Заштита интелектуалне својине у информационом друштву: соломонска пресуда Суда правде ЕУ?

Заштита интелектуалне својине у информационом друштву

Референца

Удружење шпанских музичких продуцената Промузика против Телефоника Шпанија доо (шпа. Productores de Musica de Espana – Promusicae vs. Telefonica de Espana SAU), C-275/06, 29.01.2008

Кључне речи

обавезе пружаоца услуга информационог друштва, задржавање података о личности, увид у податке о личности, обавеза обелодањивања, поверљивост електронских комуникација, право на делотворну заштиту интелектуалне својине, право на приватност

Чињенице

Промузика се, као удружење шпанских музичких продуцената, обратила шпанском Привредном суду са захтевом да наложи Телефоники, шпанском интернет сервис провајдеру, да обелодани идентитете лица који одговарају одређеним IP адресама које је Промузика прикупила у току истраживања онога што је очигледно представљало бесправно дељење музичких и аудиовизуелних датотека путем мрежа равноправних корисника (енг. P2P).

Шпански Суд је прво одобрио „Промузикин“ захтев, а када је Телефоника уложила жалбу, Суд се обратио Суду правде Европске уније са питањем да ли право Европске уније ограничава обавезу оператора електронских комуникационих мрежа и услуга, пружаоца (провајдера) услуга приступа телекомуникационим мрежама и пружаоца (провајдера) услуга складиштења података, да учине доступним податке о конекцијама и саобраћају који су настали приликом пружања наведених услуга само на случајеве у којима је обелодањивање оваквих података неопходно због потреба вођења кривичног поступка, односно ради заштите јавне сигурности и националне одбране, тиме искључивши овакву обавезу за потребе вођења парничног поступка.

Суд правде Европске уније донео је одлуку у случају Промузика против Телефонике, закључивши да право Европске заједнице не захтева од држава чланица да, у циљу делотворне заштите ауторског права, успоставе законску обавезу обелодањивања података о личности за потребе вођења парничног поступка.

У овој одлуци Суд се први пут изричито бавио проблематиком односа између заштите података (о личности) и онлајн спровођења закона, односно проблемом заштите интелекталне својине у информационом друштву. Одлука је донета 29. јануара 2008. године и поводом тога јавности је прослеђено саопштење за штампу.

Коментар

Шта би требало да однесе превагу – заштита интелектуалне својине или заштита података о личности? Тo је интригантно питање на које је Суд правде Европске уније требало да пружи одговор у случају Промузика против Телефонике.

Наведени случај је део текуће борбе продуцената и издавача против бесправне размене музичких и видео фајлова користећи мреже равноправних корисника, односно пир-ту-пир мреже (енг. P2P). Промузика, удружење продуцената и издавача музичких и аудио-визуелних снимака, је успела да идентификује, тачније изолује IP адресе особа које су, користећи пир-ту-пир програме за размену података пружале приступ дељеним садржајима, међу којима су били и снимци на које су чланови „Промузике“ полагали ауторско право.

Промузика је морала да идентификује кориснике иза наведених IP адреса, како би могла да покрене парнични поступак против њих. Зато је затражила од шпанског Привредног суда да наложи Телефоники да обелодани идентитете, као и физичке адресе одређених корисника њених интернет сервиса.

Шпански суд је, пошто је одобрио захтев Промузике, а након што је Телефоника уложила жалбу, одлучио да застане са поступком и да се за помоћ обрати Суду правде Европске уније.

Мишљење правобраниоца при Суду правде Европске уније

Имаоци права широм Европе су у почетку страховали да ће делотворна заштита ауторског права у парничном поступку бити осујећена ако се Суд правде Европске уније, приликом одлучивања, приклони мишљењу Правобраниоца при Суду, Јулиjане Кокот (нем. Juliana Kokott).

У свом Мишљењу од 18. јула 2007. године, Правобранилац Кокот је заузела став да подаци о претплатницима на услуге интернет сервис провајдера заправо представљају податке о (интернет) саобраћају, заштићене Директивом 2002/58/EC (Директива о приватности и електронским комуникацијама), и да такви подаци могу бити обелодањени трећим лицима само у ограниченом броју случајева, односно са разлога наведених у члану 15. став 1. ове директиве, а то су:

  • национална безбедност,
  • одбрана,
  • јавна безбедност,
  • превенција, истрага, откривање и гоњење кривичних дела, односно неовлашћене употребе електронских комуникационих система.

