PravoIKT

Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (deo 2)

Sloboda pružanja usluga i kockanje u praksi Suda pravde EU (2)

Ekspert za onlajn kockanje, doktorski kandidat LAST-JD EM studija, master prava i master ekonomije

  • googleplus
  • linkedin

Teskt predstvlja hronološki nastavak sudske prakse Suda pravde EU. Sudska praksa se odnosi na kockanje i onlajn kockanje, sa posebnim osvrtom na slobodu pružanja usluga u jedinstvenom evropskom tržištu.

Slučaj Gambeli

Pjer-Luiđi Gambeli i 137 drugih lica osnovali su u Italiji centar za prenos podataka, koji je prikupljao sportske opklade koje su vršene preko Stenli Internešnal Beting Ltd. Stanli Internešnal Beting Ltd posluje i licenciran je u Velikoj Britaniji. Prenosa podataka koji su se odnosili na sportske opklade u sedište kompanije u Velikoj Britaniji vršen je preko interneta.

U Italiji, sve usluge kockanja moraju biti ponuđene samo od strane države ili licenciranih subjekata u Italiji. U suprotnom ponude nelicenciranih subjekata mogu se tumačiti kao prekršaj i krivično delo. U slučaju Gambeli, Evropski sud pravde je utvrdio da italijanski zakon nameće ograničenja slobode osnivanja i slobode pružanja usluga garantovanih Evropskim ugovorom. Kao i u slučajevima Zenati i Šindler, Evropski sud pravde navodi da se ograničenja mogu opravdati ako su neophodna za zaštitu potrošača i za očuvanje društvenog poretka. Međutim, u ovom slučaju sud je takođe potvrdio da ograničenja ne smeju ići van onoga što je neophodno za ostvarivanje ciljeva javnih politika.

U slučajevima Šindler, Lara i Zenati Sud je prihvatio da ograničenja kockarskih aktivnosti mogu biti opravdana zahtevima u opštem interesu, kao što su zaštita potrošača, sprečavanje prevara i rasipništva. No, u slučaju Gambeli sud takođe tvrdi da ograničenja zasnovana na takvim osnovama i potrebama da se očuva javni red moraju biti pogodna za postizanje tih ciljeva. Tačnije, mere ograničenja moraju da služe svrsi i da ograničavaju kockarske aktivnosti na konzistentan i sistematičan način. Sud smatra da države članice ne smeju da koriste ograničenja slobode pružanja usluga u jedinstvenom evropskom tržištu kako bi uvećale javne prihode. Ovakva mera nikako ne može da se kvalifikuje kao opravdano sredstvo za postizanje javnih ciljeva. Pored toga, mere koje se odnose na proveru računa i aktivnosti kompanija koje se kotiraju na regulisanim tržištima u drugim državama članicama, a u procesu dobijanja nacionalne dozvole za pružanje usluga kockanje koje su preduzele vlasti iz bilo koje države članice, mogu se smatrati merama koje prevazilaze ono što je potrebno za sprečavanje prevare i istovremeno mere koje nisu neophodne za postizanje javnog reda.

Sud pravde EU navodi da nacionalni sud treba da razmotri praksu u vezi izdavanja licenci stranim operatorima u odnosu na licenciranje domaćih operatora. Ova akcija je neophodno za istragu diskriminatornih uslova kojim se direktno krši Evropski ugovor.

Posebno interesantan deo Odluke je u paragrafu 73. presude, kojom se pozivaju nacionalne sudske vlasti da preispitaju stav kojim se nameću restrikcije praćene i krivičnim sankcijama za posrednisštvo putem uspostavljanja stabilne internet konekcije sa kompanijom u drugoj državi članici. Sud izražava bojazan da je ovakva mera zaista neophodna za borbu protiv prevarnih radnji. Posebno treba uzeti u obzir da je centar za prenos podataka legalno osnovan u Italiji, ali da su sporne njegove aktivnosti.

