Pravo zaštite potrošača i Direktiva 2011/83

zaštita portošača i direktiva EU 2011-83

Oktobra 2011. godine Savet ministara EU usvojio je novu direktivu o zaštiti potrošača u Evropskoj Uniji. Direktiva 2011/83 menja amandmanima već postojeće srodne direktive (Direktiva 97/7, Direktiva 85/577, Direktiva 1999/44 i Direktiva 93/13) i jača prava potrošača, posebno u oblastima veznim za onlajn kupovinu. Države članice EU imaju rok da do 13. juna 2014. godine počnu da primenjuju parvila iz direktive putem svojih nacionalnih zakona. Juna 2011. godine Evropski parlament usvojio je ogromnom većinom predlog Evropske komisije iznet još oktobra 2008. godine o deset pravaca jače zaštite potrošača u „online“ kupovinama. Ovaj dokument je postao deo Direktive 2011/83.

Direktiva 2011/83 ima pet delova (glava). Prva glava sadrži sadrži definicije kao što su „potrošač“, “ trgovac „, „roba“, „ugovor o prodaji robe“, „ugovor o pružanju usluga“. Pored toga u ovom delu direktive obezbeđuje se skup opštih zajedničkih pravila koja se primenjuju u svim državama članicama, ali uz mogućnost odstupanja od opštih pravila u nekoliko specifičnih slučajeva.

Druga glava sadrži minimum osnovnih informacija koje moraju biti obezbeđene od strane trgovaca pre zaključenja ugovora. Direktivom 2011/83 predviđeno je da države članice mogu da dodaju obavezne informacije koje trgovac mora da obezbedi pre zaključenje ugovora, putem svojih nacionalnih zakona.

Glava tri reguliše zaštitu potrošača u slučajevima zaključenja distancionih ugovora i „off premises” ugovora. U ovoj glavi regulisani su zahtevi koji se tiču informisanja potrošača kao i prava na raskid ugovora. Pojam distancionih ugovora jeste poznat iz Direktive 2000/31 (tačnije iz direktiva na čiju definiciju se poziva Direktiva 2000/31), dok “off premises” ugovori definisani su kao ugovori između trgovca i potrošača zaključeni uz istovremenu fizičku prisutnost obe ugovorne strane van prostorija trgovca. Takođe ova vrsta ugovora biva zaključena ukoliko je ponudu za zaključenje ugovora dao potrošač i pri tom ugovor je zaključen u prostorijama trgovaca, ali putem sredstava distancionih komunikacija. Pored toga pod ovom vrstom ugovora podrazumevaju se i zaključeni ugovori tokom ekskurzija organizovanih od strane trgovca u cilju promocija prodaja roba i usluga.

Glava četri Direktive 2011/83 reguliše pravila o isporuci robe i prelasku rizika sa trgovca na potrošača. Takođe ova glava sadrži i pravila koja važe za sve vrste potrošačkih ugovora. Ta pravila se tiču troškova za korišcćenje sredstava placćanja (npr. kreditna ili debitna kartica), korišćenje hotlajn telefonskih usluga, dodatnih troškova za zaključenje ugovora itd.

Na kraju, glava pet direktive sadrži opšte odredbe koje se tiču usvajanja pravila kroz nacionalna zakonodavstva.

Uzimajući u obzir preporuke Evropske komisije, koje je usvojio Evropski parlament i koje su usvojene novom direktivom, deset osnovnih proklamovanih prednosti za potrošače koji zaključuju ugovore u onlajn okruženju jesu:

Eliminisanje skrivenih troškova na Internetu

Potrošači će biti zaštićeni od „zamki troškova“ na Internetu. To se dešava kada potrošači stave u takav položaj kojim plaćaju korišćenje usluga koje su besplatne. Direktiva zahteva da korisnici usluga moraju eksplicitno da potvrde da su shvatili da moraju da plate određenu cenu.

Povećanje transparentnosti cena

Trgovci moraju da predstave ukupnu cenu proizvoda ili usluge, kao i dodatne troškove. Kupci ili potencijalni korisnici usluga neće morati da plaćaju naknadu ili druge troškove ako nisu bili pravilno informisani pre nego što su uputili svoj nalog.

Zabrana „pre-ticked boxes“ na sajtovima

Kada neko lice vrši kupovinu na Internetu, na primer kupuje avionsku kartu, uz kartu mogu biti ponuđene dodatne usluge (npr. osiguranje ili rezervacija hotela). Ove dodatne usluge najčešće se nude putem takozvanih „pre-ticked boxes“. Potrošači su često prinuđeni da deselektuju štiklirane kvadrate koje se odnose na neku od dodatno ponuđenih usluga, ako ih ne žele. Nova direktiva zabranjuje ovaj vid Internet alata koji se često koristi na različitim sajtovima.

