Сатамедиа против Финске

Сатамедиа против Финске

Референца

Сатакунан Маркинапорси и Сатамедиа против Финске (енг. Satakunnan Markkinapörssi OY and Satamedia OY v. Finland), одлука бр. 931/13

Kључне речи

право на приватност, заштита података о личности, слобода говора, забрана цнезуре

Чињенице

Представку су поднеле две компаније (Сатакунан Маркинапорси и Сатамедиа).

Од 1994. године, компанија Стакунан Маркинапорси издаје магазин Веропорси (енг. Veropörssi). У магазину се објављују информације о пореским приходима и имовини физичких лица. У складу с правом Финске, у питању су јавне информације. Неколико других финских публикација су их такођер објављивале.

Обе компаније које су поднеле представку имају истог власника и блиско сарађују. Током 2003. године, у сарадњи с једним телефонским оператером су покренуле SMS сервис путем кога су се могли затражити и добити подаци о пореским обавезама физичких лица, под условом да су се ови налазили у бази података.

Повереник за заштиту приватности Финске је контактирао компаније и саветовао их да престану да објављују податаке на начин како су то чиниле до тада као и да их прослеђују кроз покренути телефонски сервис. Компаније – подносиоци представке су захтев Повереника одбиле, сматрајући да се њиме угрожава њихово право на слободу изражавања.

Након тога, Повереник се обратио Одбору за заштиту података о личности (енг. Data Protection Board), и затражио да се датим компанијама нареди престанак објављивања података, кроз SMS сервис и у обиму у коме су то чиниле до 2002. године. Јануара 2004. године, Одбор за заштиту података о личности је одбио овај захтев Повереника, заснивајући своју одлуку на чињеници да су у питању већ објављени подаци о личности, који су јавно доступни и који се сматрају информацијама од јавног значаја.

Незадовољан одлуком Одбора за заштиту података о личности, Повереник се жалио Управном суду, и даље тражећи да се компанијама забрани даље објављивање спорних података о личности. Управни суд је такођер одбио жалбу Повереника. У образложењу своје одлуке, Управни суд је истакао да се у овом случају не ради о подацима о личности, већ о информацијама које су већ доступне јавности.

Упоран у одбрани свог става, Повереник је потом поднео жалбу Врховном управном суду, који се у форми претходног питања обратио Суду правде ЕУ.

Поступајући по захтеву Врховног управног суда Финске, Суд правде ЕУ је донео одлуку (видети предмет C‑73/07 Tietosuojavaltuutettu v. Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy).

Пре свега, Суд правде ЕУ је дошао до закључка да се у овом случају ради о подацима о личности на које се примењује Директива 95/46/EC.

Суд правде ЕУ је заузео став да је за решење овог конкретног случаја неопходно проналажење баланса између права на приватност и права на заштиту података о личности с једне, и права на слободу изражавања са друге стране.

Према ставу Суда, да би се информације о пореским обавезама физичких лица могли подвести под новинарску активност и штитити правом на слободу изражавања, неопходно је проценити и да ли су у питању искључиво подаци од јавног значаја или служе само да се задовољи знатижеља читалаца. За Суд правде ЕУ, од пресудног значаја је дакле сврха обраде података о личности.

Имајући у виду одлуку Суда правде ЕУ по претходном питању које му је постављено, Врховни управни суд Финске је укинуо раније одлуке у овом предмету. Предмет је враћен Одбору за заштиту података о личности уз захтев да се компанијама забрани даље објављовање података о личности пореских обвезника, на начин како су то чиниле до 2002. године.

На основу одлуке Врховног управног суда Финске, SMS сервис које су компаније покренуле је био угашен. Компанијама је било забрањено да прикупљају, обрађују и путем SMS сервиса дистрибуирају било какве информације из базе података о пореским обавезама физичких лица.

Након тога, компаније – подносиоци представке су се Управном суду административне области Турка жалиле на ову одлуку Одбора за заштиту података о личности. У жалби је изнето да се одлуком Одбора крши забрана цензуре као и слобода изражавања, гарантована Уставом Финске. На овом месту треба истаћи и то да у односу на право ЕУ, Устав и закони Финске пружају шира овлаштења.

