Регулисање нових технологија: дилеме и вредности

Регулисање нових технологија

Портал ПравоИКТ објавио је преко 200 текстова са коментарима закона, судским пресудама, примерима из примена технологија, потенцијалним ризицима коришћења нових технологија и сродном тематиком. Из садржаја текстова стиче се утисак да у области Права информационо-комуникационих технологија има пуно проблематике и изaзова. Чињеница јесте да експоненцијални развој технологија ствара велике правне проблеме, а конвенционални регулаторни приступ новим технологијама не функцонишу сјајно. Када је регулисање нових технологија у питању, њихово подвргавање нормама закона и другим изворима регулисања свакако није једноставно. Али управо будуће управљање технологијама зависи од њиховог регулисања, јер регулација је и техника управљања одређеним областима ради постизања планираних циљева. Због тога стварање регулаторног оквира који се односи на нове технологије и његова каснија имплементација јесу велики изазови.

Оклоности које утичу на регулисање нових технологија

Већи број околности утиче на процес регулисања. Најпре, сваки развој технологије има своје нивое. Технологија може бити у зачетку свог развоја, може предстaвљати одређени прототип који можда никада неће доживети серијску производњу, може бити у фази тестирања, затим део тржишта на ком се слободно продаје и свакако користи. Поред тога управо лансирана технологија може бити допуна већ постојећих, нешто што је већ виђено или пак да предстваља апсолутну новину.

Са друге стране регулаторни приступ зависи од социјално-правних и политичких фактора. Чињеница је да културни обрасци јесу различити у Јапану, САД-у, Европи или Африци. Традиције регулисања се разликују у државама и регионима.Самим тим јавља се потреба разматрања различитих нивоа на коме би се створио регулаторни оквир (нпр. међународни, супернационални, на нивоу државе или пак републике ако је реч о федеративној држави).

Најзад, сектор примене технологије је фактор који такође утиче на потребу стварања регулаторног оквира. Важност стварања регулаторног оквира који се односи на нове технологије зависи и од тога да ли технологије имају своју примену у медицини, саобраћају, транспорту, безбедности, сектору личне потрошње или некој другој области.

Вредносни систем као основа регулисања

Идеологија једног система може бити утемељена на комунитаризму, утилитаризму, кантизму, марксизму, технократизму и другим етикама и учењима. Аутномија воље, слобода, одговорност, достојанство, једнакост, приватност и друге вредности обликују се у складу са доминантним етичким принципима у друштву. Људска права и слободе јесу деривати вредносних система и кроз третирање права и слобода фундаментални правни институти добијају свој практични облик.

Иако се веома често вредносни системи потцењују у процесу регулације, они јесу неизоставни део регулаторног процеса. Свакако да су дебате да ли је одређена регулација у складу са деклaративним и суштинским вредностима једног друштва веома честе. Но, јавна дебата и јесте део законодавног процеса, а доношење закона јесте део регулације. Циклус регулације нових технологија мора имати у основи вредносни систем. Овакав приступ је битан за одржање демократског система базираног на владавини права, али и због стварања основа за одржив развој технологија чија примена не угрожава права грађана.

Гартнеров циклус

Циклус развоја нових технологија није имун на негативне и позитивне перцепције које утичу на продуктивност технологије. Методологија позната као Гартнеров циклус (Gartner’s Hypе Cycle) указује на зрелост развоја нових технологија, њиховог усвајања и касније примене. Гартнер сматра да, након јавног представљања нове технологије, општа пажња утиче на стварање перцепције јавности која има велика очекивања од новитета. Но, таква очекивања често јесу преувеличана, и када достигну свој нереални врхунац (Peak of Inflated Expectations), она опадају и ствара се разочарање. Ипак, након разочарања (Trough of Disillusionment), перцпеција о технологијама се формира на реалним основама, те она полако заузима своје место на платоу продуктивности (Plateau of Productivity). Наравно, од појаве технологије, па да њеног позиционирања на платоу продуктивности, потребан је проток времена који није унифициран већ варира од технологије од технологије.

