Postoje li moralna prava autora sa obe strane Atlantika?

moralna prava autora

Posmatrajući nastanak jednog autorskog dela sa stanovišta američkog prava, akcenat se uglavnom stavlja na novčanu vrednost rada i korist koju ono predstavlja za svog autora. U Evropi je situacija drugačija – naglasak je i na reputaciji i prestižu koje delo donosi autoru. Nakon stvaranja autorskog dela, autor ostaje intelektualno i emotivno vezan za njega. Zbog toga je u autorovom najboljem interesu da sačuva tu povezanost sa delom, i to baš onakvim kakvim ga je stvorio, kako bi uvek na autentičan način prezentovao sebe kroz taj rad. To predstavlja glavni koncept ličnopravnih ovlašćenja, odnosno moralnih prava autora, koja imaju značajnu ulogu u evropskom autorskom pravu.

Razlika u odnosu na moralna prava autora je bila (i ostala) jedan od najvećih uzroka raskola između američkog i evropskog pristupa autorskom pravu. Godine 1989, Sjedinjene Američke Države su ratifikovale Bernsku konvenciju, nakon 103 godine od njenog donošenja, što je trebalo da predstavlja značajno približavanje autorskog prava sa obe strane Atlantika. Međutim, ni nakon toga se situacija nije drastično promenila.

Ukoliko posmatramo autorsko pravo sa evropskog aspekta, autori imaju nekoliko ličnopravnih ovlašćenja. Prema našem Zakonu o autorskom i srodnim pravima, kreatori autorskog dela imaju pravo na priznanje autorstva, pravo na naznačenje imena autora, na zaštitu integriteta dela, na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela, kao i na objavljivanje dela. Ova ovlašćenja ne zavise od vrste umetničkog dela.

Nakon usvajanja Bernske konvencije, SAD su se obavezale na usaglašavanje svog prava sa principima navedenim u Konvenciji. Donet je Zakon o pravima vizuelnih umetnika, kojim su uvedena moralna prava, koja su, međutim, data samo vizuelnim umetnicima. Takođe, ona se odnose samo na određeni broj autorskih dela, poput slike, crteža i skulpture, dok su filmovi i druga audiovizuelna dela, knjige, posteri, dela nastala iz ugovora o radu, kao i promotivni materijali izričito izvan domašaja ovog akta. Vizuelni umetnici navedenih dela imaju pravo autorstva, kontrole korišćenja svog imena uz dela, kao i pravo na zabranu izmene integriteta svog dela.

Iako u američkom pravu nisu izričito izdvojena sva moralna prava kao kod nas recimo, niti su priznata autorima svih dela pogodnih za autorskopravnu zaštitu, američka sudska praksa je pokazala da ova ovlašćenja ipak mogu igrati značajnu ulogu. Sud ih uzima u obzir, iako ona ne moraju predstavljati zvanični pravni osnov određene presude. Tako je više od dve decenije pre ratifikacije Bernske konvencije, jedan američki sud odlučio da su izmene učinjene pri američkom emitovanju epizoda čuvene serije Monti Pajton (eng. Monty Python) narušile integritet autorskog dela i ismejale i banalizovale autorov rad. Iako je sud naveo da američko pravo ne poznaje koncept autorskih prava, takođe je istaknuto da se autorima može nadoknaditi naneta šteta putem pravnih lekova iz ugovornog prava (u ovom slučaju, došlo je do nepoštovanja date licence) ili nelojalne konkurencije. Ova tendencija će se videti i u daljim primerima u tekstu.

Podela moralnih prava

Pravo na priznanje autorstva

Pravo paterniteta, odnosno pravo na priznanje autorstva, predstavlja osnovno ličnopravno ovlašćenje autora i dokaz snažne veze između autora i njegovog dela. To je pravna osnova za autorovo suprotstavljanje aktivnostima trećeg lica koje mogu naškoditi autorskom delu. Ovo ovlašćenje postoji u američkom pravu.