Slučaj Omega

Ovaj slučaj razmatra zabranu koju je naredio nemački sud nemačkoj kompaniji „Omega“. Sud je naredio da ova kompanija stavi van upotrebe postrojenje ​​poznato kao „laserdrom“, a koje je inspirisano filmom Ratovi zvezda. „Laserdrom“ je omogućavao učesnicima interaktivnu zabavu, tačnije igru sa visokim nivom nasilja, uključjući i različite vidove ubistva. Nemački sud je utvrdio da je upotreba „laserdroma“ bila protiv osnovnih vrednosti ljudskog dostojanstva, koje su garantovane nemačkim ustavom.

Nemački sud je pozvao Sud pravde EU da se izjasni o „kompatibilnosti odredaba o slobodi pružanja usluga i slobodnog kretanja robe sadržane u Evropskom ugovoru sa određenom komercijalnom delatnošću – u ovom slučaju u vezi sa radom takozvanog „laserdrome“ (i simulacijama akcija ubijanja). Tačnije, tražilo se mišljenje da li je prema nacionalnom pravu moguće sprovesti zabranu ovakbe komercijalne aktivnosti (jer ona vređa vrednosti u skladu sa nemačkim ustavom), to jest da li takva zabrana krši Evropski ugovor.

Sud pravde EU je odgovorio da Evropski ugovor ne isključuje mogućnost da neka privredna delatnost koja se sastoji od komercijalne eksploatacije igara kojima se simuliraju dela ubistva, bude predmet zabrane po osnovu zaštite javnih politika zbog činjenice da takva aktivnost jeste uvreda za ljudsko dostojanstvo.

Ovaj slučaj je posebno važan zbog činjenice da se javnim politikama može opravdati odstupanje od slobode pružanja usluga, ali da se takva odstupanja moraju tumačiti striktno i nikako jednostrano od svake država članice, bez ikakve kontrole od strane institucija EU. Pored toga, Sud pravde EU je potvrdio ovom presudom da koncept javne politike može da varira od zemlje do zemlje i od jednog perioda do nekog narednog. Stoga svaka država članica ima stepen diskrecije u granicama koje nameće Evropski ugovor.

Moglo bi se reći da je slučaja Omega promenio neke stavove Suda pravde EU a u vezi sa kockanjem. U paragrafima 36.-38. sud zauzima zanimljiv stav koji je de jure sličan ranijim presudama u vezi sa kockanjem. Međutim, neke promene su vidljive. Pre svega, mere koje ograničavaju slobodu pružanja usluga moraju biti opravdane na osnovu javnih politika. No, takve mere su neophodne za zaštitu ciljeva javnih politika samo ukoliko se zacrtani ciljevi ne mogu postići manje restriktivnim merama. Takođe, navedeno je paragrafom 37. presude da nije neophodno da nacionalne restriktivne mere odgovaraju koncepciji koju precizno dele sve države članice, koje osnovno pravo ili legitiman interes u pitanju trebaju da budu zaštićeni. Iako je u slučaju Šindler, sud stao na stannovište da iz moralnih, verskih ili kulturnih razloga države članice EU mogu da ograniče organizovanje lutrije i drugih igara na sreću, namera suda nije da stvori zajedničku koncepciju vrednosti, formulišući opšti kriterijum za procenu proporcionalnosti nacionalnih mera kojim se ograničavaju ekonomske aktivnosti. Naprotiv, prema sudskoj praksi koja je prethodila slučaju Šindler, stalo se na stanovište da proporcionalnost ne isključuje pravo jedne države članice da izabere sistem zaštite u odnosu na ono što usvojila druga država članica.

