СББ Јунифај UniFI

Интернет за све: Угрожава ли СББ Јунифај услугом вашa правa?

Сарадник у Адвокатској канцеларији Живковић Самарџић, члан радне групе за израду Нацрта закона о оглашавању, члан правног тима АНЕМ-а и екстерни консултант SHARE DEFENSE.

  • linkedin

Контроверзе око увођења СББ Јунифај

Недавно је водећи српски кабловски интернет провајдер СББ (енг. Serbia Broadband) изменио Опште услове за пружање интернет услуге. Изменама је дефинисано коришћење интернет услуге СББ Јунифај, путем тзв. Јунифај мреже (енг. UniFI), која се у промо спотовима и саопштењима СББ-а описује као бесплатна бежична мрежа доступна на „преко 500 локација у Србији“.

Јунифај мрежу могу да користе претплатници СББ-а, али до 2. новембра 2015. године и други корисници, регистрацијом на порталу овог оператора. Поред постојећих локација, јунифај бежични сигнал ће, по најавама из СББ-а, бити емитован и из „сваке куће корисника“.

Другим речима, коришћење бежичног WiFi интернета преко Јунифај мреже ће се омогућавати са јавних (Public Hot Spot) и приватних – резиденцијалних приступних тачака (Home Spot).

HomeSpot – Резиденцијална тачка приступа интернету

HomeSpot који је познат и под називом Community Hotspot представља једну варијанту приступне тачке, где се бежични рутер корисника користи за пружање услуге приступа интернету поделом капацитета приступа. Суштински се ради о једном уређају (претплатников рутер) а о два канала за коришћење бежичног интернета од којих је један намењен претплатнику, а други јавном коришћењу. Тако се свако ко се улогује на мрежу провајдера (Јунифај на пример) може „закачити“ на WiFi сигнал који емитује претплатников рутер (односно канал намењен јавном коришћењу). Оператор тако уз минималне трошкове шири своју бежичну мрежу, и то учешћем уређаја самих претплатника.

Тенденције у индустрији

Организација Wireless Broadband Alliance, која окупља највеће операторе фиксних интернет мрежа (попут BT, Comcast и Time Warner Cable) и друге интернет гиганте (као што су Cisco, Microsoft, Huawei Technologies, Google и Intel), је 2013. године презентовала Извештај о глобалним трендовима у јавном бежичном интернету (енг. Industry Report 2013: Global Trends in Public Wi-Fi).

У том извештају се, између осталог, наводи да ће број резиденцијалних тачака приступа интернету (енг. Home spots) до 2018. године прећи цифру од 100 милиона, а као један од кључних циљева индустрије се наводи даље ширење таквих приступних тачака, све у циљу повећања „покривености бежичним Wi-Fi интернетом под контролом провајдера“.

Могло би се рећи да је индустрија препознала потенцијал Home spots, па је тако највећи амерички кабловски оператор Комкаст (ComCast), крајем 2014. године увео услугу Xfinity Wi-Fi Hotspots, која се управо заснива на коришћењу резиденцијалних приступних тачака претплатника, а годину дана и наш пандан Комкасту.

Индустрија свакако у оваквој синергији резиденцијалних и јавних приступних тачака види своју шансу, будући да се мрежа шири уз минимална улагања. Са друге стране, овај легитимни бизнис модел носи за собом бројне ризике и чини се да се мало води рачуна о битним питањима која се тичу положаја корисника, а пре свега:

  • Да ли се постојећи претплатников рутер већ користи као резиденцијална приступна тачка за јавно коришћење интернета?
  • Да ли је коришћење рутера за овакве намене стварно „потпуно бесплатно“ за корисника чији се рутер користи?
  • Да ли овакво коришћење рутера утиче на квалитет и брзину интернет услуге, као и на стабилност конекције?
  • Који су ризици по безбедност саме бежичне мреже и на приватност корисника?

Бежични рутери су већ део Јунифај мреже?

Измене општих услова СББ-а прописују да се претплатник може преко портала СББ-а „по сопственом избору одјавити“ са Јунифај услуге, када инсталирана опрема „престаје да буде Јунифај приступна тачка“, што онемогућава и јавни приступ тој тачки, а сам претплатник губи право да користи услугу Јунифај мреже али губи и приступ СББ WiFi зони.

