Usedsoft protiv Orakla

UsedSoft-protiv-Oracle-PravoIKT

Referenca

Usedsoft protiv Orakla (eng. Axel W. Bierbach, administrator of UsedSoft GmbH V. Oracle International Corp.), C128/11, 03.07.1012.

Ključne reči

autorsko pravo, iscrpljenje prava, pravna zaštita kompjuterskih programa, licenciranje

Činjenice

Sud pravde Evropske unije doneo je odluku povodom spora koji se odnosio na pitanje prodaje korišćenog softvera trećim licima, što je duže vreme bilo kontroverzno pitanje ne samo među pravnicima već i među profesionalcima iz sektora informacionih tehnologija. Naime, kompanija UsedSoft je specijalizovana za prodaju korišćenog softvera koji je prvobitno pribavljen od originalnih proizvođača, dok je Oracle renomirani proizvođač softvera koji oko 85% svoje prodaje vrši putem interneta, dakle ne preko fizičkih nosača. Kupac, pristankom na određene uslove iz ugovora o licenci, dobija mogućnost da kopiju željenog programa sačuva na svom serveru, kao i da po potrebi sa sajta kompanije preuzme ažurirane verzije programa. Datim ugovorom kupac bi stekao neisključivo i neprenosivo pravo korišćenja programa. Sa druge strane, UsedSoft je svojim korisnicima nudio takozvanu Oracle specijalnu ponudu, kojom je kupcima nudio pribavljanje korišćenog softvera, prilikom čega je zakonitost prvobitne prodaje dokazivana potvrdom overenom od notara.

Zbog ovakvih aktivnosti, Oracle je podnela tužbu pred prvostepenim sudom, tražeći da UsedSoft prekine sa ovom praksom. Sud je uvažio tužbeni zahtev, što je kasnije potvrđeno i pred drugostepenim sudom. UsedSoft se potom žalila nemačkom Saveznom sudu pravde, da bi se ovaj sud potom obratio Evropskom sudu pravde.

Komentar

Savezni sud je utvrdio da je UsedSoft povredio pravo kompanije Oracle u smislu člana 4(1)(a) Direktive 2009/24, na osnovu koje je isključivo pravo titulara prava da dozvoli svako trajno ili privremeno umnožavanje programa bilo kojim načinom ili sredstvom. S obzirom na to da je licenca neprenosive prirode, prvobitni korisnici ne bi mogli da prenose na treća lica pravo na umnožavanje predmetnih programa.

Pored toga, sud je istakao nekoliko spornih pitanja koja su bila ključna za ovaj predmet. Prvo, sporno je bilo da li je kupac (korisnik UsedSoft usluga) koji nema ovlašćenja data od strane titulara, već koji se oslanja na institut iscrpljenja prava, zakoniti sticalac kopije konkretnog programa u kontekstu člana člana 5(1) Direktive 2009/24. Naime, pomenutim članom istaknut je izuzetak od člana 4(1)(a), tj. na osnovu ovog člana je umnožavanje bez dozvole moguće ako je isto neophodno zarad upotrebljavanja od strane zakonititog sticaoca. Drugo, javilo se i pitanje da li je pravo na stavljanje kopije programa u promet iscrpljeno u smislu člana 4(2), budući da ovaj član govori o iscrpljenju prava na stavljanje kopije programa u promet u slučaju prve prodaje kompjuterskog programa. Treće, istaknuto je i pitanje može li se kupac koji je pribavio korišćenu licencu osloniti na institut iscrpljenja, a zarad pravljenja kopije programa, pod uslovom da je originalni sticalac izbrisao konkretni program ili ga više ne koristi. Sud je ovde podvukao shvatanje na osnovu koga se iscrpljenje može primeniti samo na programe koji su zapisani na fizičkim kopijama.

