Вејнрајт против Уједињеног Краљевства

Вејнрајт против Уједињеног Краљевства

референца

Вејнрајт против Уједињеног Краљевства, (енг. Wainwright v. The United Kingdom), представка бр. 12350/04, датум правоснажности одлуке 26.12.2006.

кључне речи

претрес лица, правно на приватност, члан 3, члан 8, члан 13

чињенице

Представку су поднели британски држављани Мери и Алан Вејнрајт због кршења чланова 3 и 8 Конвенције. Над њима обављен детаљан претрес ”до голе коже” приликом посете рођака у затвору, као и зато што није постојао делотворан правни лек у нацоналном праву како је прописано чланом 13 Конвенције.

Августа 1996. године, Патрик О’Нил, син подноситељке представке и полубрат подносиоца представке, ухапшен је под сумњом да је починио убиство и задржан је у истражном затвору у Армли.

Управник затвора је наредио да се сви посетиоци г. О’Нила подвргну детаљном претресу скидањем одеће пре него што га посете.

Подносиоци представке нису били упознати с управниковом наредбом и 2. јануара 1997. године стигли су у затвор Армли, у посету г. О’Нилу.

Од њих је затим затражено да са осталим посетиоцима стану у ред код безбедносне ограде, као и да скину капуте и оставе их са торбама.

Док су с другим посетиоци чекали у ходнику да уђу у затвор, затворски службеници су затражили од подносилаца да крену са њима и саопштено им је да имају основа да сумњају да они преносе шверцовану робу тј. дрогу.

Обавештени су да ће бити детаљно претресни скидањем одеће и да им, ако претрес одбију, неће бити дозвољено да посете г. О’Нила.

Подноситељка представке је затим била детаљно прегледана од стране две полцицијске службенице, а током претреса је од ње тражено да скине сву своју одећу.

На крају претреса, подноситељка представке је дрхтала и била је узнемирена. Мислила је да свако могао да је види нагу, свако ко се налазио у близини затвора и ко је гледао кроз прозоре у просторију где је над њом обављен детаљан претрес. Бринула се да јој ако буде протестовала, неће бити допуштено да посети г. О’Нила.

Након што јој је речено да се обуче, једна од службеница ју је замолила да потпише формулар за давање сагласности за детаљан претрес скидањем (Ф2141). Уз тај формулар налази се приказ процедуре коју треба спровести. Подноситељка представке рекла је службеницама да би га сад могла и потписати јер јој службенице после свега више ништа не могу учинити, и затим је, и не прочитавши га, то и урадила.

Други подносилац преставке и син подноситељке, није могао сам да се стара о себи, мајка је била његов старатељ због церебралне парализе која је утицала и на његов интелектуални развој.

Два службеника одвела су подносиоца представке у засебну просторију. Он је прво одбијао да уђе, али му је речено да неће моћи да види брата ако не пристане. Пошто је ушао, један од службеника је навукао гумене рукавице. То је узнемирило подносиоца представке. Уплашио се да ће му прегледати анус.

Као што се то од њега тражило, скинуо је одећу од струка навише и службеници су га прегледали. Затим су га прегледали прстом, што је укључивало и гурање прста испод пазуха. Затворски службеници су му рекли да скине одећу од струка наниже. Најпре је одбио да скине боксерице. Тада је већ плакао и дрхтао. Један од затворских службеника прегледао је све делове његовог тела, укључујући и пенис.

Након прегледа, подносиоцу је такође донет формулар за давање пристанка. Подносилац је објаснио да не зна да чита и да хоће да му то прочита мајка. Игноришући његов захтев, службеници су му рекли да ако не потпише формулар, неће видети брата. Потписао је.

Подносиоци су затим одведени до г. О’Нила, коме су испричали шта им се догодило.

Током посете Подноситељка представке је отишла у тоалет где је четири пута повраћала. Подносилац представке био је потресен и уплашен.

Након инцидента, оба подносиоца су имали психичке тегобе у виду нервозе, пробема са спавањем, депресивним епизодама због чега су посетили и псхијатра.

Лекари су констатовали да подносилац представке због читавог догађаја пати од ПТСД-а и депресије, те да је суштински узрок обе болести његово искуство везано за детаљан претрес скидањем. Лекар је утврдио да је подносилац представке доживео детаљан претрес као претњу по свој физички интегритет, верујући да ће доживети пенетрацију кроз анус, на шта је реаговао осећајем страха и безнадежности. Његови симптоми су озбиљно угрозили његову способност за социјално функционисање.

Лекар је прогнозирао да је могуће извесно побољшање, уз одговарајуће лечење, у року од једне до две године.