Према законима Финске, није дозвољено успостављање забрана на објављивање информација по основу њихове количине или средстава која се у сврху објављивања користе.

Исто тако, финско право не препознаје ”јавни интерес” као критеријум за спречавање објављивања информација тј. као основ за цензуру. Према финском праву, прихватање цензуре у циљу заштите ”јавног интереса” би значило да ће власти увек моћи спречити објављивање, ако сматрају да публикација не промовише дискусију о некој теми од јавног интереса.

Управни суд административне области Турка је одбацио жалбу компанија са образложењем да о њој не може одлучити, јер се спор не односи на питање права на објављивање информација као такво, нити проблем забране цензуре.

Када су сви унутрашњи правни лекови који су им били на располагању исцрпљени, компаније су поднеле представку Европском суду за људска права.

Коментар

Подносиоци представке су тврдили да им је повређено право на слободу изражавања из члана 10 Европске конвенције о људским правима, на начин који није неопходан у демократском друштву. Исто тако, због дужине трајања поступака пред судовима Финске, подносиоци представке су се позвали на повреду члана 6 Конвенције. Чланом 6 се гарантује право на правично суђење, а једна од обавеза која произлази из овог права је обавеза да се суђење спроведе у разумном року. Коначно, подносиоци представке су се позвали на повреду члана 14 конвенције, којим се забрањује дискриминација.

Подаци о пореским обвезницима у Финској су јавни. Свако има право увида. Ово је основна разлика у односу на друге податке о личности, као нпр. податке о здравственом стању физичких лица. Подаци о пореским обвезницима се редовно објављују у новинама и другим средствима јавног информисања.

Представник финске Владе пред Европским судом за људска права је оспорио наводе подносилаца представке. Прво, представку је оспорио као неблаговремену, пошто није била поднета суду по истеку рока од шест месеци.

Са своје стране, Суд је на првом месту приметио да се странке споре око тога да ли изречена забрана представља мешање у њихово право на слободу изражавања гарантовано чланом 10 Конвенције или не. Обзиром да је компанијама забрањено да сакупљају, чувају и објављују податке на начин како су то чиниле до тада, Суд закључује да је у овом случају заиста дошло до мешања у право компанија на слободу изражавања.

Такође, Суд је морао одлучити и да ли је такво мешање било оправдано, тј. неопходно у демократском друштву.

Када је у питању слобода изражавања, Европски суд за људска права је кроз године установио богату судску праксу која прецизира критеријуме на основу којих се испитује оправданост мешања државе у слободу изражавања, као и неопходност овог мешања у демократском друштву.

Судска пракса заснована на члану 10 Конвенције установљава критеријуме међу којима којима се Суд руководи. Међу њима су:

  • допринос јавној дебати
  • колико је позната особа на коју се подаци односе
  • раније понашање особе у питању
  • начин прикупљања података
  • садржај, форма, последице објављивања
  • озбиљност санкција

Имајући у виду околности случаја, Суд закључује да компанијама није у потпуности забрањено објављивање података о пореским обавезама. Подносиоцима је забрањено прикупљање, чување и објављивање података у обиму на који су то чиниле током 2002. године, а посебно дистрибуција путем SMS сервиса. Као последица забаране, компаније од 2009. нису објављивале магазин, а SMS сервис је потпуно укинут.

Како компанијама није забрањено поптуно објављивање података већ је од њих тражено само рестриктивно објављивање, Суд је закључио да није било повреде члana 10 Конвенције.

У погледу повреде права на суђење у разумном року из чл 6 Конвенције, Суд налази да исто није повређено.

Компаније су истакле и да је одлукама домаћих судова повређена забрана дискриминације, јер је само подносиоцима представке забрањено објављивање пореских података док су остали магазини несметано наставили да излазе.

Суд је одбацио овај део захтева као неоснован.

Сања Мандарић

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin