Соро против Естоније

Соро против Естоније

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin

Референца

Соро против Естоније, (енг. Sõro vs. Estonia), представка бр. 22588/08, одлука је коначна од 03.09.2015

Кључне речи

право на приватан и породични живот, члан 8, заштита података о личности, лустрација

Чињенице

Михаил Соро, држављанин Естоније, је поднео представку 03.05.2008, због јавног објављивања информација о његовом раду у служби за државну безбедност, што је повредило његово право на приватан и породични живот, које је загарантовано чланом 8 Европске конвенције о људским правима.

За овај случај, од значаја је историјски и политички контекст. Подсећања ради, Естонија је 1939. године изгубила независност, након што су СССР и Немачка закључиле Пакт о ненападању (познат и као Молотов-Рибентропов пакт), који је употпуњен тајним протоколима.

Совјетска армија је ушла у Естонију 1940. године, где је остала, изузев кратког периода немачке окупације, све до распада СССР-а и стицања независности 1991. године. Након 1991. нешто совјетских трупа је и даље остало у Естонији, али под јурисдикцијом Русије. Јула 1994, Естонија и Русија су закључиле споразум по коме су се руске трупе дефинитивно морале повући из Естоније.

Уставом Естоније из 1992. године као и Законом о његовом спровођењу, прописано је да  све до 31.12.2000. године, сваки кандидат за високу позицију у држави, државној служби (министарство, судство итд.), мора положити писмену заклетву да није ни на који начин учествовао у ”окупацији Естоније”, нити да је био члан тајне службе, службе безбедности, контраобавештајне службе ”окупатора”, посебно КГБ-а.

Марта 1994, усвојен је Закон који прописује процедуру за скупљање, снимање, чување и коришћење материјала прикупљеног од стране других држава и њихових обавештајних служби, а које су оперисале на територији Естоније.

Јуна 1994, усвојен је Нацрт Закона о процедури и регистрацији особа које су службовале у безбедоносним и обавештајним агенцијама или војним формацијама држава које су окупирале Естонију. Овај Закон о ”обелодањивању” (енг. The Disclosure act) је касније усвојен и његова примена је почела 28.03.1995. године.

Законом је прописано да ће прикупљени подаци о бившим „окупаторима“ бити јавно објављени, осим уколико се конкретна особа саме не пријави и призна своје учешће, све у  року од годину дана од почетка примене Закона.

Према подацима Владе Естоније, 1153 особе су признале такво учешће до 01.04.1996. године. Имена „окупатора“ су била по први пут објављена у листу Rigi Teataja Lisa, 30.01.1997. године. У периоду од 1997 до 2009, новине су у 13 наврата објављивале имена „окупатора“, њих укупно 647.

Подносилац представке је био возач за Комитет државне безбедности у периоду од 1980-1991. Фебруара 2004, добио је позив Унутрашње безбедности Естоније када му је саопштено да је „регистрован“ као „окупатор“ у смислу Закона о обелодањивању (енг. The Disclosure act).

Дат му је рок од месец дана да приговори овим тврдњама.

Име господина Сороа је 16.06.2004 године објављено и на интернету и у штампи.

Подносилац представке се затим обратио Министарству правде, које је закључило да је Закон о обелодањивању неуставан, те да се не може односити на све запослене у разним службама подједнако. Мора се правити разлика између „техничког особља“ и оних који су заиста радили за разне обавештајне службе.

Уставни комитет парламента се није сложио са закључком Министарства правде.. У међувремену, Унутрашња безбедност Естоније је известила Министарство да је пракса таква да се подаци о „техничком особљу“ и не објављују.

Јуна 2006. године, подносилац представке је поднео тужбу Административном суду у Талину који је тужбу одбио. У образложењу одлуке стајало је да је подносилац имао прилику да се на наводе Унутрашње контроле жали у року од месец дана, да оспори њихове тврдње, али то није учинио, те у овом тренутку више не може тражити правну заштиту.

Подносилац је на овакву одлуку поднео жалбу, истичући и да је због објављивања информација о њему, морао да да отказ те да је изложен шиканирању. Суд је жалбу одбио са истим образложењем. Након тога, подносилац је поднео тужбу и Врховном суду, али је и она одбијена.

После исцрпљених унутрашњих правних лекова, подносилац се представком обраћа Европском суду за људска права позивајући се на повреду чл 8 Коневнције, повреду права на заштиту приватности. Посебно је истакнуто да никада није био оптужен нити му је икад пружен доказ о његовом наводном учествовању у „окупацији“ Естоније.

Коментар

Влада Естоније тврдила је да је представка неприхватљива и да се по њјој не може поступити, јер је подносилац пропустио рок од месец дана у коме је био дужан поднети приговор и оспорити наводе Унутрашње безбедности.

Суд је заузео став да је објављивање информације о томе да је подносилац радио за КГБ утицало на његову репутацију те да представља мешање у његову приватност.

Према ставу Суда, питање законитости самог мешања државе у приватну сферу подносиоца представке није спорно. Оно је било предвиђено Законом. У том смислу, Европски суд за људска права се фокусирао на питање да ли је дошло до повреде члана 8, става 2 Конвенције, односно, да ли је то мешање било ”неопходно у демократском друштву”. Према устаљеној судској пракси Суда, у процени неопходности уплитања, Суд се водио анализом правног контекста свих детаља случаја.

Суд је дошао до закључка да Законом о обелодањивању није предвиђена разлика између лица која су имала различит статус у обавештајним службама које су биле активне на територији Естоније. Тачно је да је подносилац био обавештен да ће његово име бити јавно објављено и да му је дата прилика да то оспори, али није постојала процедура у којој је утврђено да је посао подносица (возач) на било који начин био „опасан“, нарочито толико година након што је подносилац престао да ради за службу.

Суд је закључио и да је врло индикативно да је након објављивања имена подносиоца, он морао да да отказ те да је био шиканиран. У том смислу мешање у приватан живот подносиоца је очигледно било у диспропорцији са заштитом „јавног интереса“.

На основу свега, Суд је одлучио да је дошло до повреде чл 8 Конвенције.

Подносиоцу представке досудио је накнаду штете у износу од 6000 Евра, као и трошкове поступка у износу од 1444 Евра.