Уседсофт против Оракла

UsedSoft-protiv-Oracle-PravoIKT

Референца

Уседсофт против Оракла (енг. Axel W. Bierbach, administrator of UsedSoft GmbH V. Oracle International Corp.), C128/11, 03.07.1012.

Кључне речи

ауторско право, исцрпљење права, правна заштита компјутерских програма, лиценцирање

Чињенице

Суд правде Европске уније донео је одлуку поводом спора који се односио на питање продаје коришћеног софтвера трећим лицима, што је дуже време било контроверзно питање не само међу правницима већ и међу професионалцима из сектора информационих технологија. Наиме, компанија UsedSoft је специјализована за продају коришћеног софтвера који је првобитно прибављен од оригиналних произвођача, док је Oracle реномирани произвођач софтвера који око 85% својe продајe врши путем интернета, дакле не преко физичких носача. Купац, пристанком на одређене услове из уговора о лиценци, добија могућност да копију жељеног програма сачува на свом серверу, као и да по потреби са сајта компаније преузме ажуриране верзије програма. Датим уговором купац би стекао неискључиво и непреносиво право коришћења програма. Са друге стране, UsedSoft је својим корисницима нудио такозвану Oracle специјалну понуду, којом је купцима нудио прибављање коришћеног софтвера, приликом чега је законитост првобитне продаје доказивана потврдом овереном од нотара.

Због оваквих активности, Oracle је поднела тужбу пред првостепеним судом, тражећи да UsedSoft прекине са овом праксом. Суд је уважио тужбени захтев, што је касније потврђено и пред другостепеним судом. UsedSoft се потом жалила немачком Савезном суду правде, да би се овај суд потом обратио Европском суду правде.

Коментар

Савезни суд је утврдио да је UsedSoft повредио право компаније Oracle у смислу чланa 4(1)(a) Директиве 2009/24, на основу које је искључиво право титулара права да дозволи свако трајно или привремено умножавање програма било којим начином или средством. С обзиром на то да је лиценца непреносиве природе, првобитни корисници не би могли да преносе на трећа лица право на умножавање предметних програма.

Поред тога, суд је истакао неколико спорних питања која су била кључна за овај предмет. Прво, спорно је било да ли је купац (корисник UsedSoft услуга) који нема овлашћења дата од стране титулара, већ који се ослања на институт исцрпљења права, законити стицалац копије конкретног програма у контексту члана члана 5(1) Директиве 2009/24. Наиме, поменутим чланом истакнут је изузетак од члана 4(1)(a), тј. на основу овог члана је умножавање без дозволе могуће ако је исто неопходно зарад употребљавања од стране законититог стицаоца. Друго, јавило се и питање да ли је право на стављање копије програма у промет исцрпљено у смислу члана 4(2), будући да овај члан говори о исцрпљењу права на стављање копије програма у промет у случају прве продаје компјутерског програма. Треће, истакнуто је и питање може ли се купац који је прибавио коришћену лиценцу ослонити на институт исцрпљења, а зарад прављења копије програма, под условом да је оригинални стицалац избрисао конкретни програм или га више не користи. Суд је овде подвукао схватање на основу кога се исцрпљење може применити само на програме који су записани на физичким копијама.

Везан за овакво чињенично стање, немачки Савезни суд правде обратио се Европском суду правде решен да добије одговор на три питања:

  • Да ли се особа која се ослања на исцрпљење права на стављање у промет копије програма може сматрати законитим стицаоцем у смислу Директиве 2009/24?
  • Ако је одговор на прво питање потврдан: да ли је право на стављање копије програма у промет исцрпљено у складу са првом половином реченице из члана 4(2) Директиве 2009/24, када је стицалац направио копију програма уз сагласност титулара права преузимајући програм са интернета на носач података?
  • Ако је одговор на друго питање такође потврдан: да ли особа која је прибавила коришћену лиценцу за софтвер као законити стицалац према члану 5(1) и првој половини реченице из члана 4(2) Директиве 2009/24 такође може да се ослони на исцрпљење права на стављање у промет копије програма коју је сачинио први стицалац у сагласност титулара права преузимањем програма са интернета на носач података ако је први стицалац избрисао своју копију са компјутера или га више на користи?

У складу са постављеним питањима, суд је прво одговорио на друго питање, које се односи на исцрпљење права на стављање копије програма у промет после прве продаје програма. Прва продаја би, према схватању суда, била изједначена са лиценцом за трајно коришћење програма, иако су заступници компаније Oracle тврдили да се преузимање софтвера са њиховог сајта не може сматрати продајом. Суд је утврдио да исцрпљење може постојати независно од начина прибављања софтвера, дакле и када се софтвер набавља на неком носачу података или преузима са интернета. Поред тога, речено је да исцрпљење може постојати само ако оригинални стицалац не користи своју копију или ју је учинио неупотребљивом. Ово је потпуно логично, имајући у виду природу исцрпљења: на пример, књигу коју смо купили у књижари можемо слободно препродати, али је не смемо копирати зарад даље препродаје.

У одговору на прво питање, суд је истакао да купац програма који га је прибавио путем интернета врши прављење копије које је у складу са чланом 5(1) Директиве 2009/24. Дакле, преузимање са интернета и стварање копије програма на рачунару корисника представља умножавање које је неопходно зарад употребе програма. У складу са претходним редовима, суд је заузео став да се корисник који је набавио програм путем исцрпљења може сматрати законитим стицаоцем. У смислу члана 5(1) Директиве 2009/24 стицалац коришћеног софтвера може направити копију програма која је неопходна за употребу истог. Међутим, заузет је став који се односи на ситуацију у којој је оригинални стицалац прибавио лиценцу за већи број корисника од оног који је њему потребан. Наиме, оригинални стицалац не би могао да дели лиценцу и да препродаје програм у складу са бројем корисника које је он одредио. Даље, скренута је пажња и да произвођач има права на коришћење свих потребних средстава којим би копија која се налази код препродавца била учињена неупотребљивом. Суд је, коначно, истакао и да други и сваки следећи купац може да се ослања на институт исцрпљења, и да се као такав може сматрати законитим стицаоцем.

Суд је заузео поприлично разумно схватање, не правећи разлику у примени института исцрпљења између софтвера који се преузима путем интернета и софтвера који се купује на CD-у или DVD-у. Чинило би се нелогичним решење у коме би купац коришћеног софтвера преузетог са неког интернет сајта био у неједнакој позицији у односу на купца неког половног CD-а. Иако се из наше перспективе овај предмет можда може сматрати апстрактним, динамика српске индустрије софтвера, као и универзалност института исцрпљења права на стављање ауторског дела у промет (ЗАСП, чл. 21. ст. 2), чине ову одлуку поприлично поучном.

Стефан Лакићевић

Мастер права интелектуалне својине. Адвокат усмерен на право информационих технологија, право конкуренције, право професионалног спорта, право индустрије забаве.

  • twitter