Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ (5)

Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ

Текст представља најбитније закључке из праксе Суда правде Европске Уније која се односи на коцкање и онлајн коцкање. Текст објашњава рестритктивни приступ регулисања игара на срећу у ЕУ, начин и разлоге тумачење појединих одредби Европског уговора као и проблеме који се односе на опорезивање добити од коцкања. Изнети закључци предстаљају став аутора текста.

Прве пресуде донете од стране Суда правде ЕУ у области игара на срећу не односе се директно на онлајн коцкање, већ на традиционални начин коцкања. Но, основни принципи потврђени у овим пресудама примењени су на одлуке у многим каснијим случајевима везаним искључиво за онлајн коцкање.

Прве пресуде Европског суда правде потврдиле су рестриктиван приступ у регулисању коцкања. Већина земаља чланица ЕУ имају јаке друштвене и политичке мотиве за ригорозну контролу коцкања. Иако су принципи слободе пружања услуга и оснивања темељни принципи ЕУ, са становишта судске праксе Суда правде ЕУ коцкање је поље које може бити ограничено и строго контролисано од стране сваке државе чланице.

Случај Шиндлер је био први разматрани случај у овој области. Пресуда у овом случају начелно стаје на страну рестрикција пружања услуга игара на срећу у односу на стриктну примену слободе пружања услуга. Разлози за ограничавање пружања услуга коцкања свакако нису везани за заштиту унутрашњег тржишта ЕУ у складу са Европским уговором, већ јесу заштита социјалне политике, културних, верских и моралних стандарда, а све у циљу заштите потрошача. Познато је да елементи као што су социјална политика, морал, етика, култура, као и њихова заштита од суштинског значаја за спровођење јавне политике у свакој држави. Иако јавна политика јесте најважнији принцип за постојање државе, проблем је што не постоји једно универзално прихваћено објашњење или дефиниција јавне политике у међународном праву или у Праву ЕУ. Из тог разлога, у постојећим политичким и правним односима, државе чланице често користе овај принцип да постигну своје циљеве. Ово јесте разлог зашто је хармонизација права веома тежак посао. Иако Суд правде ЕУ у својој пракси везаној за коцкање не користе термин јавна политика као основа за оправдање рестриктивних мера држава чланица, термин који се често користи у пресудама јесте „општи интерес“, што у основи значи исто што и јавна политика.

Ригорозни приступ ширењу индустрије игара на срећу потврђен је у случају Шиндлер. У овом случају забрањен је увоз и дистрибуција пропагандног материјала који се односи на лутријске игре организовне у другој држави. Пресуда ипак наводи да ова забрана јесте препрека слободи пружања услуга, што даље значи да државе чланице ЕУ нису у потпуности независне када је реч о правним аспектима који се односе на коцкање. Због тога државе чланице ипак морају да се придржавају прописа ЕУ.

Поред тога, у предмету Лара Суд правде ЕУ је потврдио принципе из случаја Шиндлер, постављајући јасне принципе развоја судске праксе у области коцкања. У случају Лара слобода државе чланице да организују лото активности на начин који јој одговара, проширен је и на друге врсте игара на срећу. Оно што је занимљиво у овом случају јесте став Суда правде ЕУ којим се држава, кроз рад државних компанија стимулише у успостави монопол у области пружања услуга игара на срећу. Истовремено, такав приступ ствара услове за нелојалну конкуренцију приватном сектору. Суд правде ЕУ оправдава овакав став ефикаснијом борбом против криминалних радњи. У основи, суд је веровао да апсолутна државна контрола над пословањем јесте ефикаснија по питању борбе против криминалних активности, него када је сектор развијен по принципима тржишне економије.

Свака држава чланица ЕУ може самостално да регулише свој национални правни и организациони оквир који се односи на коцкање. Овај став потврђен је пресудама Суда правде ЕУ више пута: члан 50. случај Аномар, члан 61. случај Шиндлер, члан 35. случај Лара и члан 33. случај Зенати.

Пресуде у случајевима Шиндлер, Лара и Зенати предвиђају да се активности коцкања ограничавају из разлога спровођења јавних политика, заштите потрошача, спречавање превара и других криминалних активности, као и за спречавање расипништва. Међутим, Суд правде ЕУ у члану 67. пресуде у случаја Гамбели, наводи да се коцкање мора ограничити на доследан и систематичан начин. Са друге стране, ако узмемо у обзир члан 34. пресуде у случају Зенати и члан 36. пресуде у случају Лара, стиче се утисак да ове одлуке одступају од принципа пропорционалности.

