Soro protiv Estonije

Soro protiv Estonije

Referenca

Soro protiv Estonije, (eng. Sõro vs. Estonia), predstavka br. 22588/08, odluka je konačna od 03.09.2015

Ključne reči

pravo na privatan i porodični život, član 8, zaštita podataka o ličnosti, lustracija

Činjenice

Mihail Soro, državljanin Estonije, je podneo predstavku 03.05.2008, zbog javnog objavljivanja informacija o njegovom radu u službi za državnu bezbednost, što je povredilo njegovo pravo na privatan i porodični život, koje je zagarantovano članom 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Za ovaj slučaj, od značaja je istorijski i politički kontekst. Podsećanja radi, Estonija je 1939. godine izgubila nezavisnost, nakon što su SSSR i Nemačka zaključile Pakt o nenapadanju (poznat i kao Molotov-Ribentropov pakt), koji je upotpunjen tajnim protokolima.

Sovjetska armija je ušla u Estoniju 1940. godine, gde je ostala, izuzev kratkog perioda nemačke okupacije, sve do raspada SSSR-a i sticanja nezavisnosti 1991. godine. Nakon 1991. nešto sovjetskih trupa je i dalje ostalo u Estoniji, ali pod jurisdikcijom Rusije. Jula 1994, Estonija i Rusija su zaključile sporazum po kome su se ruske trupe definitivno morale povući iz Estonije.

Ustavom Estonije iz 1992. godine kao i Zakonom o njegovom sprovođenju, propisano je da  sve do 31.12.2000. godine, svaki kandidat za visoku poziciju u državi, državnoj službi (ministarstvo, sudstvo itd.), mora položiti pismenu zakletvu da nije ni na koji način učestvovao u ”okupaciji Estonije”, niti da je bio član tajne službe, službe bezbednosti, kontraobaveštajne službe ”okupatora”, posebno KGB-a.

Marta 1994, usvojen je Zakon koji propisuje proceduru za skupljanje, snimanje, čuvanje i korišćenje materijala prikupljenog od strane drugih država i njihovih obaveštajnih službi, a koje su operisale na teritoriji Estonije.

Juna 1994, usvojen je Nacrt Zakona o proceduri i registraciji osoba koje su službovale u bezbedonosnim i obaveštajnim agencijama ili vojnim formacijama država koje su okupirale Estoniju. Ovaj Zakon o ”obelodanjivanju” (eng. The Disclosure act) je kasnije usvojen i njegova primena je počela 28.03.1995. godine.

Zakonom je propisano da će prikupljeni podaci o bivšim „okupatorima“ biti javno objavljeni, osim ukoliko se konkretna osoba same ne prijavi i prizna svoje učešće, sve u  roku od godinu dana od početka primene Zakona.

Prema podacima Vlade Estonije, 1153 osobe su priznale takvo učešće do 01.04.1996. godine. Imena „okupatora“ su bila po prvi put objavljena u listu Rigi Teataja Lisa, 30.01.1997. godine. U periodu od 1997 do 2009, novine su u 13 navrata objavljivale imena „okupatora“, njih ukupno 647.

Podnosilac predstavke je bio vozač za Komitet državne bezbednosti u periodu od 1980-1991. Februara 2004, dobio je poziv Unutrašnje bezbednosti Estonije kada mu je saopšteno da je „registrovan“ kao „okupator“ u smislu Zakona o obelodanjivanju (eng. The Disclosure act).

Dat mu je rok od mesec dana da prigovori ovim tvrdnjama.

Ime gospodina Soroa je 16.06.2004 godine objavljeno i na internetu i u štampi.

Podnosilac predstavke se zatim obratio Ministarstvu pravde, koje je zaključilo da je Zakon o obelodanjivanju neustavan, te da se ne može odnositi na sve zaposlene u raznim službama podjednako. Mora se praviti razlika između „tehničkog osoblja“ i onih koji su zaista radili za razne obaveštajne službe.

Ustavni komitet parlamenta se nije složio sa zaključkom Ministarstva pravde.. U međuvremenu, Unutrašnja bezbednost Estonije je izvestila Ministarstvo da je praksa takva da se podaci o „tehničkom osoblju“ i ne objavljuju.

Juna 2006. godine, podnosilac predstavke je podneo tužbu Administrativnom sudu u Talinu koji je tužbu odbio. U obrazloženju odluke stajalo je da je podnosilac imao priliku da se na navode Unutrašnje kontrole žali u roku od mesec dana, da ospori njihove tvrdnje, ali to nije učinio, te u ovom trenutku više ne može tražiti pravnu zaštitu.

Podnosilac je na ovakvu odluku podneo žalbu, ističući i da je zbog objavljivanja informacija o njemu, morao da da otkaz te da je izložen šikaniranju. Sud je žalbu odbio sa istim obrazloženjem. Nakon toga, podnosilac je podneo tužbu i Vrhovnom sudu, ali je i ona odbijena.

Posle iscrpljenih unutrašnjih pravnih lekova, podnosilac se predstavkom obraća Evropskom sudu za ljudska prava pozivajući se na povredu čl 8 Konevncije, povredu prava na zaštitu privatnosti. Posebno je istaknuto da nikada nije bio optužen niti mu je ikad pružen dokaz o njegovom navodnom učestvovanju u „okupaciji“ Estonije.

Komentar

Vlada Estonije tvrdila je da je predstavka neprihvatljiva i da se po njjoj ne može postupiti, jer je podnosilac propustio rok od mesec dana u kome je bio dužan podneti prigovor i osporiti navode Unutrašnje bezbednosti.

Sud je zauzeo stav da je objavljivanje informacije o tome da je podnosilac radio za KGB uticalo na njegovu reputaciju te da predstavlja mešanje u njegovu privatnost.

Prema stavu Suda, pitanje zakonitosti samog mešanja države u privatnu sferu podnosioca predstavke nije sporno. Ono je bilo predviđeno Zakonom. U tom smislu, Evropski sud za ljudska prava se fokusirao na pitanje da li je došlo do povrede člana 8, stava 2 Konvencije, odnosno, da li je to mešanje bilo ”neophodno u demokratskom društvu”. Prema ustaljenoj sudskoj praksi Suda, u proceni neophodnosti uplitanja, Sud se vodio analizom pravnog konteksta svih detalja slučaja.

Sud je došao do zaključka da Zakonom o obelodanjivanju nije predviđena razlika između lica koja su imala različit status u obaveštajnim službama koje su bile aktivne na teritoriji Estonije. Tačno je da je podnosilac bio obavešten da će njegovo ime biti javno objavljeno i da mu je data prilika da to ospori, ali nije postojala procedura u kojoj je utvrđeno da je posao podnosica (vozač) na bilo koji način bio „opasan“, naročito toliko godina nakon što je podnosilac prestao da radi za službu.

Sud je zaključio i da je vrlo indikativno da je nakon objavljivanja imena podnosioca, on morao da da otkaz te da je bio šikaniran. U tom smislu mešanje u privatan život podnosioca je očigledno bilo u disproporciji sa zaštitom „javnog interesa“.

Na osnovu svega, Sud je odlučio da je došlo do povrede čl 8 Konvencije.

Podnosiocu predstavke dosudio je naknadu štete u iznosu od 6000 Evra, kao i troškove postupka u iznosu od 1444 Evra.

Sanja Mandarić

Samostalni advokat sa praksom usmerenom na porodično i obligaciono pravo i interesovanjem za međunarodnu sudsku praksu u oblasti prava IKT.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin