Nulta tarifa (zero rating): izazovi tarifiranja usluga mobilnih operatora

Nulta tarifa (zero rating): izazovi tarifiranja usluga mobilnih operatora

Nulta tarifa (zero rating): pojam, terminologija

Nedavno smo objavili seriju tekstova o neutralnosti interneta u kojima smo objasnili pojam ovog koncepta i njegov pravni režim u Srbiji, Americi i Evropi. U vezi sa problematikom neutralnosti interneta, u poslednje vreme smo mogli čuti da se pominje pojam zero rating-a tj. takozvane „nulte tarife“.

Međutim, još uvek po pitanju ove teme stavovi na međunarodnom nivou nisu usaglašeni, posebno da li je uopšte ovo pitanje koje treba razmatrati u okviru tematike neutralnosti interneta.

Nulta tarifa (zero rating) je termin koji je odnedavno počeo da se javlja u okviru debate o otvorenom internetu, ali isto tako i u okviru propisa u oblasti zaštite konkurencije, a i zaštite potrošača.

Nulta tarifa (zero rating): definicija

Nulta tarifa, najjednostavnije rečeno, predstavlja praksu mobilnih operatora da određeni sadržaj pružaju korisnicima bez naknade. Klasičan primer ovoga je kada vam vaš mobilni operator u okviru nekih tarifnih paketa nudi pristup Fejsbuk aplikaciji besplatno, tj. neće vam se tarifirati korišćenje ove aplikacije ili skidati od iznosa megabajta koje imate u okviru vaše mesečne pretplate.

Ovakvi aranžmani se sklapaju između vašeg operatora i pružaoca određenog sadržaja, usluge, aplikacije, itd. i mogu biti ugovoreni uz naknadu koju pružaoci sadržaja plaćaju operatoru (tzv. sponzorisani saobraćaj). Ipak, mnogo su češće situacije gde se ovaj aranžman sklapa bez ikakve naknade imajući u vidu pozitivne efekte koji proizlaze iz ovakve prakse za obe strane.

Takva praksa, sa jedne strane, operatoru omogućava da na konto ovih pogodnosti privoli što veći broj korisnika u svoju mrežu, a sa druge strane pružaocima sadržaja omogućava isto tako da povećaju broj korisnika koji koriste njihov sadržaj, te stoga ima obostrane koristi kako za mobilne operatore, tako i pružaoce sadržaja.

Iako nesporno i sami korisnici imaju određene pogodnosti u pogledu toga što im se pojedini sadržaj nudi bez naknade, ipak, postavlja se pitanje da li je ovo stvarno pogodnost za korisnika, ili se iza toga kriju aktivnosti koje su ne samo na štetu potošača u širem smislu, nego mogu i značajno da utiču na konkurenciju na tržištu.

Stoga, problematika ove prakse ima implikacije u više oblasti od kojih su definitivno najznačajnije sledeće tri:

  • da li ova praksa negativno utiče na neutralnost interneta?
  • da li za posledicu ima narušavanje zdrave konkurencije na tržištu?
  • da li negativno utiče na slobodu izražavanja i raznovrsnost sadržaja na internetu (posebno lokalnog sadržaja)?

S obzirom da oko ovog pitanja stavovi još uvek nisu ujednačeni, autor će u ovom tekstu pokušati da iznese što više argumenata za i protiv ove prakse, kako bismo sveobuhvatno sagledali problematiku nulte tarife.

Nulta tarifa (zero rating): problematika neutralnosti interneta ili zaštite konkurencije?

Kao što smo već u prethodnim tekstovima objasnili, neutralnost interneta u užem smislu podrazumeva da se svi podaci tretiraju jednako, tj. da nema neosnovane prioritizacije podataka, i onoga što korisnicima najviše smeta – neosnovanog i namernog zagušivanja i usporavanja internet saobraćaja.

Stoga, problematika kojom se bavimo u okviru neutralnosti intereneta se svodi na takozvane fast lanes tj. veće brzine protoka saobraćaja koja se daju određenom sadržaju, zbog čega korisnici imaju problem jer se celokupan saobraćaj ne tretira jednako, te za neke usluge im je mnogo spor saobraćaj, što im i onemogućava korišćenje te usluge/sadržaja.

S druge strane, pitanje nulte tarife se svodi na pitanje da li to što se korisnicima određeni sadržaj nudi besplatno predstavlja određenu vrstu diskriminacije koja bi potencijalno mogla da utiče negativno na korišćenje drugih vrsta sadržaja/usluga koji nisu u ovom režimu. Iako se naizgled čini da su efekti ove dve situacije veoma slični, ipak postoji mnogo suštinskih razlika, te se postavlja pitanje da li bi praksa nulte tarife, mogla da bude sankcionisana u okviru pravila o neutralnosti interneta.

Zagovornici teorije da je ovo problematika u okviru neutralnosti interneta smatraju da je ključna stvar to što i jedna i druga praksa dovode do nelojalne konkurencije. Kod neutralnosti interneta, takav efekat se postiže tako što se usporava saobraćaj konkurenata, a kod nulte tarife tako što zbog niske cene usluga (tj. ”besplatnog” karaktera) konkurentske usluge postaju neatraktivne.

Neke zemlje koje su već uvojile zakone o neutralnosti interneta su praksu nulte tarife podvele pod pomenuti zakon i time ovakve prakse proglasile nedozvoljenim, kao što je na primer Čile. Takođe, u Sloveniji i Holandiji su nedavno njihovi operatori (Vodafon, Telekom Slovenija i Telekom Austrija) sankcionisani zbog ovakvih praksi, dok je sličan stav zauzet i od strane nemačkog i austrijskog regulatora tržišta elektronskih komunikacija.

