Dušan Pavlović, LL.M. M.Econ.

Ekspert za onlajn kockanje, doktorski kandidat LAST-JD EM studija, master prava i master ekonomije

• 
• 

Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU

Teskt  „Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU“ predstvlja hronološki, četvrti nastavak sudske prakse Suda pravde EU. Sudska praksa se odnosi na kockanje i onlajn kockanje, sa posebnim osvrtom na slobodu pružanja usluga u jedinstvenom evropskom tržištu.

• Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 1)
• Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 2)
• Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 3)
• Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 4)
• Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 5)
• Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 6)

Slučaj Markus Štos i ostali

Suština odluke Sud pravde Evropske Unije u slučaju Markus Štos i ostali jeste obelodanjivanje kontradiktornosti monopola u pojedinim oblastima kockanja, koji su uvele vlasti u Nemačkoj u odnosu na promovisane ciljeve socijalne politike. Paragraf 100. ove odluke sumira kontradiktornost tržišta igara na sreću u Nemačkoj sa promovisanom politikom i Pravom EU. Ovim paragrafom sud je primetio da pružaoci usluga onlajn kockanja koji imaju monopol na tržištu, koriste sredstva za promociju sopstvenih usluga kako bi povećali javne fondove koji se kasnije dalje distribuiraju za različite aktivnosti. Faktički takav pristup ima za cilj povećanje profita i ne razlikuje se od pristupa dela industrije koji je sačinjen od privatnih pružaoca usluga. Pored toga, nemačke vlasti omogućavaju reklamiranje određenih vrsta igara na identičan način (npr. onlajn sportsko klađenje i onlajn kazino). Po mišljenju suda reklamiranje onlajn kazina predstavlja veći daleko potencijal za stvaranje bolesti zavisnosti od reklamiranja sportskog klađenja.

Sud pravde EU smatra da upotreba monopola kao vid restrikcije slobode pružanja usluga može se opravdati samo u cilju obezbeđivanja visokog nivoa zaštite potrošača. Štaviše, mere moraju biti u skladu sa zakonskim okvirom koji obezbeđuje primenu mera na sistematičan i konzistentan način. Takođe, mere moraju biti kvalitativno planirane, kvantitativno procenjene i strogo kontrolisane od strane države.

U paragrafima 84.-87., sud je izrazio zanimljive stavove o uticaju interneta na kockanje. U ovim paragrafima sud ističe da transnacionalni karakter interneta izaziva poteškoće u primeni mera socijalnih politika, kao i u realizaciji utvrđenih ciljeva monopola u oblasti kockanja. Zbog toga, uticaj interneta u oblasti kockanja treba isključiti kada se vrši evaluacija efikasnosti primene monopola. Međutim, iako mere koje se odnose na postojanje i delovanje monopola u oblasti kockanja moraju da zadovolje zahteve proporcionalnosti sa zakonima EU, države članice nisu u obavezi da evaluiraju proporcionalnost sopstvenih zakona sa Pravom EU. Član 51. presude posebno je zanimljiv zbog činjenice da Sud pravde navodi da je prema članu 267. Evropskog ugovora da je tumačenje Prava EU u nadležnosti Suda pravde EU. Nacionalni sud može proceniti potrebu da prethodnu odluku dostavi sudu pravde kako bi se relevantna pitanja razmotrila.

Slučaj Karmen Medija

Karmen Medija je kompanija koja pruža usluge zabave na većem broju tržišta. Ova kompanija je licencirana u Giblartaru, ali je operativana i na tržištima izvan Gibraltara. Da bi doprla do nemačkog tržišta kockanja, Karmen Mediji je tražila licencu za rad u saveznoj državi Šlezvig-Holštajn. Obzirom na činjenicu da kompanija zakonito posluje u Gibraltaru, rukovodstvo kompanije je smatralo da bi mogli da ponude sportsko klađenje preko interneta i u Nemačkoj. Međutim, njihov zahtev za dobijanjem licence je odbijen od strane nadležnog suda u Nemačkoj. U procesu koji je pokrenut po žalbi, viša sudska instanca je postavila pitanje Sudu pravde Evropske Unije o zakonitosti odluke nacionalnog suda, a uzimajući u obzir Pravo EU.

Sud pravde Evropske Unije je u ovom slučaju odluku nacionalnog suda o odbijanju zahteva za dobijanje licence za pružanje usluga kockanja legalnom. Naime, iako je kompanija Karmen Medija formalno registrovana u Giblartaru, ona je spadala u grupu takozvanih of-šor kompanija i samim tim smatrana je pružaocem usluga koji dolazi van EU.

Što se tiče monopla koji je postoja u određenim oblastima igara na sreću, Sud je kao i u ranijim odlukama monopol smatrao opravdanim ograničenjem u cilju borbe protiv rasipništva i zavisnosti od kockanja. Ipak sud je utvrdio da nemački monopol nije bio pogodan za postizanje deklarisanih ciljeva jer nije smanjio aktivinosti kockanja na konzistentan i sistematičan način. Zanimljivo je da prema tački 4. sažetka presude, nacionalni sud može zabraniti kockanje putem interneta u cilju zaštite socijalne politike, čak i ako je ta vrsta kockanja dostupana u tradicionalnom smislu.

Slučaj Engelman

U oblasti pružanja usluga igara na sreću u Austriji je bio uspostavljen državni monopol. Naime, operateri licencirani u skladu sa zakonom mogli su da nude usluge kockanja u Austriji. Međutim, pocedure za dodelu licenci bile su netransparentne i sve dozvole su bile dodeljene kompaniji Kazino Austrija. Zanimljivo je da je Ministarstvo finansija Austrije, koje predstavlja nadzorni organ u oblasti kockanja, bilo indirektni akcionar u kompaniji Kazino Austrija, kroz formalno učešće države u akcionarskom kapitalu.

Gospodin Ernst Engelman, nemački državljanin, upravljao je infrastrukturom za pružanje igara na sreću koja je formirana u Austriji. On je nudio određena vrste igara na sreću građanima Austrije. On nije tražio dozvolu za priređivanje igara na sreću, niti je bio nosilac zakonitog ovlašćenja da takve usluge pruža u drugoj državi članici.

Ovakvi postupci smatrani su nelegalnim i u skladu sa Austrijskim krivičnim zakonom, prvostepena sudska instanca u Lincu kaznila je gospodina Engelmana sa 2.000 EUR. Međutim, viša sudska instanca u Lincu izrazila je zabrinutost u vezi usklađenosti austrijskog Zakona o igrama na sreću sa Pravom EU. Zbog toga je ovaj sud postavio pitanje Sudu pravde o usklađenosti nacionalnog zakona sa slobodama pružanja usluga i osnivanja u EU.

Sud pravde EU presudio je u korist slobode osnivanja. Sloboda osnivanja koja je regulisana odredbama Evropskog ugovora isključujue zakonodavstva države članice po kojima igre na sreću mogu da se priređuju isključivo u subjektima čije je sedište na teritoriji te države članice. Ovaj stav je dodatno objašnjen u paragrafima 32.-40. ove sudske presude.

Sud pravde EU je opet zauzeo stav da procedura dobijanja dozvole za priređivanje igara na sreću mora da bude transparentna. Pored toga, sud smatra da je diskriminacija na osnovu nacionalnosti neprihvatljiva sa stanovišta Prava EU.