Правобранилац Кокот је закључила да парнични поступци који се воде због заштите ауторског права генерално не испуњавају услове да буду проглашени питањем јавне безбедности, а да се остали изузеци наведени у члану 15. став 1. Директиве о приватности и електронским комуникацијама не могу применити на овај случај. Правобранилац Кокот, међутим није узела у обзир везу између изузетака наведених у члану 15. став 1. наведене директиве са одређеним могућностима за изузетке предвиђеним одредбама Директиве 95/46/EC (Директива о заштити појединаца приликом обраде података о личности и слободан проток таквих података) и закључила је да је обелодањивање података о личности претплатника на интернет и сличне услуге мора бити ограничено на потребе вођења кривичног поступка, односно да у најмању руку мора подразумевати укључивање надлежних органа у поступак.

Резоновање Суда

По Директиви 95/46/EC и Директиви 2002/58/EC, подаци о (интернет) саобраћају и, општије, о личности су поверљиве природе. Међутим, наведене директиве предвиђају могућност за државе чланице да усвоје законске изузетке који могу ограничити поверљивост наведених података када такво ограничење представља неопходну, одговарајућу и сразмерну меру која штити одређене јавне интересе, односно јавни ред и мир (нпр. националну сигурност) или пак, нека основна права и слободе.

Обе директиве обухватају, између осталог, и изузетке који обезбеђују превенцију, односно гоњење почињених кривичних дела, али је Суд изразио став да се парнични поступак не наводи изричито у листи изузетака. Међутим, обе директиве обухватају изузетак који се односи на „неопходне мере за заштиту права и слобода других“.

Суд је посматрао ауторско право као део основних права која су заштићена правним поретком Европске заједнице (види предмет Laserdisken ApS v Kulturministeriet C-479/04) и због тога наведене директиве не искључују могућност за државе чланице да установе обавезу да обелодане податке о личности за потребе вођења парничног поступка који за циљ има заштиту ауторског права. Међутим, то је само могућност, не и обавеза! Ниједна од ових директива, као ни оне које се односне на интелектуалну својину не установљавају обавезу за државе чланице да на наведен начин обезбеде делотворну заштиту интелектуалне својине.

Још значајније, Суд је стао на становиште да државе чланице морају гарантовати „фер однос између различитих фундаменталних права. У том светлу, надлежни органи и судови држава чланица морају не само да тумаче унутрашње прописе на начин доследан директивама, већ такође, морају да се постарају да се не ослоне на тумачење тих прописа које би било у сукобу са основним правима и слободама, или са другим општим принципима права Заједнице, као што је на пример принцип пропорционалности.

Као резултат, питање је у суштини остало нерешено, односно потпуно отворено за тумачење шпанског суда. Државе чланице и њихови национални судови задржавају (одређену) слободу и подносе сву одговорност терета гарантовања фер односа између фундаменталних права, предвиђеног принципом пропорционалности. Ова слобода проистиче како из суверенитета држава чланица, тако и из потребе за флексибилношћу, међутим, неопходно је имати у виду и проблем који се може јавити у случају различитог регулисања истог (наведеног) питања од стране различитих држава чланица, што додатно усложњава чињеница да деликти, посредством интернета, често прелазе државне границе.

Како било, делује да ће и уз дуго очекивану пресуду Суда, интернет сервис провајдери и у будућности остати невољни да обелодане податке о личности корисника својих услуга, из страха да не наруше законска решења која регулишу заштиту ових података, барем посматрана кроз призму тумачења ових норми од стране националних органа надлежних за заштиту података.

Никола Милованчевић

Дипломирани правник фокусиран на судску праксу у области ИКТ. Носилац сертификата „Специфичности вештачења у области информационих технологија“. Запослен у Редакцији ЈП Службени гласник, задужен за вођење и ажурирање Правно-информационог система Републике Србије.

  • linkedin