Међутим, државни монопол у области коцкања није апсолутан. То јесте потврђено пресудом у случају Гамбели. Према налазима суда, чињеница да држава у којој је успостављен монопол на пружање услуга коцкања у циљу заштите јавних политика, а која истовремено подстиче грађане да се коцкају, представља несистематичан и недоследан начин превенције коцкања. Поред тога, у пресуди у случају Зенати, Суд правде ЕУ заузео је став да подизање јавних прихода путем опорезивања коцкања у циљу спровођења јавних интереса, не оправдава рестриктивне мере државе чланица. Случај Зенати је значајан и због тога што је у пресуди суд одредио тест пропорционалности рестриктивних мера у односу на декларисане циљеве јавних политика.

Суд правде ЕУ је у случају Омега имао резерве према апсолутној слободи држава чланица при успостављању јавних политика. У члану 30. пресуде прокламовано је да јавна политика не може бити једнострано успостављена и да свака држава чланица ЕУ мора поштовати одредбе Европског уговора приликом утврђивања и спровођења јавних политика. Међутим, истом одлуком суд даје грађанима слободу на своје моралне и културне вредности. Суд правде ЕУ никако није желео да постави неке опште стандарде морал, културе и религије за територију ЕУ. Такав политички став је разумљив, али са друге стране он чини правну ситуацију у ЕУ још компликованијом.

Однос између слободе пружања услуга и слободног кретање робе са аспекта коцкања је такође веома занимљиво регулсан праксом Суда правде ЕУ. Очигледно најзанимљивији случајеви јесу Лара и Аномар. Не може се порећи да је коришћење машине за коцкање везано за коришћење услуга игара на срећу. Међутим, оно што је спорно јесте став Суда правде ЕУ да увоз слот машина из Велике Британије у Финској представља кршење финског државног монопола у области пружања услуга игара на срећу. То значи да је увоз таквих машина у овим конкретним случајевима регулисан применом норми које се односе на слободу пружања услуга, а не нормама којима се регулише слободно кретање роба. Ово је веома значајано, јер се на тај начин избегла примена норми Европског уговора којима се захтева да државе чланице прилагоде комерцијалне државне монополе како би се осигурала анти-дискриминациона политика када је у питању снабдевање робом. Фактички оваквим приступом избегло се ограничавање државних монопола.

Суд правде ЕУ се у првим одлукама углавном бавио разлозима за оправдање рестриктивних мера. Међутим, и неки специфични проблеми коцкара су такође распарвљани пред овим судом. У случају Линдман, суд је расправљо о опорезивању игара на срећу. Опорезивање игара на срећу је један од главних проблема сваког коцкара у Европи. Проблем је у томе што играч који постави опкладу код пружаоца услуга коцкања који има седиште у држави са одређеним пореским законодавством и освоји одређену количину новца он свакако мора да плати порез на добит у складу са законодавством те државе. Логично је да ће држава у којој фирма има седиште да изврши опорезивање добитака у складу са својим пореским законодавством. Међутим, када треба извршити трансфер добијеног новца на рачун у државу у којој играч живи, а са претпоставком да та држава има рестриктивно законодавство у области коцкања, добици могу бити поново опорезовани. Двоструко опорезивање добити свакако није спорано са становишта међународног права и политике. Међутим, питање је да ли двоструко опорезивање добити предстваља кршење Европског уговора?

У случају Линдман, суд је заузео став да домаћа индустрија коцкања не може бити фаворизована путем дискриминаторних мера које погађају стране пружаоце услуга коцкања. У овом случају суд је доказао да суштина финског система опорезивања јесте да се подстакну коцкари који живе у Финској да се коцкају у својој земљи, а не у иностранству. Доказ за такав став јесте чињеница да добици лица која се коцкају у иностранству јесу предмет двоструког опорезивања.

Овакав положај није одржив и ова врста прописа мора бити промењена. Постоји неколико начина на који закон о порезима може бити реформисан у складу са захтевима Европског уговора. Један од начина је прилично једноставан и он подразумева ослобађање добити од страних игара на срећу од опорезивања на исти начин на који домаће законодавство предвиђа ослобађање (ако предвиђа). Други начин је да се изда пореско уверење за порез плаћен у иностранству од стране организатора игара на срећу под условом да се добитак на играма на срећу опорезује и у матичној држави. Ово не може да буде најбоље решење имајући у виду очигледне разлике у пореским стопама које се односе на добит од игару на срећу. Такође, могуће је третирати добитак од игара на срећу у другим државама чланицама као зарађени прихода од страног улагања и да се на основу тога добије пореско уверење.

Душан Павловић, LL.M. M.Econ.

Експерт за онлајн коцкање, докторски кандидат ЛАСТ-ЈД ЕМ студија, мастер права и мастер економије

  • googleplus
  • linkedin