Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ

Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ (4)

Експерт за онлајн коцкање, докторски кандидат ЛАСТ-ЈД ЕМ студија, мастер права и мастер економије

  • googleplus
  • linkedin

Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ

Тескт  „Слобода пружања услуга и коцкање у пракси Суда правде ЕУ“ предствља хронолошки, четврти наставак судске праксе Суда правде ЕУ. Судска пракса се односи на коцкање и онлајн коцкање, са посебним освртом на слободу пружања услуга у јединственом европском тржишту.

Случај Маркус Штос и остали

Суштина одлуке Суд правде Европске Уније у случају Маркус Штос и остали јесте обелодањивање контрадикторности монопола у појединим областима коцкања, који су увеле власти у Немачкој у односу на промовисане циљеве социјалне политике. Параграф 100. ове одлуке сумира контрадикторност тржишта игара на срећу у Немачкој са промовисаном политиком и Правом ЕУ. Овим параграфом суд је приметио да пружаоци услуга онлајн коцкања који имају монопол на тржишту, користе средства за промоцију сопствених услуга како би повећали јавне фондове који се касније даље дистрибуирају за различите активности. Фактички такав приступ има за циљ повећање профита и не разликује се од приступа дела индустрије који је сачињен од приватних пружаоца услуга. Поред тога, немачке власти омогућавају рекламирање одређених врста игара на идентичан начин (нпр. онлајн спортско клађење и онлајн казино). По мишљењу суда рекламирање онлајн казина представља већи далеко потенцијал за стварање болести зависности од рекламирања спортског клађења.

Суд правде ЕУ сматра да употреба монопола као вид рестрикције слободе пружања услуга може се оправдати само у циљу обезбеђивања високог нивоа заштите потрошача. Штавише, мере морају бити у складу са законским оквиром који обезбеђује примену мера на систематичан и конзистентан начин. Такође, мере морају бити квалитативно планиране, квантитативно процењене и строго контролисане од стране државе.

У параграфима 84.-87., суд је изразио занимљиве ставове о утицају интернета на коцкање. У овим параграфима суд истиче да транснационални карактер интернета изазива потешкоће у примени мера социјалних политика, као и у реализацији утврђених циљева монопола у области коцкања. Због тога, утицај интернета у области коцкања треба искључити када се врши евалуација ефикасности примене монопола. Међутим, иако мере које се односе на постојање и деловање монопола у области коцкања морају да задовоље захтеве пропорционалности са законима ЕУ, државе чланице нису у обавези да евалуирају пропорционалност сопствених закона са Правом ЕУ. Члан 51. пресуде посебно је занимљив због чињенице да Суд правде наводи да је према члану 267. Европског уговора да је тумачење Права ЕУ у надлежности Суда правде ЕУ. Национални суд може проценити потребу да претходну одлуку достави суду правде како би се релевантна питања размотрила.

Случај Кармен Медија

Кармен Медија је компанија која пружа услуге забаве на већем броју тржишта. Ова компанија је лиценцирана у Гиблартару, али је оперативана и на тржиштима изван Гибралтара. Да би допрла до немачког тржишта коцкања, Кармен Медији је тражила лиценцу за рад у савезној држави Шлезвиг-Холштајн. Обзиром на чињеницу да компанија законито послује у Гибралтару, руководство компаније је сматрало да би могли да понуде спортско клађење преко интернета и у Немачкој. Међутим, њихов захтев за добијањем лиценце је одбијен од стране надлежног суда у Немачкој. У процесу који је покренут по жалби, виша судска инстанца је поставила питање Суду правде Европске Уније о законитости одлуке националног суда, а узимајући у обзир Право ЕУ.

Суд правде Европске Уније је у овом случају одлуку националног суда о одбијању захтева за добијање лиценце за пружање услуга коцкања легалном. Наиме, иако је компанија Кармен Медија формално регистрована у Гиблартару, она је спадала у групу такозваних оф-шор компанија и самим тим сматрана је пружаоцем услуга који долази ван ЕУ.

Што се тиче монопла који је постоја у одређеним областима игара на срећу, Суд је као и у ранијим одлукама монопол сматрао оправданим ограничењем у циљу борбе против расипништва и зависности од коцкања. Ипак суд је утврдио да немачки монопол није био погодан за постизање декларисаних циљева јер није смањио активиности коцкања на конзистентан и систематичан начин. Занимљиво је да према тачки 4. сажетка пресуде, национални суд може забранити коцкање путем интернета у циљу заштите социјалне политике, чак и ако је та врста коцкања доступана у традиционалном смислу.

Случај Енгелман

У области пружања услуга игара на срећу у Аустрији је био успостављен државни монопол. Наиме, оператери лиценцирани у складу са законом могли су да нуде услуге коцкања у Аустрији. Међутим, поцедуре за доделу лиценци биле су нетранспарентне и све дозволе су биле додељене компанији Казино Аустрија. Занимљиво је да је Министарство финансија Аустрије, које представља надзорни орган у области коцкања, било индиректни акционар у компанији Казино Аустрија, кроз формално учешће државе у акционарском капиталу.

Господин Ернст Енгелман, немачки држављанин, управљао је инфраструктуром за пружање игара на срећу која је формирана у Аустрији. Он је нудио одређена врсте игара на срећу грађанима Аустрије. Он није тражио дозволу за приређивање игара на срећу, нити је био носилац законитог овлашћења да такве услуге пружа у другој држави чланици.

Овакви поступци сматрани су нелегалним и у складу са Аустријским кривичним законом, првостепена судска инстанца у Линцу казнила је господина Енгелмана са 2.000 ЕУР. Међутим, виша судска инстанца у Линцу изразила је забринутост у вези усклађености аустријског Закона о играма на срећу са Правом ЕУ. Због тога је овај суд поставио питање Суду правде о усклађености националног закона са слободама пружања услуга и оснивања у ЕУ.

Суд правде ЕУ пресудио је у корист слободе оснивања. Слобода оснивања која је регулисана одредбама Европског уговора искључујуе законодавства државе чланице по којима игре на срећу могу да се приређују искључиво у субјектима чије је седиште на територији те државе чланице. Овај став је додатно објашњен у параграфима 32.-40. ове судске пресуде.

Суд правде ЕУ је опет заузео став да процедура добијања дозволе за приређивање игара на срећу мора да буде транспарентна. Поред тога, суд сматра да је дискриминација на основу националности неприхватљива са становишта Права ЕУ.


Објављено

у

,

од