Слика 1: Гартнеров циклус

Слика 1: Гартнеров циклус. Извор: https://en.wikipedia.org/wiki/Hype_cycle

По мишљењу аутора овог текста, самоуправљајућа возила, 3Dе штампа, виртуелна реалност и Интернет телевизија представљају нове технологије које још увек нису на врхунцу очекивања. Очекивања од рачунарства у облаку полако сплашњавају, као што је случај и са микроблогингом (нпр. Твитер). Од неких нових технологија не очекује се пуно. Штавише, разочарaње је веће него што би можда требало да буде у случају RFIDа. Најзад, неке технологије су на стабилном платоу продуктивности, као што је случај са веб 2.0.

Управо различите фазе и динамика развоја нових технологија у великој мери утичу на њихово регулисање. Некада превелика очекивања могу да убрзају регулаторни процес. Самим тим, постоји опасност од креирања законодавног оквира (као део регулаторног оквира) који може да успори даљи развој технологије. Такође, брзи развој технологије може да учини тренутне законе бесмисленим.

Колингриџова дилема

Прави моменат за регулисање технологија јесте предмет научне дискусије која траје већ неколико деценија. Пре готово 36 година, прецизније 1980. године, не тако проминентан универзитетски радник из Велике Британије, тачније са Универзитета у Астону, Давид Колингриџ објавио је књигу Социјална контрола технологије (Social Control of Technology). У овој књизи аутор је изнео своју дилему која се тиче регулације нових технологија. Наиме, по њему постоје два регулаторна приступа. По првом, технологије могу да се регулишу у раној фази њиховог настајања. Други приступ подразумева регулацију у каснијој фази развоја и примене. Оба приступа носе са собом одређене предности, али и мане. Наиме, у раној фази развоја регулисање технологија подупире конвенционално схватање принципа правне државе и владавине права (или макар ствара њихов привид). Но, регулација у раној фази може бити несврсисходна, тешко применљива и контрапродуктивна технолошком развоју. Ако се технологије регулишу у каснијој фази њиховог истраживања, развоја и примене, онда предложене регулаторне мере могу бити базиране на научним доказима, а не на претпоставкама. Самим тим ствара се регулаторни оквир који би требало да буде сврсисходнији и применљивији. Ипак, мана овог приступа јесте евентуално стварање нежељених социјалних последица у периоду од настанка технологија до њиховог регулисања.

Колингриџова дилема данас више него у време њеног настајање представља актуелну парадигму регулисања нових технологија, која укључује социјалне, политичке, правне и научно-иновативне факторе. Међутим, иако ова дилема указује на потенцијалне проблеме и конфликте у поступку регулације нових технологија, она нема велики инструментални значај.

Регулаторна техника

Појам регулаторна техника описује процес од иницијативе до стварања регулаторног оквира. Први корак у поступку регулације јесте одређивање сврхе регулације (нпр. заштита рањивих категорија становништва, очување социо-економског уређења, обезбеђење правне сигурности, дистрибуција одговорности, интензивирање научно-истраживачког рада који би убрзао развој технологија). Следећи корак јесте дефинисање тренутног проблема. Проблем треба описати и поставити хипотезе везане за проблем (рецимо које солуције могу да реше проблем).

У наредној фази треба обавити неопходна истраживања, како би се доказале или одбациле формиране хипотезе. Наравно, овај корак је неопходан уколико се регулација формира на научним основама. Процес истраживања се покреће дефинисањем циља истраживања (нпр. решавање практичних поблема, решавање теоријских проблема, развој јавних политика). Након тога треба одредити методологију истраживања (нпр. анализа позитивног права, упоредно правна анализа, анализа судске праксе, интервјуи, анкете итд.). Након спровођења истраживања добијени резултати се обрађују и анализирају.

Последња фаза у регулаторном процесу јесте и формално стварање регулаторног оквира који се након објаве примењује. Постоји велики број модела за реализацију последње фазе. Који ће модел бити примењен зависи од тога да ли се регулаторни оквир креира путем националне (или наднационалне) законодавне иницијативе, стварањем међународно правних инструмената, стварањем Soft Law-a или коришћењем других средстава регулисања. Наравно, није искључено да резултати претходно обављених истраживања укажу на то да регулације уопште није потребна.

