност са делом, и то баш онаквим каквим га је створио, како би увек на аутентичан начин презентовао себе кроз тај рад. То представља главни концепт личноправних овлашћења, односно моралних права аутора, која имају значајну улогу у европском ауторском праву.

Разлика у односу на морална права аутора је била (и остала) један од највећих узрока раскола између америчког и европског приступа ауторском праву. Године 1989, Сједињене Америчке Државе су ратификовале Бернску конвенцију, након 103 године од њеног доношења, што је требало да представља значајно приближавање ауторског права са обе стране Атлантика. Међутим, ни након тога се ситуација није драстично променила.

Уколико посматрамо ауторско право са европског аспекта, аутори имају неколико личноправних овлашћења. Према нашем Закону о ауторском и сродним правима, креатори ауторског дела имају право на признање ауторства, право на назначење имена аутора, на заштиту интегритета дела, на супротстављање недостојном искоришћавању дела, као и на објављивање дела. Ова овлашћења не зависе од врсте уметничког дела.

Након усвајања Бернске конвенције, САД су се обавезале на усаглашавање свог права са принципима наведеним у Конвенцији. Донет је Закон о правима визуелних уметника, којим су уведена морална права, која су, међутим, дата само визуелним уметницима. Такође, она се односе само на одређени број ауторских дела, попут слике, цртежа и скулптуре, док су филмови и друга аудиовизуелна дела, књиге, постери, дела настала из уговора о раду, као и промотивни материјали изричито изван домашаја овог акта. Визуелни уметници наведених дела имају право ауторства, контроле коришћења свог имена уз дела, као и право на забрану измене интегритета свог дела.

Иако у америчком праву нису изричито издвојена сва морална права као код нас рецимо, нити су призната ауторима свих дела погодних за ауторскоправну заштиту, америчка судска пракса је показала да ова овлашћења ипак могу играти значајну улогу. Суд их узима у обзир, иако она не морају представљати званични правни основ одређене пресуде. Тако је више од две деценије пре ратификације Бернске конвенције, један амерички суд одлучио да су измене учињене при америчком емитовању епизода чувене серије Монти Пајтон (енг. Monty Python) нарушиле интегритет ауторског дела и исмејале и банализовале ауторов рад. Иако је суд навео да америчко право не познаје концепт ауторских права, такође је истакнуто да се ауторима може надокнадити нанета штета путем правних лекова из уговорног права (у овом случају, дошло је до непоштовања дате лиценце) или нелојалне конкуренције. Ова тенденција ће се видети и у даљим примерима у тексту.

Подела моралних права

Право на признање ауторства

Право патернитета, односно право на признање ауторства, представља основно личноправно овлашћење аутора и доказ снажне везе између аутора и његовог дела. То је правна основа за ауторово супротстављање активностима трећег лица које могу нашкодити ауторском делу. Ово овлашћење постоји у америчком праву.

Право на назначење имена аутора

Право које директно произлази из права патернитета је ауторово овлашћење на назначење свог имена на свакој копији свог рада. Ипак, аутор може да одлучи да не назначи своје име, али да и даље ужива право ауторства. До овакве ситуације долази када, на пример, аутор одлучи да остане анониман, или да користи псеудоним. Уз појаву многобројних блогова данас је то честа појава. Многи аутори текстова одлучују да их не објаве под својим правим или пуним именом. Други чест пример представља радијско емитовање песама. Спикер често не може да најави име сваког певача и композитора песме коју ће слушаоци чути, што не значи да им је било које од ова два права нарушено. Ово је нарочито значајно код онлајн радио станица, где најчешће уопште нема спикера, нити су песме и њихови аутори истакнути на други начин.

Право на заштиту интегритета дела

Заштита интегритета дела је вероватно најконтроверзније личноправно овлашћење. Оно је такође препознато и од стране америчког права. Аутор има право да се супротстави неовлашћеној измени примерка свог рада (чак и ако се измена односи само на скраћивање/продужетак дела), као и његовом саопштавању јавности. Ипак, измене саме по себи нису довољне: аутор их мора видети као напад на своју креативну част и углед. Након нечије измене и објаве примерка тако измењеног рада, аутор основног дела се презентује публици у другом светлу, различитом од оног који је замислио, и постаје предмет критике (било позитивне или негативне) за дело које није његово.

Битно је напоменути да се аутор не може осећати нападнутим уколико природа дела и његова објава чине измене неопходним. На пример, уколико фотограф дозволи постављање свог дела на некој интернет страници, његове димензије ће најчешће неминовно морати да буду измењене. Аутор ово не треба да сматра изменом интегритета свог дела.

Број и природа измена су такође битан фактор. Међутим, аутори морају бити опрезни при давању лиценци за коришћење својих дела. У САД, аутори морају посебно водити рачуна при потписивању уговора, како са трећим странама (попут ТВ станица), тако и са својим издавачима или продуцентима. У оба случаја, “стандардне уговорне клаузуле” на које се аутор обавеже потписивањем уговора могу значити да се аутор одриче врло важних овлашћења, која су у европском праву издвојена као личноправна. Посматрано из европске перспективе овакав сценарио није могућ, јер се аутор не може одрећи својих права.