Pravo na naznačenje imena autora

Pravo koje direktno proizlazi iz prava paterniteta je autorovo ovlašćenje na naznačenje svog imena na svakoj kopiji svog rada. Ipak, autor može da odluči da ne naznači svoje ime, ali da i dalje uživa pravo autorstva. Do ovakve situacije dolazi kada, na primer, autor odluči da ostane anoniman, ili da koristi pseudonim. Uz pojavu mnogobrojnih blogova danas je to česta pojava. Mnogi autori tekstova odlučuju da ih ne objave pod svojim pravim ili punim imenom. Drugi čest primer predstavlja radijsko emitovanje pesama. Spiker često ne može da najavi ime svakog pevača i kompozitora pesme koju će slušaoci čuti, što ne znači da im je bilo koje od ova dva prava narušeno. Ovo je naročito značajno kod onlajn radio stanica, gde najčešće uopšte nema spikera, niti su pesme i njihovi autori istaknuti na drugi način.

Pravo na zaštitu integriteta dela

Zaštita integriteta dela je verovatno najkontroverznije ličnopravno ovlašćenje. Ono je takođe prepoznato i od strane američkog prava. Autor ima pravo da se suprotstavi neovlašćenoj izmeni primerka svog rada (čak i ako se izmena odnosi samo na skraćivanje/produžetak dela), kao i njegovom saopštavanju javnosti. Ipak, izmene same po sebi nisu dovoljne: autor ih mora videti kao napad na svoju kreativnu čast i ugled. Nakon nečije izmene i objave primerka tako izmenjenog rada, autor osnovnog dela se prezentuje publici u drugom svetlu, različitom od onog koji je zamislio, i postaje predmet kritike (bilo pozitivne ili negativne) za delo koje nije njegovo.

Bitno je napomenuti da se autor ne može osećati napadnutim ukoliko priroda dela i njegova objava čine izmene neophodnim. Na primer, ukoliko fotograf dozvoli postavljanje svog dela na nekoj internet stranici, njegove dimenzije će najčešće neminovno morati da budu izmenjene. Autor ovo ne treba da smatra izmenom integriteta svog dela.

Broj i priroda izmena su takođe bitan faktor. Međutim, autori moraju biti oprezni pri davanju licenci za korišćenje svojih dela. U SAD, autori moraju posebno voditi računa pri potpisivanju ugovora, kako sa trećim stranama (poput TV stanica), tako i sa svojim izdavačima ili producentima. U oba slučaja, “standardne ugovorne klauzule” na koje se autor obaveže potpisivanjem ugovora mogu značiti da se autor odriče vrlo važnih ovlašćenja, koja su u evropskom pravu izdvojena kao ličnopravna. Posmatrano iz evropske perspektive ovakav scenario nije moguć, jer se autor ne može odreći svojih prava.

Kada je Sidni Polak tužio dansku kompaniju zbog izmene formata njegovog filma, bio je u pravu da je pri emitovanju njegovog dela ono bilo značajno promenjeno i da je time došlo do narušavanja integriteta njegovog autorskog dela. Međutim, Polak je izgubio slučaj zbog “sitnice”: potpisao je ugovor složivši se sa generalnom klauzulom poslovanja te kompanije, čime se odrekao prava da zadrži originalni autorski integritet svog rada. Danas, sa pojavom i sve većom popularnošću sajtova poput Netflix.com, autori moraju imati na umu da je ovakav scenario moguć, te da moraju pažljivo zaključivati ugovore o interaktivnom činjenju dela dostupnom javnosti, da ne bi, pored imovinskopravnih ovlašćenja, ustupili i ono što se, barem u evropskom pravu, smatra moralnim pravima. Da kompanija Netflix pri sklapanju ugovora stiče ovlašćenja da menja dela koja prikazuje, moguće je da danas kultne serije, poput “Kuće od karata” (eng. House of cards), ne bi bile iste.

Sličan problem dogodio se i u slučaju kada se autorka knjige, potpisavši ugovor sa izdavačem, nije osigurala od potencijalnih promena u budućim izdanjima svog dela. Do promena je došlo izmenom ili potpunim izbacivanjem fusnota, ilustracija i čak dela teksta. Autorka je smatrala da su izmene bile toliko značajne, te da su dovele do “sakaćenja” njenog dela i učinile ga zbunjujućim, menjajući drastično njegovo značenje. Time je ona kao autor postala izložena negativnoj kritici, a njena reputacija je ugrožena. Sa sve većim prenošenjem tekstova na onlajn platforme, sličan problem može zadesiti mnoge koji svoja dela objavljuju na internetu. Imajući u vidu brojnost publike i brzinu kojom se materijali šire na internetu, takvi autori verovatno imaju i više razloga za posebnom pažnjom pri ugovaranju.