Поднсиоци представке су поднели грађанску тужбу против МУП-а јер су претреси представљали угрожавање приватности које није било нужно и сразмерно потреби да се заштити јавни интерес. Осим тога, утврђено је да се затворске власти нису придржавале сопствених правила.

Суд је у првостепеном поступку усвојио тужбу подносилаца и досудио им одштету, али је Апелациони суд прихватио жалбу министарства и укинуо одлуку. Одлуку Апелационог суда потврдио је и Дом лордова, сматрајући да понашање према подносицоима није било понижавајуће.

У време када се читав догађај одиграо, према Закону о затворима из 1952. године било је дозвољено Државном секретару да у име Министарства унутрашњих послова утврђује правила која се односе на управљање затворима.

Сходно том овлашћењу, донет је и Затворски правилник који је био на снази у релевантно време и који је прописивао да свако лице које дође у затвор или излази из њега може бити заустављено и претресено. Сама процедура претресања била је регулисана у посебном документу- „Стратегија и процедуре за претресање у затвору Лидс“ који није био доступан јавности.

У наставку текста наведени су неки релевантни ставови:

  • „1.2.1 – Претреси ће се обављати како приличи и пажљиво у мери потребној да се открије било шта што је сакривено.
  • Нико неће бити детаљно претресен у видном пољу било кога ко није непосредно укључен у детаљан претрес.
  • Лицу које одбије да буде претресено биће ускраћен приступ затвору или ће бити притворено у складу са чланом 1.2.7.
  • 2.5 – Детаљан претрес посетилаца није дозвољен, осим у случајевима који су ближе наведени у члану 1.2.7, и то само ако не може да се обезбеди присуство полиције. У случајевима када су неопходни прет реси посетилаца, пожељно је да то обави полиција.
  • 2.6 Подносилац који, у погледу процедура претреса, одбије да сарађује биће обавештен да ће његово одбијање да се повинује довести до истеривања из затвора.
  • 2.7 Ако управник на дужности одобри детаљан претрес особе, посетилац треба да буде одведен у просторију у коју је забрањен приступ незапосленим лицима и да буде обавештен о општој природи предмета за који се сумња да га носи.

Формулар који су подносиоци потписали садржао је и сажетак процедуре на полеђини.

„Процедуре за детаљан претрес скидањем одеће“

Особље и посетиоци

Биће присутна два службена лица. Неће бити присутно ниједно лице супротног пола.

Ни у једном тренутку од вас се неће тражити да се скинете потпуно голи.

Од вас ће се тражити да скинете одећу до појаса и да је предате службеном лицу како би је прегледало. Затим ће бити обављен кратак преглед вашег тела како би службена лица могла утврдити да ли је било шта сакривено. Након тога, одећа ће вам бити одмах враћена и имаћете довољно времена да се обучете.

После тога ће бити обављен, према истој процедури, преглед вашег тела од појаса наниже.

Извршиће се преглед ваших табана.

Када вам буде обнажено тело до појаса, можда ће се од вас тражити да подигнете руке увис.

Када вам буде обнажено тело од појаса наниже, можда ће се од вас тражити да се поставите у такав положај који ће омогућити особљу да погледом провери да ли је било шта сакривено у пределу гениталија или ануса. Током тог проступка неће бити додиривано ваше тело.

Ако носите дугу косу, можда ће бити неопходно да вам службено лице изврши преглед косе. Такође, можда ће бити неопходно да вам службено лице изврши пре- глед ушију и уста. У току овог поступка нећете бити додиривани.

Како подносиоци нису успели да остваре зашиту пред националним судовима поднели су представку Европском суду за људска права.

Коментар

Подносиоци представке су тврдили да је детаљним претресом скидањем повређен члан 3 и/или члан 8 Конвенције.

Члан 3

Подносиоци су тврдили да се они не могу сматрати сумњивим лицима, која би починила кривично дело, те да су због тога имали право на мање строг режим од оног који је предвиђен за осуђенике.

Приликом њихове посете није постојала сумња да поседују дрогу, нити било какав разлог за сумњу да њихов рођак узима дрогу док је у затвору.

Тврдили су да је понашање затворских службеника одступало од процедуре у таквом степену који превазилази обичну немарност те да је постојала намера да се подносиоци понизе.

Осим забрањеног додиривања, подносиоцима формулари нису уручени пре претреса, како то процедура налаже.

Искуство је за подносиоце било изузетно узнемиравајуће и представљало је понижавајући поступак.