Ово говори у прилог томе да је рутер корисника по аутоматизму резиденцијална приступна тачка, а да тек одјавом (енг. opt-out) то престаје да буде. У пракси то би значило да су сви који тренутно имају СББ бежичне рутере већ прикључени на Јунифај мрежу. Тако да се може закључити да је СББ пропустио да тражи претходни пристанак својих претплатника.

Општи услови су саставни део уговора, а када се уговор као сагласност воља две стране једнострано мења онда је потпуно природно да корисник (као друга страна) на то да свој пристане. Зато није оправдано да им се Јунифај намеће као предефинисана (енг. default) опција.

Поред тога, чланови 106. и 107. Закона о електронским комуникацијама изричито предвиђају обавезу оператора да ”јасно и недвосмислено обавештава о условима закључења уговора”, као и да претплатника, ”најмање месец дана унапред”, обавести на погодан начин о намери ”једностране измене услова уговора”, као и о праву претплатника на раскид уговора пре истека периода на који је закључен.

Дакле, сваки појединачни корисник је морао јасно и недвосмислено да буде обавештен о томе на шта се односе измене уговора и која су његова права и обавезе, а на крају, могао је да захтева раскид уговора без икаквих додатних трошкова.

Посебно је забрињавајуће „кажњавање“ корисника који се одјави са Јунифај услуге будући да, у тренутку када то учини, губи право приступа рутерима других корисника али и приступа СББ-овим хот спот локацијама које су јавне, што указује на потенцијалну злоупотребу оператора као „јаче стране“ у уговорном односу.

Иначе, двоје незадовољних корисника америчког Комкаста је тужило ову телекомуникациону компанију пред Окружним судом Северне Калифорније, између осталог и због тога што је приликом увођења Xfinity услуге укључио њихове рутере у своју бежичну мрежу, а да претходно од њих није тражио пристанак. Исход случаја још увек није познат, али може да буде добар путоказ за домаће кориснике.

Додатни трошкови електричне енергије

Контроверзе око случаја увођења Xfinity услуге у САД су покренуле дебате око тога да ли претварање бежичног рутера у јавну резиденцијалну приступну тачку интернету повећава трошкове електричне енергије за корисника.

У једном од јавно доступних експеримената је тврђено да коришћење рутера који омогућавају два канала приступа интернету увећава трошкове електричне енергије (између 20 и 28 долара на годишњем нивоу). Представници Комкаста су поводом таквих тврдњи истакли да не би требало да дође до „осетне разлике у количини струје која се троши“.

Без обзира на то да ли се ради о занемарљивим трошковима или „незнатном повећању утрошка струје“, принципијално је недопустиво да оператор који већ наплаћује услугу кориснику додатно „тарифира“ и развој своје широкопојасне мреже. С тим у вези, увећање трошкова би морало комплетно да „падне“ на терет оператора не на корисника.

Треба ипак истаћи да су ови експерименти рађени у САД, те је могуће да домаћи рутери заиста не изискују додатни утрошак електричне енергије.

Квалитет услуге и стабилност конекције

На основу искуства оператора из земаља које су уводиле сличне услуге, може се рећи да би капацитет рутера који је намењен јавном коришћењу требало да користи процентуално занемарљиви део пропусног опсега. Поред тога, рутер би требало да буде подешен на тај начин да, када га претплатник користи, он увек има предност и да га тада искоришћава са 100 %. Дакле, услуга претплатника би морала увек да има предност, и не би требало да трпи због коришћења другог канала. Овакав закључак се мора узети са резервом будући да није познато који је систем СББ имплементирао, односно које су техничке карактеристике рутера искоришћених за Јунифај.

Када је реч о стабилности мреже, чак је и сам Комкаст признао да може доћи до преоптерећења, али је истовремено истакао да је систем дизајниран тако да подржи и тај начин коришћења те да је спреман да смањи ризике на минимум. Питање је колико је СББ-ова мрежа дизајнирана да издржи „искакања“, нарочито због великог броја корисника.