Rok od 14 dana za raskid ugovora

Period u kome potrošač može da raskine ugovor bez navođenja konkretnog razloga za takav čin produžen je na 14 dana. Takođe direktivom su predviđeni i dodatni rokovi i to u sledećim slučajevima:

  • Dodatna zaštita zbog nedostatka informacija – Ukoliko prodavac ne istakne informaciju na jasan način o pravu potrošača na raskid ugovora, rok za raskid ugovora se produžuje za godinu dana.
  • Pravo na raskid ugovora produžen je kod onlajn aukcija – kada se roba kupi na aukcijama ona može da se vrati kada je kupac kupio robu od lica koje se bavi prodajom robe u vidu sopstvene delatnosti. Rok za raskid ugovora počinje da teče od trenutka kada potrošač dobije robu, a ne od momenta zaključenja ugovora, što je trenutno najčešći slučaj. Ovo pravilo se primenjuje na robu kupljenu preko Interneta, putem telefona i poštom kao i na slučajeve prodaje robe van maloprodajnih objekata, na primer, tokom promocija i ekskurzija organizovnih u svrhu promocije („off premises“ ugovori).

Pravo na povraćaj kupoprodajne cene

Trgovci moraju da izvrše povraćaj cene potrošaču za kupljeni proizvod, uključujući troškove isporuke robe, u roku od 14 dana od momenta raskida ugovora. Pored toga trgovac snosi rizik oštećenja robe za vreme transporta do momenta kada potrošač preuzme robu.

Uvođenje evropskog formulara za raskid ugovora

Potrošačima će biti obezbeđen unificirani formular za raskid ugovora. Trgovac može da obezbedi ovaj formular potrošaču, ali ova obaveza nema imperativni karakter. Ipak jedinstveni formular na celoj teritoriji unije olakšaće raskid ugovora, gde god ugovor bio zaključen u EU.

Eliminisanje doplate za korišćenje kreditnih kartica i hotlajn telefona

Trgovci neće mocći da naplaćuju potrošačima posebne takse za plaćanje kreditnom karticom (ili za neko drugo sredstvo placćanja), ukoliko trgovac ponudi takvu mogućnost plaćanja robe. Takođe trgovci koji poseduju telefonsku hotlajn vezu koja omogućava potrošaču da kontaktira lica u vezi ugovora neće moći da se naplaćuju više od osnovne cene telefonskog poziva.

Jasnije informacije o tome ko plaća povraćaj robe

Ako trgovci želi da potrošač snosi troškove vraćanja robe nakon što potrošač raskine ugovor, onda on mora da jasno obavesti potrošača o tome pre nego što dođe do zaključenja ugovora. U suprotnom trgovac snosi troškove povraćaja robe. Pored toga u ovom obaveštenju trgovci moraju jasno da daju procenu maksimalnih troškova vraćanja glomaznih pakovanja roba (kao što su delovi nameštja) kupljene preko Interneta, ili poštom. Na ovaj način potrošači mogu da se pravilno informišu, čime se utiče na izbor robe pre kupovine.

Bolja zaštita potrošača kod kupovine „digitalnog sadržaja“

Informacije o digitalnom sadržaju moraju biti jasne, uključujući i informacije o kompatibilnosti digitalnog sadržaja sa hardverom i softverom. Pored toga jasno moraju da budu predstvaljene tehničke mere zaštite, kao što su ograničenja kreiranja kopije sadržaja. Potrošač ima pravo da odustane od kupovine digitalnog sadržaja, kao što su muzika ili video sadržaj putem preuzimanja sa Interneta, ali samo do trenutka početka procesa preuzimanja sadržaja.

Zajednička pravila za privredne subjekte u cilju lakšeg trgovanja na teritoriji Evropska Unije

Ova pravila uključuju sledeće:

  • Skup osnovnih pravila koja se tiču distancionih ugovora i „off premises“ ugovora. Stvaranje jedinstvenih pravila u Evropskoj Uniji u cilju razvoja lojalne konkurencije i smanjenja transakcionih troškova za prekograničnu trgovinu, posebno za prodaju putem interneta.
  • Razvoj standardnih formulara kako bi se okolnosti učinile lakšim za poslovanje. Posebni jedistveni formulari imaće unificiranu formu koja mora da sadrži obaveštenja o pravu potrošača na raskid ugovora.
  • Specifična pravila koja će važiti za mala preduzeća i zanatlije.
Dušan Pavlović, LL.M. M.Econ.

Ekspert za onlajn kockanje, doktorski kandidat LAST-JD EM studija, master prava i master ekonomije

  • googleplus
  • linkedin