Slučaj Lindman

Slučaj Lindman tiče se oporezivanja dobitaka na lutriji. Gospođa Diana Lindman je finski državljanin i rezident koji je osvojila dobitak na lutriji organizovanoj u Švedskoj, od strane švedske kompanije. U skladu sa poreskim zakonima Finske, lutrijski dobici su bili oslobođeni oporezivanja. Međutim, zbog činjenice da je lutrija je organizovan u drugoj državi članici (Švedska), finske vlasti su odlučile da oporezuju lutrisjki dobitak gospođe Lindman. Akcija finskih poreskih vlasti postala je tema rasprave Suda pravde EU.

U rezimeu presude Lindman navedeno je da član 49. Evropskog ugovora zabranjuje zakonodavstvu države članice da tretira prihod iz inostranstva od igara na sreću kao osnovu za oporezivanje ukoliko je u skaldu sa domaćim zakonodavstvom takav prihod oslobođen od oporezivanja. Osnov za ovakav stav suda obrazložen je time da restriktivne mere moraju da budu proporcionalne ali i svrsishodne (ne i diskriminatorne).

Slučaj Ladbrokes

Ladbrokes je veoma razvijena kompanija koja nudi širok spekta usluga kockanja, uključujući i onlajn kockanje. Uzimajući obzir poreklo kapitala ova komapnija, ona se može okarakterisati kao britanska kompanija. Takođe ova kompanija je registrovana u Velikoj Britaniji. No, ponude ove kompanije dostupne su širom sveta putem Interneta. U momentu pokretanja ovog slučaja, Ladbrokes je bio licenciran i u Irskoj, Belgiji i Španiji. No, onlajn klađenje preko Ladbrokes onlajn sistema bilo je dostupano u preko 13 država na devet različitih jezika, a kockanje je bilo moguće u 17 različitih valuta.

De Loto, Holandija kao državni organ sa administrativnim nadležnostima nad kockanjem u Holandiji, tvrdio je da Ladbroke posluje bez holandske dozvole nudeći igre na sreću putem interneta licima koja borave u Holandiji. Stoga, De Loto je pokreno postupak pred nacionalnim sudom. Sud pravde Evropske Unije je upitan da li je u skladu sa članom 56. Evropskog ugovora državni monopol u oblasti kockanja legalan, uključujući i kockanje putem interneta. U principu, Sud pravde je presudio u korist monopola, što je u bilo očekivano.

Sud pravde je naveo da Evropski ugovor ne sprečava države članice da organizaciju i promociju igara na sreću povere isključivo jednom operateru, uključujući i organizaciju i promociju internet usluga u okviru tog režima na teritoriji jedne države članice. Sud nije promenio prethodno zauzetu poziciju kada je u pitanju onlajn kockanje. No, sud je konstatovao da kockanje preko interneta nije bilo predmet harmonizacije unutar EU. Shodno tome, država članica ima pravo da smatra da pružalac usluga onlajn kockanja koji je zakonito osnovan u drugoj državi članici samo po sebi nije dovoljna garancija, te da će time domaći potrošači biti dovoljno zaštićeni od rizika prevare i kriminala. Ovakav stav sud opravdava činjenicom da države članice EU imaju različite standarde koji se tiču kvaliteta i integriteta operatera u ovoj oblasti.

Drugo pitanje upućeno Sudu pravde EU razmatra mogućnost korišćenja mera koje bi mogle da „strane sajtove“ na kojima se nude usluge kockanje učine nedostupnim za stanovnike domaće države. Odgovor na ovo pitanje nije jasno dat, i može se tumačiti na različite načine.

Tokom postupka predstavnici Ladbrokesa pokušali su da naprave razliku između aktivne i pasivne ponude kockanja preko interneta, ali nisu imali uspeha. Ova razlika se bazirala na ciljnom tržištu u procesu oglašavanja (npr. aktivna ponuda u Velikoj Britaniji, zato što su direktne promotivne aktivnosti usmerene ka tom tržištu, dok je ponuda pasivna u Holandiji gde se formalno komapnija ne promoviše). No sud nije prihvatio takvo tu

Objavljeno

u

,

od

Dušan Pavlović, LL.M. M.Econ.

Oznake:

, ,