Приватност корисника и безбедност мреже

Ово питање је најконтроверзније и најнеиспитаније од свих, будући да је познато ни „обичне“ јавне WiFi мреже нису довољно безбедне, те да постоји јако велики ризик од пресретања података и других претњи. Ако се кориснички рутери укључе у „небезбедну“ јавну мрежу, поставља се питање да ли се у односу на њега повећавају и безбедносни ризици?

Готово је постао лајт мотив да свака нова технологија носи већи ризик за безбедност (посебно из аспекта приватности), што је нарочито евидентно за јавне приступне тачке. Са друге стране, регулатива заостаје за технолошким развојем. Корисник зато има право да буде обавештен о томе колико му је заштићена приватност, као и да ли Јунифај мрежа поседује одговарајуће безбедносне механизме да се ризик од инцидената сведе на минимум. Овакво обавештење је нарочито неопходно у Србији, где је безбедносна култура и култура заштите приватности недовољно развијена и где поједини корисници не примењују ни основне мере заштите (заштита путем шифре).

Поједини технички стручњаци су указали на то да нема разлога за панику, објашњавајући да код WiFi приступне тачке коју „отвори“ и којом управља сам корисник, постоји велики ризик да у случају нелегалне активности коришћењем интернета правосудни органи гоне баш онога који је отворио своју мрежу, јер су све „онлајн“ активности повезане са ИП адресама претплатника.

Међутим, исти ризици се не могу применити и на резиденцијалне приступне тачке које користе оператори, будући да се ради потпуно „одвојеној конекцији“ којом управља оператор, те да је једино што може да повеже корисника са нелегалном активношћу сам уређај. Међутим, потпуно лаички гледано није јасно зашто начин администрирања приступном тачком утиче на повећање или смањење безбедносног ризика. Такође, и подаци о уређају су тзв. задржани подаци па ризик да корисник буде „окривљен“ за нелегалну активност нису потпуно искључени, посебно у српским условима, где није извесно колико правосудни органи прате развој технологије, те да ли ће јурити „кривца“ по ИП адреси или по уређају који је искоришћен за сајбер криминал.

Треба истаћи да обавештавање корисника о безбедносним ризицима и обезбеђивање одређеног (минималног) нивоа заштите нису само у домену слободне воље оператора, јер су дефинисане као законска обавеза.

Тако, члан 124. Закона о електронским комуникацијама прописује да је оператор дужан да ”примени адекватне техничке и организационе мере, примерене постојећим ризицима, а посебно мере за превенцију и минимизацију утицаја безбедносних инцидената по кориснике и међуповезане мреже, као и мере за обезбеђивање континуитета рада јавних комуникационих мрежа и услуга”, а све у циљу обезбеђивања безбедности и интегритета јавних електронских комуникационих мрежа и услуга, тајности комуникација, као и заштите података о личности, саобраћају и локацији. Такође, по истом члану, када постоји посебан ризик повреде безбедности и интегритета јавних комуникационих мрежа и услуга (неовлашћени приступ, значајан губитак података, угрожавање тајности комуникација, безбедности личних података и друго), оператор је дужан да о том ризику обавести претплатнике и, ако је такав ризик ван опсега мера које је оператор дужан да примени, обавести претплатника о могућим мерама заштите и трошковима у вези са применом тих мера.

Исхитрена одлука оператора?

Чини се да је СББ пожурио са увођењем Јунифај услуге, будући да још није јасно које са собом ризике та услуга повлачи, и то без давања могућности корисницима да се изјасне о томе да ли је желе или не, сужавајући им избор тако да се све сведе на принцип „узми или остави“, не указујући им на потенцијално повећање трошкова, и на крају пропустивши да их обавести о могућим ризицима по стабилност, интегритет и безбедност мреже те приватност. Најмање што је наш највећи кабловски оператор у датим околностима могао да уради је да умири кориснике и укаже да су бојазни истакнуте у јавној дебати неутемељене, и да објасни начин на који се конкретна услуга пружа. Јавно комуницирање СББ-а са корисницима се свело на истицање позитивних особина, без икаквог критичког осврта.


Објављено

у

,

од