Pravo na suprotstavljanje nedostojnom korišćenju dela

Ovlašćenje koje je možda najkomplikovanije kada je u pitanju ocena da li je ono prekršeno ili ne, jeste pravo autora da se suprotstavi nedostojnom korišćenju svog dela. Nedostojno korišćenje dela ne znači da ga je treće lice izmenilo, već da ga je iskoristilo pod okolnostima koje (razuman) autor smatra nedostojnim, jer se time značajno menja poruka koju je on hteo da pošalje kroz svoje delo i narušava njegov ugled.

U američkom pravu postoji detaljni test “fer upotrebe” (eng. fair use), pomoću kojeg se određuje da li je došlo do kršenja autorskog prava pri upotrebi tuđeg dela. Glavni faktor ovog testa predstavlja definisanje količine preuzetog materijala iz osnovnog dela, kao i da li je preuzeta i njegova suština, odnosno koliko je delo iskorišćeno i istovremeno transformisano u novo autorsko delo. Sudska praksa je pokazala da čak i sama srž osnovnog dela može biti preuzeta, ali da onda nivo transformacije mora biti izuzetno visok.

Naše pravo ne daje tako detaljna uputstva, već su Zakonom o autorskom i srodnim pravima propisana izvesna ograničenja autorskog prava. Za njih nije potrebna dozvola autora za korišćenje dela, niti se za to traži novčana naknada. U ova ograničenja spadaju, na primer, prerada dela za potrebe karikature ili parodije, korišćenje dela za nekomercijalne svrhe nastave, pravo citiranja, itd. Ipak, prilikom korišćenja autorskog dela na osnovu ograničenja moraju se poštovati ličnopravna ovlašćenja autora.

Međutim, problemi upravo mogu iskrsnuti kod ograničenja za preradu dela za potrebe karikature ili parodije. Jer, iako karikatura ili parodija moraju biti stvorene tako da ne mogu izazvati zabunu u pogledu izvora autorskog dela, nesuglasice mogu nastati baš sa ovim moralnim pravom. Na primer, sa pojavom internet kanala poput Youtube-a, kao i trenda postavljanja izuzetnog broja raznih video klipova na dnevnom nivou na tom kanalu, došlo je i do povećanog korišćenja tuđih autorskih dela u cilju kreiranja karikatura ili parodija. Možemo zamisliti mnoštvo primera kojima bi se autori osnovnog dela protivili, poput iskorišćavanja njihovih dela (muzičkih, filmskih, fotografskih, itd.) u video klipovima koji promovišu neprikladne ili banalne ideje. Autor može smatrati da je takva upotreba njegovog dela neprikladna, te da šteti poruci koju je hteo da pošalje kroz delo, kao i njegovoj reputaciji. Sudije sa obe strane okeana moraju biti vrlo oprezne i objektivne pri odlučivanju u ovakvim situacijama, i posmatrati problem očima “razumnog” autora.

Pravo na objavljivanje dela

Poslednje ovlašćenje je pravo na objavljivanje dela. U našem pravu ovo ovlašćenje mogu imati i autorovi naslednici, pod određenim okolnositma. Takođe, sva gorepomenuta ograničenja autorskog prava se odnose samo na već objavljena dela.

Ovo ovlašćenje nije pojedinačno istaknuto u američkom pravu, ali se kroz sudsku praksu i analizu testa fer upotrebe pokazalo kao izuzetno značajno. Fer upotreba je moguća čak i ako je u pitanju neobjavljeno delo, ali je tada i znatno uža. Pravo autora da objavi svoje delo obuhvata ne samo odluku da li će ga uopšte podeliti sa javnošću, već i kada, gde i kako će to učiniti.

Potpisivanjem Bernske konvencije SAD su načinile prvi korak ka usaglašavanju svog prava sa evropskim pravom intelektualne svojine. Ipak, ostaje još dosta prostora za izjednačavanje ili barem približavanje autorskog prava sa obe strane Atlantskog okeana. Imajući u vidu otpor koji vlada među američkim pravnicima po tom pitanju, moguće je da do toga neće skoro doći.

Tamara Momirov

Student master studija na Duke Law School, nosilac Judy Horowitz stipendije, i volonter u kancelariji Poverenika.

  • linkedin