„Право – технологија – друштво“ или нешто друго

Однос између права, технологије и друштва формира дискурс у оквиру кога се позиционира право у регулацији технологија. Међутим, по мишљењу аутора овог текста, овај приступ јесте у великој мери конвенционалан (усуђујем се да кажем и застарео) и има своје алтернативне приступе.

Слика 2: Однос права, технологије и друштва

Слика 2: Однос права, технологије и друштва

Најпре, често се потенцира потреба стварања регулације која је технолошки неутрална. У приличној мери је нејасно шта јесте технолошки неутрална регулација. Постоје мишљења да технолошки неутрална регулација јесте она која се односи на ефекате технологије, а не и на саме технологије. Поред тога, стварање регулације која не кочи развој технологије или пак креирање одрживог законског оквира такође се сматра технолошки неутралном регулацијом. Које год схватање да се узме у обзир, прави изазов јесте стварање баланса између технолошки неутралног приступа у процесу регулације са једне стране, и правне сигурности са друге.

Правна сигурност је принцип који омогућује појединцу предвидивост примене правних прописа и потенцијалне санкције. Шта заправо мислимо под појмом право? Честа перцепција права везана је за сет норми прописаних законима, подзаконским актима и судским одлукама. Овакво схватање иако није нетачно чини се да није комплетно. Његово ограничење је у често запостављеном односу права и етике и свођењу доносиоца судских одлука на ниво дедуктивних машина. Због тога, право као такво јесте само један део регулације. Регулисање технологија не значи нужно креирање позитивног права. Позната је пракса заштите права интелектуалне својине путем управаљања дигиталним правима (Digital Rights Management), или пак заштита тајности комуникација путем енкрипције. У овим случајевима преплићу се односи регулације технологије и регулације путем технологија (Regulation of Technologies vs. Regulation by Technologies). Непостојање позитивно-правних прописа специфичних за одређену област (или технологију) не значи нужно недостак регулације када су у питању нове технологије.

Технологије често мењају свој облик. Готово свима је јасно да је динамика развоја технологија веома висока. Константни развој јесте усмерен на повећање продуктивности и у томе нема ничег лоше. Самим тим, регулисање технологија мора да узме у обзир и њихов развој. Штавише, регулисање технологија би требало да добије форму регулисања развоја технологија. Приступ регулисања тренутног стања развоја није сврсисходно и свакако утиче негативно на принцип правне сигурности.

Слика 3: Однос регулације, развоја технологија, људских права и друштва

Слика 3: Однос регулације, развоја технологија, људских права и друштва

Најзад, универзална људска права морају да коегзистирају са регулацијом у најширем смислу и развојем технологија. Људска права јесу део (или би макар требала да буду) вредносног система који поставља појединца, владавину права и демократске идеале у свој централни фокус. На тај начин она штите појединце да се детаљи из њиховог приватног живота неовлашћено нађу на друштвеним мрежама као последица коришћења система за надзор, да робот за помоћ старијим лицима не угрози живот оних којима треба да помогне, да самоуправљајуће возило не угрожава безбедност у саобраћају или да беспилотна летелица не угрози путнички авио саобраћај. Универзалност људских права доприноси правној сигурности, а етика заснована на урођеном људском достојанству јесте гарант да се развој и употреба нових технологија не формира на штету грађана и друштва.

Текст је инспирисан интеракцијом регулације, технологије и нормативних перспктива представљене од стране Тилбуршког института за право, технологију и друштво (ТИЛТ), као део њиховог истраживачког програма за период 2014-2020 година. ТИЛТ је научно-истраживачка установа и део Тилбуршког Универзитета, на коме аутор овог текста спроводи истраживање у оквиру докторских студија.

Душан Павловић, LL.M. M.Econ.

Експерт за онлајн коцкање, докторски кандидат ЛАСТ-ЈД ЕМ студија, мастер права и мастер економије

  • googleplus
  • linkedin