Pitanje pravnog tretmana nulte tarife je nedavno bilo postavljeno, sada već bivšem kabinetu bivše komesarke za Digitalnu agendu Neli Kruz, na koje je dat jedan veoma oprezan odgovor koji je definitivno izbegao bilo kakvo precizno definisanje ovog pojma i njegovog pravnog režima. Naime, sumirajući izjave iz kabineta, rečeno je da ovakva praksa ne predstavlja direktnu prepreku korisnicima da pristupe željenom sadržaju, te stoga ne smatraju da bi ista predstavljala kršenje principa neutralnosti interneta.

Međutim, nije poreknuto da bi ovakva praksa mogla da bude problematična iz ugla zaštite konkurencije i potencijalne štete koja može nastati na tržištu u tom pogledu. Ali, dok god nijedna ekvivalentna/konkurentska usluga nije blokirana ili onemogućena i dok su transparentni uslovi ponude, stav je da je ovo komercijalna promocija kao i svaka druga na slobodnom tržištu, ali uz ogradu da su ipak presudni elementi svakog pojedinačnog slučaja. Stoga dok se ne sagledaju okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, ovo ne bi mogao biti konačni sud.

Ipak kod usluga koje crpe veliku količinu saobraćaja, kao što je video, zauzet je malo drugačiji stav. Naime, ako je neka usluga koja ne troši mnogo megabajta dostupna besplatno (tipa V-kontakt aplikacija, napsram konkurentskog Fejsbuka), to najverovatnije neće značajno odvratiti korisnike od konkurentske usluge. Ali ako govorimo o uslugama koje zahtevaju veliku potrošnju megabajta, tzv. data-hungry usluge kao što je video (primera radi, ako vam se nudi par sati besplatnog skidanja sadržaja sa Netfliksa), tu već postoji velika opasnost da konurencija bude ozbiljno ugrožena. U tim situacijama, kabinet se izjasnio da bi ovo onda mogao da predstavlja ozbiljan problem iz ugla prava konkurencije. U vezi sa ovom izjavom kabineta, protivnici ove prakse su istakli da ovo nije najpovoljnije tumačenje za korisnike i konkurente, imajući u vidu komplikovanost problematike kod dokazivanja potencijalnih zloupotreba u ovoj oblasti, i da bi svakako rešavanje ovog pitanja u okviru pravila o neutralnosti interneta bilo značajno jednostavnije.

Još jedan od argumenata o potencijalno nepovoljnim posledicama je činjenica da omogućavanje pojedinih besplatnih usluga može da posluži operatorima kao razlog da podignu druge cene ili smanje količinu saobraćaja koje nude u okviru paketa, jer bi zbog pomenute pogodnosti korisnici najverovatnije nastavili da koriste usluge i uz veće cene ili manje ponuđeni saobraćaj.

Zagovornici stava da ovakve prakse treba zabraniti ističu da, ako ne bismo dozvolili ovakve prakse, mobilni operatori bi bili podstaknuti da smanje cene interneta ili povećaju saobraćaj u okviru postojećih paketa, kako bi povećali broj korisnika, kao i korišćenje njihovih sadržaja (preuzimanja videa npr).

U prilog toga govori činjenica da, kada je nedavno u Holandiji bila zabranjena ovakva praksa, njihov operator je udvostručio saobraćaj u okviru paketa kako bi podstakao korišćenje svog video sadržaja. Stav zagovornika ove argumentacije je da mobilni operatori imaju fundamentalni konflikt interesa prilikom prodaje otvorenog pristupa interneta i u isto vreme njihovog sadržaja, ili sadržaja njihovih odabranih partenera. Stoga su motivisani da svoje ili partnerove usluge nude putem nulte tarife, a sve ostale usluge preskupo naplaćuju.

Ipak, zagovornici pozitivnih strana ove prakse, naglašavaju da baš u kontekstu zaštite konkurencije, ovakva praksa (takozvana pozitivna cenovna diksriminacija) je mehanizam putem koga mobilni operatori vrše diskriminaciju cena kroz spajanje usluga i time omogućavaju da se marginalni korisnici uključe u potrošnju.

Stoga se smatra da se time se podstiču investicije i inovacije kako u mrežu, tako i sadržaj, dok se istovremeno povećava i pristup internetu uključivanjem korisnika koji u suprotnom ne bi koristili ove usluge. Pored toga, smatra se da na ovakvim tržištima ovakve prakse pozitivno utiču na sledeće načine: s jedne strane, povećava se vrednost same mreže mobilnog operatora povećanjem broja korisnika, a s druge strane se i povećava i kvalitet zahvaljujući širem sadržaju koji nude. Posebna vrednost se vidi kod sadržaja koji omogućava svojim korisnicima da i sami učestvuju u njegovom kreiranju (kao što je Vikipedija), gde se povećanjem broja korisnika platforme putem ove prakse povećava kako broj korisnika, tako i količina dostupnog sadržaja (to je odraz takozvane dualne prirode korisnika kad je u pitanju sadržaj na internetu).

Na kraju, zagovornici pozitivnog pristupa nulte tarife ističu da ova praksa, u stvari, predstavlja značajan instrument pomoću kojih mobilni operatori mogu da izdvoje sebe od konkurencije nudeći pristup sadržaju koji je prilagođen svakom korisniku.

Adriana Minović

Savetnik za pitanja unutrašnjeg tržišta pri Kancelariji za Evropske integracije Vlade Republike Srbije. Član Pregovačke grupe za informaciono društvo i medije.
Oblasti: e-trgovina, e-bankarstvo, regulatorna politika i strateško odlučivanje u oblasti telekomunikacija.

  • linkedin
  • twitter

One Comment

  1. Pingback: Nulta tarifa, sloboda govora i dostupnost sadržaja | PravoIKT

Comments are closed.