Члан 8

Подносиоци представке тврдили су да је повређен и члан 8 Коневнције, јер су критичном приликом ишли у посету члану породице, посебно наглашавајући значај који посета има за затвореника и одржавање породичних веза. У конкретном случају, подносиоци су били приморани да испуне услове како би остварили своје право на посету.

Подносиоци представке су тврдили да претрес није био „у складу са законом“, будући да Затворски правилник није написан довољно прецизно да би омогућио људима да сазнају разлог због кога би могли бити подвргнути претресу, односно каква ће процедура бити примењена.

Није било оправдано да се изда налог за детаљан претрес јер подносиоци нису представљали никакву опасност.

Суд је заузео став да злостављање мора достићи минималан ниво тежине да би се радило о примени члана 3 Конвенције.

Оцена минималног нивоа тежине је релативна; зависи од свих околности случаја, као што је трајање поступања, његове физичке и менталне последице од пола, старосног доба и здравља жртве. При разматрању да ли је неко поступање „понижавајуће“ у смислу члана 3, Суд је имао у виду да ли оно има за циљ да понизи лице и да ли је оно неповољно утицало на његову/њену личност на начин који није у складу са чланом 3.

Патња и понижење морају бити већи од степена неизбежног елемента патње или понижења који су иначе везани за одређени облик легитимног поступања или кажњавања.

Суд констатује да су подносиоци представке, у намери да остваре своје право према члану 8, отишли у затвор да би видели блиског рођака. Није постојао никакав непосредни доказ који би их довео у везу са шверцом дроге у затвор, пре свега зато што им је то била прва посета затвору.

У оваквим околностима Суд сматра да се претрес посетилаца може сматрати легитимном мерома, али да се спровођење такве изузетно инвазивне и потенцијално унижавајуће процедуре над лицима која нису осуђеници на издржавању казне затвора, нити су под основаном сумњом да су починили неко кривично дело, мора вршити тако да се процедура ригорозно поштује уз дужно поштовање њиховог људског достојанства.

У случају подносилаца представке, домаћи судови су установили да затворски службеници нису поштовали прописе и да су били немарни у обављању посла. Конкретно, затворски службеници подносиоцима представке нису уручили обрзац у коме се објашњава процедура пре обављања претреса. То би их упозорило на то шта могу да очекују и омогућило да, на основу такве обавештености, дају свој пристанак.

Такође, није поштовано правило да лице над којим се врши претрес може у сваком тренутку претреса бити само полуголо, јер су од подносиоца тражили да се скине потпуно го, а од подноситељке представке да буде у једном тренутку скоро у исто таквом стању. Такође, изгледа да су подноситељку представке могли видети кроз прозор, што представља повреду става 1.2.7 обавезне процедуре.

Поступање је довело до тога да подносиоци представке претрпе душевну бол али, према мишљењу Суда, оно није било такве тежине да је извршена повреда члана 3.

Уместо тога, Суд сматра да овај случај потпада под члан 8 Конвенције.

Суд сматра да се претреси обављени над подносиоцима представке не могу сматрати „неопходним у демократском друштву“ у смислу члана 8, став 2 Конвенције. Сходно томе, дошло је до повреде члана 8 Конвенције.

Члан 13

Члан 13 захтева постојање правног лека у домаћем праву у случају повреде права из Конвенције, за које се може сматрати да су „такви да се о њима може аргументовано расправљати“ .

Тачно је да су подносиоци представке покренули поступак пред домаћим судом ради накнаде штете због детаљног претреса и његових последица, али су са својим захтевима успели у тако малој мери да она покреће питање делотворности правног лека.

Суд указује да је Дом лордова установио да немар који су испољили затворски службеници не представља основ за било какву грађанску одговорност, посебно затошто није почињен прекршај познат као нарушавање приватности. У тим околностима, Суд сматра да подносиоци представке нису имали на располагању средство за добијање задовољења након мешања државе у њихова права према члану 8 Конвенције.

Према томе, дошло је до повреде члана 13 Конвенције.

Суд је једногласно закључио да

  • да није дошло до повреде члана 3 Конвенције;
  • да је дошло до повреде члана 8 Конвенције;
  • да је дошло до повреде члана 13 Конвенције.

Имајући у виду несумњиву душевну бол, с трајнијим последицама, коју су претрпели подносиоци представке, као и накнаде за нематеријалне штете исплаћене у другим предметима који су били покренути због детаљног претреса особе, Суд је досудио да се сваком подносиоцу представке исплати по 3.000 евра.

Суд је подносиоцима представке досудио износ од 17.500 евра на име судских и осталих трошкова укључујући ПДВ.

Сања Мандарић

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin