Скарлет против САБАМ: Обавеза провајдера да контролишу садржај

Скарлет против САБАМ: Обавеза провајдера да контролишу садржај

Студент мастер студија на Duke Law School, носилац Judy Horowitz стипендије, и волонтер у канцеларији Повереника.

  • linkedin

Референца

Скарлет Екстендид АД против Удружења белгијских композитора, извођача и издавача САБАМ (енг. Scarlet Extended SA vs. SABAM), C‑70/10, 24.11.2011

Кључне речи

Информационо друштво, интелектуална својина, ауторска права, приватност, контрола садржаја, одговорност провајдера

Коментар

У једној од старијих, али изузетно значајних пресуда за регулацију ауторског права на интернету, Scarlet Extended SA vs. SABAM, Суд правде ЕУ је потврдио да интернет сервис провајдери (енг. Internet service provider) нису у обавези да филтрирају сву електронску комуникацију међу својим корисницима и да блокирају одређени садржај како би заштитили права интелектуалне својине. Ова одлука је изузетно значајна јер штити неутралност интернета, једну од његових основних карактеристика. У супротном, практично све европске интернет мреже биле би постављене под надзор и систем селекције, што би онда знатно утицало и на интернет комуникацију у глобалу, имајући у виду светску примену интернета. Овакав сценарио би имао значајне негативне последице по људска права, али и вођење бизниса на интернету, и самим тим и по економију.

Белгијска организација за колективно остваривање ауторских и сродних права (SABAM; даље у тексту: САБАМ) је поднела захтев за одређивање привремене мере интернет сервис провајдеру (Scarlet Extended SA; у даљем тексту: Скарлет). САБАМ је захтевала од Скарлет да филтрира сав саобраћај између његових корисника и да блокира њихову потенцијално нелегалну комуникацију (музичке садржаје који су под окриљем ове организације). САБАМ је тражила филтрацију и блокирање све одлазне и долазне комуникације, која пролази кроз све технолошке посреднике, наводећи да су интереси носиоца права над тим садржајима изједначени са правом на приватност и комуникацију корисника. Бриселски првостепени суд је одлучио у корист организације, те наложио инсталирање филтрационих система, чак и ако интернет сервис провајдер није одговоран за повреду. Скарлет је уложио жалбу и случај је прослеђен Европском суду правде.

Пред Судом правде ЕУ је постављено питање може ли на основу права Европске Уније један национални суд, у овом случају белгијски, наложити као превентивну меру интернет сервис провајдерима да филтрирају и блокирају сав садржај својих корисника на неодређено време. Суд правде ЕУ је одлучио да је оваква мера у супротности са европским законодавством и да крши основна људска права, нарочито право на приватност, слободу комуникације и информисања. Такође, оваква мера крши право интернет сервис провајдера на слободно вођење бизниса.

Члан 15 европске Директиве о електронској трговини не дозвољава националним властима да наметну општу обавезу надгледања чуваног и размењеног садржаја интернет сервис провајдерима (види текст Адриане Миновић под насловом Одговорност пружаоца услуга информационог друштва у праву ЕУ.

Такође, овај члан брани и захтевање активног тражење назнака које би могле да укажу на нелегалну активност. Поред тога што су захтеване мере у нескладу са поменутом Директивом, оне би нарушиле и баланс између права интернет сервис провајдера на слободу вођења бизниса и права носилаца ауторских и сродних права. Комитет за људска права Уједињених Нација је у свом Генералном коментару број 34 такође нагласио да ограничења људских права морају бити специфична и детаљна да би била дозвољена, као и да опште забране пословања сајтова нису у складу са слободом говора.

Ипак, ово не значи да интернет сервис провајдери ни у једном случају нису одговорни за садржај који преносе или чувају. Напротив, уколико поседују конкретно знање да је неки садржај нелегалан, а не ураде ништа како би га уклонили, они постају одговорни за кршење овлашћења носилаца ауторских и сродних права.

Такође, битно је истаћи да суд овом одлуком није потпуно забранио блокирање интернет садржаја. Напротив, ниједан суд не може истаћи једну тако широку и временски неограничену забрану не узимајући у обзир константан и убрзан развој технологије. Овом пресудом је, дакле, само одлучено да мере које је САБАМ захтевала од Скарлет, нису у складу са европским правом и да крше људске слободе, јер су временски биле неограничене, као и географски простор и број оних на које би оваква одлука утицала. Европско право познаје ситуације у којима се људска права ограничавају, али тада мора бити задовољен тест пропорционалности, неопходности и ефективности. Ипак, мере које је САБАМ захтевала нису прошле овај тест.