Miloš Stojković
Saradnik u Advokatskoj kancelariji Živković Samardžić, član radne grupe za izradu Nacrta zakona o oglašavanju, član pravnog tima ANEM-a i eksterni konsultant SHARE DEFENSE.
Nedavno se u žižu interesovanja javnosti našao zanimljiv slučaj pevača američke rok grupe ,,Gans end Rouzes“ (,,Guns N’ Roses “), Eksl Rouza, koji je od Gugla zahtevao da iz pretrage fotografija izbace fotografije koja su osnova za mim (eng. meme) na kojima su ismevani njegovi problemi sa težinom. Naime, pomenuti memovi pravili su aluziju na hitove Gansa kao što su „Sweet Child Of Mine“ („Moje slatko dete“) ili „Take me down to the Paradise City“ („Odvedi me do rajskog grada“), a koje su u njihovoj verziji glasile „Sweet Pie of Mine“ („Moja slatka pito“) i „Take me Down to the Bakery City“ (,,Odvedi me do grada pekara “). Zahtevi za uklanjanje spornih fotografija su upućeni po osnovu zaštite autorskih prava, iako za same fotografije nije najjasnije da li su predmet autorskog prava rok pevača.
Američki Zakon o zaštiti autorskog prava u digitalnom dobu (DMCA)
Zahtevi za uklanjanje ismevajućih fotografija su upućivani na osnovu američkog Zakona o zaštiti autorskih prava u digitalnom dobu (eng. Digital Millennium Copyright Act – DMCA), koji je usvojen još 1998. godine. Ovaj zakon štiti tuđe autorsko pravo i zahvaljujući njemu uklanjaju se sadržaji sa interneta koji to pravo krše. Na osnovu “Notice and Takedown” sistema, pružalac usluge informacionog društva dužan je da ukloni fotografiju po slanju obaveštenja od strane navodnog nosioca autorskog prava. Ovaj sistem je implementiran i u evropskom zakonodavstvu (Direktiva o elektronskoj trgovini), a preko njega i u naš Zakon o elektronskoj trgovini. Osnovna ideja svih ovih pravnih dokumenata je u tome da pružaoci usluge informacionog društva, koji su „prosti prenosnici“ elektronske poruke, ne budu automatski odgovorni za sadržaj te poruke koja se putem njihovih servisa prenosi.
Servisi poput Gugla, Fejsbuka ili Jutjuba su razvili svoja pravila korišćenja koja do detalja regulišu uklanjanje sadržaja koji krši autorska prava, tako da relativno brzo i gotovo bez ikakve provere reaguju. Tu se vide i osnovne manjkavosti sistema, jer neminovno može doći do lažnog prijavljivanja, a privatni servis, pa čak i onaj koji ima velike pravne timove, ne može biti merodavan u oceni da je došlo do povrede autorskog prava, budući da to ipak treba da bude odluka suda.
Šta kažu Guglova pravila?
Gugl, kao kompanija registrovana u SAD – u, postupa po američkom DMCA, shodno tome upućuje na njegovu primenu. Sekcija ovih pravila koja je posvećena uklanjanju fotografija koje postaju dostupne korišćenjem Google Image Search servisa, između ostalog navode da je fotografija po američkom pravu najčešće vlasništvo fotografa, osim ako nisu angažovani kao zaposleni nekog drugog lica, a tada autorsko pravo ima poslodavac, a ne fotograf.
Ovde se takođe potencira da osoba koja se pojavljuje na fotografiji gotovo nikad nije nosilac autorskog prava, osim u slučaju da je sama osoba pribavila prava na fotografiju putem pisanog sporazuma (ugovora). Na kraju, pre podnošenja obaveštenja o kršenju autorskog prava, navodi se da samo nosilac autorskog prava ili njegov/njen zastupnik mogu da podnesu zahtev za uklanjanjem sadržaja po DMCA – u . Osoba koja se lažno predstavi kao nosilac autorskog prava na fotografiji čije se uklanjanje traži, postaje odgovorna za štetu i troškove postupka.
U konkretnom slučaju, fotografije koje su poslužile za meme bile su prvi put objavljene na kanadskom portalu winnipegfreepress.com, tokom 2010. godine, a kao autor je naznačen kanadski fotograf Boris Minkevič. Po svemu sudeći, taj fotograf bi trebalo da bude prepoznat i kao nosilac autorskog prava. Međutim, Eksl Rouz tvrdi da je na svim koncertima Gansa, pa i na onom iz 2010. godine, pravilo da fotografi pre nego što pristupe koncertu potpisuju saglasnost kojom se zapravo odriču od autorskih prava (Release Form). Ono što komplikuje celu stvar je da ni Mikevič ne može da se seti da li je zaista potpisao takvu saglasnost ili ne.
Dakle, ako nema pomenute saglasnosti, Minkevič je autor fotografije i nosilac autorskog prava pa je isključivo on mogao da podnese zahtev za uklanjanje fotografija. Samim tim se može zaključiti da je Eksel Rouz zapravo prekršio DMCA, odnosno zloupotrebio mehanizam uklanjanja sadržaja na osnovu obaveštenja, te je moguće da zbog toga bude tužen i obavezan da plati naknadu štete.