Vezan za ovakvo činjenično stanje, nemački Savezni sud pravde obratio se Evropskom sudu pravde rešen da dobije odgovor na tri pitanja:

  • Da li se osoba koja se oslanja na iscrpljenje prava na stavljanje u promet kopije programa može smatrati zakonitim sticaocem u smislu Direktive 2009/24?
  • Ako je odgovor na prvo pitanje potvrdan: da li je pravo na stavljanje kopije programa u promet iscrpljeno u skladu sa prvom polovinom rečenice iz člana 4(2) Direktive 2009/24, kada je sticalac napravio kopiju programa uz saglasnost titulara prava preuzimajući program sa interneta na nosač podataka?
  • Ako je odgovor na drugo pitanje takođe potvrdan: da li osoba koja je pribavila korišćenu licencu za softver kao zakoniti sticalac prema članu 5(1) i prvoj polovini rečenice iz člana 4(2) Direktive 2009/24 takođe može da se osloni na iscrpljenje prava na stavljanje u promet kopije programa koju je sačinio prvi sticalac u saglasnost titulara prava preuzimanjem programa sa interneta na nosač podataka ako je prvi sticalac izbrisao svoju kopiju sa kompjutera ili ga više na koristi?

U skladu sa postavljenim pitanjima, sud je prvo odgovorio na drugo pitanje, koje se odnosi na iscrpljenje prava na stavljanje kopije programa u promet posle prve prodaje programa. Prva prodaja bi, prema shvatanju suda, bila izjednačena sa licencom za trajno korišćenje programa, iako su zastupnici kompanije Oracle tvrdili da se preuzimanje softvera sa njihovog sajta ne može smatrati prodajom. Sud je utvrdio da iscrpljenje može postojati nezavisno od načina pribavljanja softvera, dakle i kada se softver nabavlja na nekom nosaču podataka ili preuzima sa interneta. Pored toga, rečeno je da iscrpljenje može postojati samo ako originalni sticalac ne koristi svoju kopiju ili ju je učinio neupotrebljivom. Ovo je potpuno logično, imajući u vidu prirodu iscrpljenja: na primer, knjigu koju smo kupili u knjižari možemo slobodno preprodati, ali je ne smemo kopirati zarad dalje preprodaje.

U odgovoru na prvo pitanje, sud je istakao da kupac programa koji ga je pribavio putem interneta vrši pravljenje kopije koje je u skladu sa članom 5(1) Direktive 2009/24. Dakle, preuzimanje sa interneta i stvaranje kopije programa na računaru korisnika predstavlja umnožavanje koje je neophodno zarad upotrebe programa. U skladu sa prethodnim redovima, sud je zauzeo stav da se korisnik koji je nabavio program putem iscrpljenja može smatrati zakonitim sticaocem. U smislu člana 5(1) Direktive 2009/24 sticalac korišćenog softvera može napraviti kopiju programa koja je neophodna za upotrebu istog. Međutim, zauzet je stav koji se odnosi na situaciju u kojoj je originalni sticalac pribavio licencu za veći broj korisnika od onog koji je njemu potreban. Naime, originalni sticalac ne bi mogao da deli licencu i da preprodaje program u skladu sa brojem korisnika koje je on odredio. Dalje, skrenuta je pažnja i da proizvođač ima prava na korišćenje svih potrebnih sredstava kojim bi kopija koja se nalazi kod preprodavca bila učinjena neupotrebljivom. Sud je, konačno, istakao i da drugi i svaki sledeći kupac može da se oslanja na institut iscrpljenja, i da se kao takav može smatrati zakonitim sticaocem.

Sud je zauzeo poprilično razumno shvatanje, ne praveći razliku u primeni instituta iscrpljenja između softvera koji se preuzima putem interneta i softvera koji se kupuje na CD-u ili DVD-u. Činilo bi se nelogičnim rešenje u kome bi kupac korišćenog softvera preuzetog sa nekog internet sajta bio u nejednakoj poziciji u odnosu na kupca nekog polovnog CD-a. Iako se iz naše perspektive ovaj predmet možda može smatrati apstraktnim, dinamika srpske industrije softvera, kao i univerzalnost instituta iscrpljenja prava na stavljanje autorskog dela u promet (ZASP, čl. 21. st. 2), čine ovu odluku poprilično poučnom.

Stefan Lakićević

Master prava intelektualne svojine. Advokat usmeren na pravo informacionih tehnologija, pravo konkurencije, pravo profesionalnog sporta, pravo industrije zabave.

  • twitter