Реклос и Давурлис против Грчке

Реклос и Давурлис против Грчке

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin

референца

Реклос и Давурлис против Грчке (енг. Reklos and Davourlis v. Greece), представка бр. 1234/05, датум правоснажности одлуке 15.04.2009.г.

кључне речи

правно на приватност и породичан живот, члан 8, неовлашћено фотографисање, заштита лика, идентитет

чињенице

Представку Европском суду за људска права поднели су грчки држављани, Димитрос Реклос и Василики Давурлис. Представка је поднета због повреде права из чл. 6 (због дужине трајања поступка пред домаћим органима) и чл. 8 (права на поштовање приватног и породичног живота).

Подносиоци представке су родитељи сина, Реклос Анастасиоса, бебе која је одмах по рођењу смештена у стерилну јединицу једне приватне клинике, где је била под сталним лекарским надзором. Једино су лекари и медицинске сестре имали приступ јединици.

У априлу 1997.године, две фотографије бебе су биле предочене мајци. Беба је фотографисана унутар стерилне јединице, од стране професионалног фотографа. Подносиоци су били информисани да клиника нуди услуге професионалних фотографа.

Подносиоци су се жалили менаџменту клинике због фотографија, јер је фотограф имао приступ простору који је био резервисан искључиво за лекаре и медицинско особље. Такође, имајући у виду да је беба била тек рођена сматрали су да је сачињавање фотографије узнемирило бебу, а најважније је што нису дали своју сагласност за фотографисање.

Како клиника ништа није предузела поводом њихових протеста и притужби, подносиоци су поднели тужбу пред атинским првостепеним судом за накнаду штете по грађанском законику Грчке. Поступајући као законски заступници свог детета тражили су обештећење од око 11.740 евра на име нематеријалне штете због кршења права личности свог детета.

Првостепени суд у Атини је одбацио њихову тужбу као неосновану. У образложењу одлуке је, између осталог, стајало како право личности новорођене бебе не може бити повређено, јер беба још увек није психолошки и емоционално формирана те снимање њеног лица на може имати никакве негативне последице на њен даљи развој (одлука бр. 3049/1998)

Након тога, подносиоци су се жалили на одлуку, али је другостепени суд потврдио првостепену одлуку.

Подносиоци се затим обраћају Касационом суду, тврдећи да су одредбе грађанског законика Грчке и тумачење судова у супротности са чл. 2 Грчког устава и чл. 8 Конвенције.

Такође, подносиоци су тврдили да је тумачење дато од стране првостепеног суда неприхватљиво, јер би за последицу имало закључак да људи са инвалидитетом, који неће достићи интелектуалну и емоционалну „зрелост“ немају право на заштиту личности и приватности.

Касациони суд је јула 2004. године одбацио њихову жалбу као непрецизну.

Подносиоци су се затим обратили Међународном суду за људска права позивајући се на повреду чл. 6 Конвенције јер су сматрали да им је Касациони суд својом одлуком ускратио право на ефикасно правно средство, тј. право на обраћање суду.

Такође, истицали су и повреду чл. 8 Конвенције, јер је неовлашћеним фотографисањем повређено право на приватност њиховог детета.

коментар

У погледу повреде чл. 6 Конвенције, Суд је заузео став да је до повреде дошло, да су сва унутрашња правна средства била исцрпљена, те да је другостепени, жалбени суд, својим претераним формализом ускратио подносиоцима право да Касациони суд испита побијану одлуку мериторно.

У погледу наводне повреде чл 8 Конвенције, Европски суд за људска права је сматрао да је неопходно да се ограничи искључиво на околности самог случаја. Исто тако, Суд је закључио да се не може бавити општим питањем ”Да ли право на заштиту личности и приватности зависи од „зрелости“ особе и њене способности да схвати значај уплитања.”

Суд из Стразбура се ограничио на то да утврди да ли је фотографисање у овом конкретном случају, које је обављено без дозволе родитеља и са задржавањем негатива, било такво да је дошло до повреде права на поштовање приватног живота бебе, а које гарантује чл. 8 Конвенције.

У овом случају посебно је важна чињеница да су фотографије снимљене на месту које је било доступно само лекарима и сестрама на клиници, као и да је фотограф снимио саму бебу не и друге делове клинике.

Влада Грчке је у овом спору тврдила како фотографије нису јавно објављене већ су само репродуковане и предате родитељима бебе, те нико други није имао прилике да их види, те да због тога нема говора о повреди права на приватност бебе.

Због аргумената Владе Грчке, Суд је морао утврдити да ли, иако слике нису биле јавно објављене, ипак у конкретном случају постоји повреда права на приватност.

Према ставу Суда, појам „приватни живот“ у судској пракси је веома широк и није подложан прецизном дефинисању.

Фотографија лика неке особе, представља једну од главних особина његове или њене личности, јер открива јединствене карактеристике по којима се та особа разликује од других. Право на заштиту нечије слике је тако један од битних компоненти личног развоја и претпоставља право на регулисање услова под којима се та слика може користити.

У конкретном случају, Европски суд за људска права пре свега утврђује да подносиоци нису дали своју сагласност за фотографисање бебе, а не ради се о „јавној личности“ где би јавни интереси правдали фотографисање без дозволе.

Суд сматра да је значајно и то што је фотограф задржао негативе, иако су родитељи, овде подносиоци, изричито захтевали да им се они предају. Задржавајући негативе, фотограф је дакле имао могућност да их касније опет користи, репродукује и то све против воље родитеља. Суд закључује да домаћи судови приликом разматрања случаја, нису узели у обзир чињеницу да су фотографије сачињене без сагласности и да је фотограф задржао негативе.

Обзиром на горе наведено, Суд је одлучио да грчки судови нису на адекватан начин заштитили право на приватност детета подносилаца представке, као и да је дошло до повреде чл 8 Конвенције,

Обзиром да је утврђена повреда права на приватност, Суд је подносиоцима досудио на име накнаде штете износ од 8.000,00 Евра увећан за све порезе и таксе које евентуално подносиоци треба да плате.

Обзиром да подносиоци нису тражили трошкове поступка, то им исти нису били досуђени.