Uklanjanje sadržaja i primena ,,fer juz”-a (,,Fair Use “)
Dok se ne razjasni ko je nosilac autorskog prava, fotograf ili pevač, jedna druga stvar je prilično zanemarena, a to je pitanje da li su fotografije koje služe kao satira uopšte predmet autorskog prava, odnosno da li može da se primeni tzv.,,Fair Use“ doktrina.
Ova doktrina zapravo podrazumeva suspenziju autorskih prava, ako su ispunjeni određeni kriterijumi. Jedna od njenih osnovnih ideja jeste da zaštita autorskog prava ne dovede do toga da se spreči slobodan protok informacija. Drugim rečima, radi se o jednoj od manifestacija sukoba prava na slobodu izražavanja i autorskog prava, koja je prisutna na internetu gotovo kroz celu njegovu istoriju. Čak i Guglova pravila prepoznaju ovu doktrinu, ali problem je u samom sistemu koji automatizovano uklanja sve ako postoji zahtev koji se poziva na DMCA, čime Gugl negira sopstvenu odgovornost i zainteresovane strane upućuje da svoje nesuglasice same reše. Medijski izveštaji ukazuju na to da su određene fotografije već uklonjene sa Gugla, a sam Gugl odbija da se izjasni o slučaju, što zapravo samo potvrđuje da oni sebe vide kao prostog prenosioca elektronske poruke koji je svoju obavezu ispunio i sporne sadržaje uklonio.
Jedan od stubova satire na internetu je izražavanje kroz meme, koji zapravo predstavlja transformaciju originalnog dela, koji ne dovodi u zabludu oko autorstva i koji služi da na neki način kritikuje određenu pojavu. Da li je u konkretnom slučaju kritika težine rok pevača opravdana ili ne je potpuno drugo pitanje.
Da li je „pravo na zaborav“ primenjivo na ovaj slučaj?
Ni sama sloboda izražavanja nije neograničeno pravo, a jedno od mogućih ograničenja se odnosi upravo na to da moraju da se poštuju prava i sloboda drugih osoba. Ipak, i u tom ograničavanju postoje brojni kriterijumi koji moraju biti ispunjeni, a jedan od njih je srazmera ograničenja sa interesom koji to ograničenje treba da štiti. U konkretnom slučaju se čini da ne postoji osnov za ograničenje, jer je pevač Gansa javna ličnost, koja nije uslikana u privatnom prostoru nego na koncertu koji je javni događaj, a pitanje je da li zadirkivanja o debljini mogu da budu argument za uklanjanje sadržaja (mada je moguće da se postavi u kontekst Cyber Bulling-a).
Tu dolazimo do druge varijante koju je Eksl mogao da iskoristi da bi uklonio sporne fotografije iz pretrage, a to bi bilo podnošenje zahteva po osnovu zaštite Prava na zaborav, i to za pretraga koje su dostupne u zemljama članicama EU, a zbog presude Evropskog suda pravde u čuvenom slučaju Mario Kosteha Gonzales i AEPD protiv Gugl inc. i Gugl Španija iz 2014. godine koji je prepoznao potrebu za uklanjanjem određenih podataka o ličnosti (u šta može da spada i fotografija) iz Gugl pretrage, ako su te informacije zastarele ili irelevantne, uz izuzetak koji se odnosi na informacije o ličnosti osoba iz javnog života. Evropski sud u tom slučaju nije dao detaljnije kriterijume, ali sam Gugl ih je u svojoj praksi i pravilima razradio navodeći, između ostalog, da će Gugl zahteve po osnovu zaštite prava na zaborav procesuirati tako da balansira između dva interesa, prava na privatnost i javnog interesa za distribuiranje informacije koja obuhvata podatke o ličnosti.
U konkretnom slučaju moglo je da dođe i do zahteva po osnovu Prava na zaborav, ali je teško da bi kriterijumi postavljeni od strane Evropskog suda mogli da budu ispunjeni. Naime, fotografija sa koncerta iz 2010. godine možda jeste zastarela, ali je u trenutku kada Gansi imaju veliku svetsku turneju u kontekstu i dalje aktuelna. Pored toga, radi se o javnoj ličnosti, koja po prirodi ima ograničenije pravo na privatnost od običnih građana, pa bi u balansiranju dva prava, pravo na slobodu izražavanja najverovatnije prevagnulo.
Ne treba smetnuti sa uma ni to da je zahtev po DMCA možda najbrži način da se neki sadržaj ukloni sa interneta, pa je verovatno to prevagnulo u odluci o tome kako ukloniti sporne fotografije.
Na kraju, treba reći i to da se debata o zaštiti legitimnih prava i interesa na Internetu stalno vrti u „začaranom krugu“ zaštite privatnosti, slobode izražavanja i autorskih prava, da do sada nije nađeno adekvatno rešenje, ali da je evidentno i to da ovakvi primeri ubrzano aktuelizuju problem i donekle menjaju praksu i to mnogo brže nego što su zakonodavci u mogućnosti da isprate, što otvara i pitanje toga da li će pravila korišćenja u budućnosti zameniti zakone, kada se radi o onlajn sferi.