Стефан Лакићевић
Мастер права интелектуалне својине. Адвокат усмерен на право информационих технологија, право конкуренције, право професионалног спорта, право индустрије забаве.
Референца
САБАМ против Нетлога (енг. Société Belge des Auteurs, Compositeurs et Editeurs V. Netlog), C‑360/10, 16.02.1012.
Кључне речи
ауторско право, друштвене мреже, приватност на интернету, контрола садржаја
Чињенице
Суд правде Европске уније донео је одлуку у предмету у коме је белгијска организација за колективно остваривање ауторских права САБАМ захтевала од друштвене мреже Нетлог да у своју мрежу имплементира посебан филтер преко кога би се контролисала употреба музичких и аудио-визуелних дела.
Овај предмет је још један у низу предмета који се тичу третирања ауторских и сродних права на интернету, тачније на друштвеним мрежама. Једна од карактеристика, практично сваке друштвене мреже, је такозвано дељење различитих садржаја, па самим тим и садржаја који су предмет ауторско-правне заштите.
Белгијско друштво аутора, композитора и издавача (САБАМ) је белгијској друштвеној мрежи Нетлог понудило споразум којим би се утврдила накнада коју би мрежа плаћала због употребе репертоара тога друштва од стране корисника мреже. Како је Нетлог овакву понуди одбио, САБАМ је поднела тужбу првостепеном суду у Бриселу којом је тражила да Нетлог прекине са неовлашћеним чињењем доступним ауторских дела, као и да плати 1000 евра за сваки дан доцње у исплати по овом захтеву.
САБАМ је заснивала свој захтев на Директивама ЕУ 2001/29 (колоквијално називана и InfoSoc директива, посвећена одређеним аспектима ауторских и сродних права у информационом друштву) и 2004/48 (посвећена заштити права интелектуалне својине у ширем смислу). Тако на пример, чланом 8. ставом 3. Директиве 2001/29 титуларима права је омогућено да истичу захтеве према посредницима чије се услуге користе од стране трећих лица која крше ауторска и сродна права.
Нетлог је своју одбрану, између осталог, заснивао на белгијском закону у којем је имплементирана Директива ЕУ 2000/31 (такозвана Е-commerce директива). Тачније, Нетлог је инсистирао на члану 15. те директиве који се позива на Директиву ЕУ 97/66 којом се регулише обрада приватних података и заштита приватности у сектору телекомуникација. Наиме, поменутим чланом 15. загарантована је поверљивост комуникације, док су државе чланице дужне да забране свако пресретање и надгледање сваке комуникације осим када је то законом омогућено.
Имајући у виду овакво стање ствари Првостепени суд се обратио Суду правде ЕУ тражећи да се изјасни да ли национални суд може наложити посреднику чије су услуге коришћене од стране трећих лица који крше ауторска или сродна права да о свом трошку успостави систем за филтрирање података који су сачувани на серверима.
Коментар
Овај предмет је у ствари још један случај у којима се посредници, односно лица која пружају неку услугу на интернету доводе пред суд зарад заштите ауторских и сродних права. Ово мишљење се с тога у многоме базира на предмету Scarlet v SABAM , који је на одличан начин обрађен у чланку Тамаре Момиров. У овом предмету од Суда је захтевано да да мишљење да ли национални судови могу пружаоцу интернет услуга (интернет провајдеру, тачније) тражити развијање система којим се филтрира и блокира електронска комуникација. Суштински, оба предмета су изузетно слична, једина важнија разлика је била у природи посредника – Нетлог је друштвена мрежа, а Скарлет интернет провајдер.
У предмету САБАМ против Нетлога питање се односило на систем надзора који се:
- базира на информацијама које су чуване на серверима Нетлога од стране његових корисника;
- примењује практично без икаквих изузетака и то према свим корисницима;
- примењује као мера превенције;
- успоставља о искључивом трошку пружаоца услуге и
- инсталира на неограничен период времена.
Дубљом анализом случаја може се закључити да је питање свеопштег филтрирања информација повезано не само са заштитом ауторских права, већ и са приватношћу корисника интернета, односно друштвене мреже.
Овакав филтер би обухватао читав низ података који би били у оптицају друштвене мреже, од којих би многи били потпуно ирелевантни за интересе организације САБАМ.
Суд је, чврсто користећи аналогију из предмета Скарлет, истакао непостојање пропорционалности, тачније баланса између интереса САБАМ и ширих интереса друштва, али и пружаоца услуге, позивајући се и на члан 52. Повеље о основним правима ЕУ. Међутим, Суд одређене тезе свог становишта црпи и из предмета Productores de Música de España (Promusicae) V Telefónica de España SAU (обрађен у чланку Николе Милованчевића) у коме је такође у први план изашао баланс између основних права као што су поштовање приватног и породичног живота и заштита података личне природе и права власништва, конкретно интелектуалне својине.
Суд је истакао да су овлашћења титулара ауторских права обликована Директивама ЕУ 2001/31 и 2004/48 (а на којима је САБАМ заснивао свој захтев) неспорна, али да се не могу сагледавати ван ширег контекста, а то су основна права на којима почива Унија. Под тим се подразумева и слобода предузетништва, која би била поприлично доведена у питање ако би се узела у обзир предложена обавеза да Нетлог самостално финансира поменути систем за филтрирање и то на временски неодређен период.
Можемо закључити да је овом одлуком право на приватност у најширем могућем смислу однело победу над индивидуалним интересима титулара ауторских права, што је посебно важно с обзиром на природу интернета. Свако решење које би почивало на било каквом систему филтрирања или пресретања информација би угрозило не само принцип неутралности интернета, већ и људска права његових корисника. Евентуални успех организације САБАМ би проузроковао домино-ефекат и додатно пољуљао поверење корисника разноврсних интернет услуга у европској е-заједници.