Када је Сидни Полак тужио данску компанију због измене формата његовог филма, био је у праву да је при емитовању његовог дела оно било значајно промењено и да је тиме дошло до нарушавања интегритета његовог ауторског дела. Међутим, Полак је изгубио случај због “ситнице”: потписао је уговор сложивши се са генералном клаузулом пословања те компаније, чиме се одрекао права да задржи оригинални ауторски интегритет свог рада. Данас, са појавом и све већом популарношћу сајтова попут Netflix.com, аутори морају имати на уму да је овакав сценарио могућ, те да морају пажљиво закључивати уговоре о интерактивном чињењу дела доступном јавности, да не би, поред имовинскоправних овлашћења, уступили и оно што се, барем у европском праву, сматра моралним правима. Да компанија Netflix при склапању уговора стиче овлашћења да мења дела која приказује, могуће је да данас култне серије, попут “Куће од карата” (енг. House of cards), не би биле исте.

Сличан проблем догодио се и у случају када се ауторка књиге, потписавши уговор са издавачем, није осигурала од потенцијалних промена у будућим издањима свог дела. До промена је дошло изменом или потпуним избацивањем фуснота, илустрација и чак дела текста. Ауторка је сматрала да су измене биле толико значајне, те да су довеле до “сакаћења” њеног дела и учиниле га збуњујућим, мењајући драстично његово значење. Тиме је она као аутор постала изложена негативној критици, а њена репутација је угрожена. Са све већим преношењем текстова на онлајн платформе, сличан проблем може задесити многе који своја дела објављују на интернету. Имајући у виду бројност публике и брзину којом се материјали шире на интернету, такви аутори вероватно имају и више разлога за посебном пажњом при уговарању.

Право на супротстављање недостојном коришћењу дела

Овлашћење које је можда најкомпликованије када је у питању оцена да ли је оно прекршено или не, јесте право аутора да се супротстави недостојном коришћењу свог дела. Недостојно коришћење дела не значи да га је треће лице изменило, већ да га је искористило под околностима које (разуман) аутор сматра недостојним, јер се тиме значајно мења порука коју је он хтео да пошаље кроз своје дело и нарушава његов углед.

У америчком праву постоји детаљни тест “фер употребе” (енг. fair use), помоћу којег се одређује да ли је дошло до кршења ауторског права при употреби туђег дела. Главни фактор овог теста представља дефинисање количине преузетог материјала из основног дела, као и да ли је преузета и његова суштина, односно колико је дело искоришћено и истовремено трансформисано у ново ауторско дело. Судска пракса је показала да чак и сама срж основног дела може бити преузета, али да онда ниво трансформације мора бити изузетно висок.

Наше право не даје тако детаљна упутства, већ су Законом о ауторском и сродним правима прописана извесна ограничења ауторског права. За њих није потребна дозвола аутора за коришћење дела, нити се за то тражи новчана накнада. У ова ограничења спадају, на пример, прерада дела за потребе карикатуре или пародије, коришћење дела за некомерцијалне сврхе наставе, право цитирања, итд. Ипак, приликом коришћења ауторског дела на основу ограничења морају се поштовати личноправна овлашћења аутора.

Међутим, проблеми управо могу искрснути код ограничења за прераду дела за потребе карикатуре или пародије. Јер, иако карикатура или пародија морају бити створене тако да не могу изазвати забуну у погледу извора ауторског дела, несугласице могу настати баш са овим моралним правом. На пример, са појавом интернет канала попут Youtube-а, као и тренда постављања изузетног броја разних видео клипова на дневном нивоу на том каналу, дошло је и до повећаног коришћења туђих ауторских дела у циљу креирања карикатура или пародија. Можемо замислити мноштво примера којима би се аутори основног дела противили, попут искоришћавања њихових дела (музичких, филмских, фотографских, итд.) у видео клиповима који промовишу неприкладне или баналне идеје. Аутор може сматрати да је таква употреба његовог дела неприкладна, те да штети поруци коју је хтео да пошаље кроз дело, као и његовој репутацији. Судије са обе стране океана морају бити врло опрезне и објективне при одлучивању у оваквим ситуацијама, и посматрати проблем очима “разумног” аутора.

Право на објављивање дела

Последње овлашћење је право на објављивање дела. У нашем праву ово овлашћење могу имати и ауторови наследници, под одређеним околноситма. Такође, сва горепоменута ограничења ауторског права се односе само на већ објављена дела.

Ово овлашћење није појединачно истакнуто у америчком праву, али се кроз судску праксу и анализу теста фер употребе показало као изузетно значајно. Фер употреба је могућа чак и ако је у питању необјављено дело, али је тада и знатно ужа. Право аутора да објави своје дело обухвата не само одлуку да ли ће га уопште поделити са јавношћу, већ и када, где и како ће то учинити.

Потписивањем Бернске конвенције САД су начиниле први корак ка усаглашавању свог права са европским правом интелектуалне својине. Ипак, остаје још доста простора за изједначавање или барем приближавање ауторског права са обе стране Атлантског океана. Имајући у виду отпор који влада међу америчким правницима по том питању, могуће је да до тога неће скоро доћи.


Објављено

у

од