Satamedia protiv Finske

Satamedia protiv Finske

Referenca

Satakunan Markinaporsi i Satamedia protiv Finske (eng. Satakunnan Markkinapörssi OY and Satamedia OY v. Finland), odluka br. 931/13

Ključne reči

pravo na privatnost, zaštita podataka o ličnosti, sloboda govora, zabrana cnezure

Činjenice

Predstavku su podnele dve kompanije (Satakunan Markinaporsi i Satamedia).

Od 1994. godine, kompanija Stakunan Markinaporsi izdaje magazin Veroporsi (eng. Veropörssi). U magazinu se objavljuju informacije o poreskim prihodima i imovini fizičkih lica. U skladu s pravom Finske, u pitanju su javne informacije. Nekoliko drugih finskih publikacija su ih također objavljivale.

Obe kompanije koje su podnele predstavku imaju istog vlasnika i blisko sarađuju. Tokom 2003. godine, u saradnji s jednim telefonskim operaterom su pokrenule SMS servis putem koga su se mogli zatražiti i dobiti podaci o poreskim obavezama fizičkih lica, pod uslovom da su se ovi nalazili u bazi podataka.

Poverenik za zaštitu privatnosti Finske je kontaktirao kompanije i savetovao ih da prestanu da objavljuju podatake na način kako su to činile do tada kao i da ih prosleđuju kroz pokrenuti telefonski servis. Kompanije – podnosioci predstavke su zahtev Poverenika odbile, smatrajući da se njime ugrožava njihovo pravo na slobodu izražavanja.

Nakon toga, Poverenik se obratio Odboru za zaštitu podataka o ličnosti (eng. Data Protection Board), i zatražio da se datim kompanijama naredi prestanak objavljivanja podataka, kroz SMS servis i u obimu u kome su to činile do 2002. godine. Januara 2004. godine, Odbor za zaštitu podataka o ličnosti je odbio ovaj zahtev Poverenika, zasnivajući svoju odluku na činjenici da su u pitanju već objavljeni podaci o ličnosti, koji su javno dostupni i koji se smatraju informacijama od javnog značaja.

Nezadovoljan odlukom Odbora za zaštitu podataka o ličnosti, Poverenik se žalio Upravnom sudu, i dalje tražeći da se kompanijama zabrani dalje objavljivanje spornih podataka o ličnosti. Upravni sud je također odbio žalbu Poverenika. U obrazloženju svoje odluke, Upravni sud je istakao da se u ovom slučaju ne radi o podacima o ličnosti, već o informacijama koje su već dostupne javnosti.

Uporan u odbrani svog stava, Poverenik je potom podneo žalbu Vrhovnom upravnom sudu, koji se u formi prethodnog pitanja obratio Sudu pravde EU.

Postupajući po zahtevu Vrhovnog upravnog suda Finske, Sud pravde EU je doneo odluku (videti predmet C‑73/07 Tietosuojavaltuutettu v. Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy).

Pre svega, Sud pravde EU je došao do zaključka da se u ovom slučaju radi o podacima o ličnosti na koje se primenjuje Direktiva 95/46/EC.

Sud pravde EU je zauzeo stav da je za rešenje ovog konkretnog slučaja neophodno pronalaženje balansa između prava na privatnost i prava na zaštitu podataka o ličnosti s jedne, i prava na slobodu izražavanja sa druge strane.

Prema stavu Suda, da bi se informacije o poreskim obavezama fizičkih lica mogli podvesti pod novinarsku aktivnost i štititi pravom na slobodu izražavanja, neophodno je proceniti i da li su u pitanju isključivo podaci od javnog značaja ili služe samo da se zadovolji znatiželja čitalaca. Za Sud pravde EU, od presudnog značaja je dakle svrha obrade podataka o ličnosti.

Imajući u vidu odluku Suda pravde EU po prethodnom pitanju koje mu je postavljeno, Vrhovni upravni sud Finske je ukinuo ranije odluke u ovom predmetu. Predmet je vraćen Odboru za zaštitu podataka o ličnosti uz zahtev da se kompanijama zabrani dalje objavljovanje podataka o ličnosti poreskih obveznika, na način kako su to činile do 2002. godine.

Na osnovu odluke Vrhovnog upravnog suda Finske, SMS servis koje su kompanije pokrenule je bio ugašen. Kompanijama je bilo zabranjeno da prikupljaju, obrađuju i putem SMS servisa distribuiraju bilo kakve informacije iz baze podataka o poreskim obavezama fizičkih lica.

Nakon toga, kompanije – podnosioci predstavke su se Upravnom sudu administrativne oblasti Turka žalile na ovu odluku Odbora za zaštitu podataka o ličnosti. U žalbi je izneto da se odlukom Odbora krši zabrana cenzure kao i sloboda izražavanja, garantovana Ustavom Finske. Na ovom mestu treba istaći i to da u odnosu na pravo EU, Ustav i zakoni Finske pružaju šira ovlaštenja.

Prema zakonima Finske, nije dozvoljeno uspostavljanje zabrana na objavljivanje informacija po osnovu njihove količine ili sredstava koja se u svrhu objavljivanja koriste.

Isto tako, finsko pravo ne prepoznaje ”javni interes” kao kriterijum za sprečavanje objavljivanja informacija tj. kao osnov za cenzuru. Prema finskom pravu, prihvatanje cenzure u cilju zaštite ”javnog interesa” bi značilo da će vlasti uvek moći sprečiti objavljivanje, ako smatraju da publikacija ne promoviše diskusiju o nekoj temi od javnog interesa.

Upravni sud administrativne oblasti Turka je odbacio žalbu kompanija sa obrazloženjem da o njoj ne može odlučiti, jer se spor ne odnosi na pitanje prava na objavljivanje informacija kao takvo, niti problem zabrane cenzure.

Kada su svi unutrašnji pravni lekovi koji su im bili na raspolaganju iscrpljeni, kompanije su podnele predstavku Evropskom sudu za ljudska prava.

Komentar

Podnosioci predstavke su tvrdili da im je povređeno pravo na slobodu izražavanja iz člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, na način koji nije neophodan u demokratskom društvu. Isto tako, zbog dužine trajanja postupaka pred sudovima Finske, podnosioci predstavke su se pozvali na povredu člana 6 Konvencije. Članom 6 se garantuje pravo na pravično suđenje, a jedna od obaveza koja proizlazi iz ovog prava je obaveza da se suđenje sprovede u razumnom roku. Konačno, podnosioci predstavke su se pozvali na povredu člana 14 konvencije, kojim se zabranjuje diskriminacija.

Podaci o poreskim obveznicima u Finskoj su javni. Svako ima pravo uvida. Ovo je osnovna razlika u odnosu na druge podatke o ličnosti, kao npr. podatke o zdravstvenom stanju fizičkih lica. Podaci o poreskim obveznicima se redovno objavljuju u novinama i drugim sredstvima javnog informisanja.

Predstavnik finske Vlade pred Evropskim sudom za ljudska prava je osporio navode podnosilaca predstavke. Prvo, predstavku je osporio kao neblagovremenu, pošto nije bila podneta sudu po isteku roka od šest meseci.

Sa svoje strane, Sud je na prvom mestu primetio da se stranke spore oko toga da li izrečena zabrana predstavlja mešanje u njihovo pravo na slobodu izražavanja garantovano članom 10 Konvencije ili ne. Obzirom da je kompanijama zabranjeno da sakupljaju, čuvaju i objavljuju podatke na način kako su to činile do tada, Sud zaključuje da je u ovom slučaju zaista došlo do mešanja u pravo kompanija na slobodu izražavanja.

Takođe, Sud je morao odlučiti i da li je takvo mešanje bilo opravdano, tj. neophodno u demokratskom društvu.

Kada je u pitanju sloboda izražavanja, Evropski sud za ljudska prava je kroz godine ustanovio bogatu sudsku praksu koja precizira kriterijume na osnovu kojih se ispituje opravdanost mešanja države u slobodu izražavanja, kao i neophodnost ovog mešanja u demokratskom društvu.

Sudska praksa zasnovana na članu 10 Konvencije ustanovljava kriterijume među kojima kojima se Sud rukovodi. Među njima su:

  • doprinos javnoj debati
  • koliko je poznata osoba na koju se podaci odnose
  • ranije ponašanje osobe u pitanju
  • način prikupljanja podataka
  • sadržaj, forma, posledice objavljivanja
  • ozbiljnost sankcija

Imajući u vidu okolnosti slučaja, Sud zaključuje da kompanijama nije u potpunosti zabranjeno objavljivanje podataka o poreskim obavezama. Podnosiocima je zabranjeno prikupljanje, čuvanje i objavljivanje podataka u obimu na koji su to činile tokom 2002. godine, a posebno distribucija putem SMS servisa. Kao posledica zabarane, kompanije od 2009. nisu objavljivale magazin, a SMS servis je potpuno ukinut.

Kako kompanijama nije zabranjeno poptuno objavljivanje podataka već je od njih traženo samo restriktivno objavljivanje, Sud je zaključio da nije bilo povrede člana 10 Konvencije.

U pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku iz čl 6 Konvencije, Sud nalazi da isto nije povređeno.

Kompanije su istakle i da je odlukama domaćih sudova povređena zabrana diskriminacije, jer je samo podnosiocima predstavke zabranjeno objavljivanje poreskih podataka dok su ostali magazini nesmetano nastavili da izlaze.

Sud je odbacio ovaj deo zahteva kao neosnovan.

Sanja Mandarić

Samostalni advokat sa praksom usmerenom na porodično i obligaciono pravo i interesovanjem za međunarodnu sudsku praksu u oblasti prava IKT.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin