Нулта тарифа (zero rating): изазови тарифирања услуга мобилних оператора

Нулта тарифа (zero rating): изазови тарифирања услуга мобилних оператора

Саветник за питања унутрашњег тржишта при Канцеларији за Европске интеграције Владе Републике Србије. Члан Преговачке групе за информационо друштво и медије.
Области: е-трговина, е-банкарство, регулаторна политика и стратешко одлучивање у области телекомуникација.

  • linkedin
  • twitter

Нулта тарифа (zero rating): појам, терминологија

Недавно смо објавили серију текстова о неутралности интернета у којима смо објаснили појам овог концепта и његов правни режим у Србији, Америци и Европи. У вези са проблематиком неутралности интернета, у последње време смо могли чути да се помиње појам zero rating-а тј. такозване „нулте тарифе“.

Међутим, још увек по питању ове теме ставови на међународном нивоу нису усаглашени, посебно да ли је уопште ово питање које треба разматрати у оквиру тематике неутралности интернета.

Нулта тарифа (zero rating) је термин који је однедавно почео да се јавља у оквиру дебате о отвореном интернету, али исто тако и у оквиру прописа у области заштите конкуренције, а и заштите потрошача.

Нулта тарифа (zero rating): дефиниција

Нулта тарифа, најједноставније речено, представља праксу мобилних оператора да одређени садржај пружају корисницима без накнаде. Класичан пример овога је када вам ваш мобилни оператор у оквиру неких тарифних пакета нуди приступ Фејсбук апликацији бесплатно, тј. неће вам се тарифирати коришћење ове апликације или скидати од износа мегабајта које имате у оквиру ваше месечне претплате.

Овакви аранжмани се склапају између вашег оператора и пружаоца одређеног садржаја, услуге, апликације, итд. и могу бити уговорени уз накнаду коју пружаоци садржаја плаћају оператору (тзв. спонзорисани саобраћај). Ипак, много су чешће ситуације где се овај аранжман склапа без икакве накнаде имајући у виду позитивне ефекте који произлазе из овакве праксе за обе стране.

Таква пракса, са једне стране, оператору омогућава да на конто ових погодности приволи што већи број корисника у своју мрежу, а са друге стране пружаоцима садржаја омогућава исто тако да повећају број корисника који користе њихов садржај, те стога има обостране користи како за мобилне операторе, тако и пружаоце садржаја.

Иако неспорно и сами корисници имају одређене погодности у погледу тога што им се поједини садржај нуди без накнаде, ипак, поставља се питање да ли је ово стварно погодност за корисника, или се иза тога крију активности које су не само на штету потошача у ширем смислу, него могу и значајно да утичу на конкуренцију на тржишту.

Стога, проблематика ове праксе има импликације у више области од којих су дефинитивно најзначајније следеће три:

  • да ли ова пракса негативно утиче на неутралност интернета?
  • да ли за последицу има нарушавање здраве конкуренције на тржишту?
  • да ли негативно утиче на слободу изражавања и разноврсност садржаја на интернету (посебно локалног садржаја)?

С обзиром да око овог питања ставови још увек нису уједначени, аутор ће у овом тексту покушати да изнесе што више аргумената за и против ове праксе, како бисмо свеобухватно сагледали проблематику нулте тарифе.

Нулта тарифа (zero rating): проблематика неутралности интернета или заштите конкуренције?

Као што смо већ у претходним текстовима објаснили, неутралност интернета у ужем смислу подразумева да се сви подаци третирају једнако, тј. да нема неосноване приоритизације података, и онога што корисницима највише смета – неоснованог и намерног загушивања и успоравања интернет саобраћаја.

Стога, проблематика којом се бавимо у оквиру неутралности интеренета се своди на такозване fast lanes тј. веће брзине протока саобраћаја која се дају одређеном садржају, због чега корисници имају проблем јер се целокупан саобраћај не третира једнако, те за неке услуге им је много спор саобраћај, што им и онемогућава коришћење те услуге/садржаја.

С друге стране, питање нулте тарифе се своди на питање да ли то што се корисницима одређени садржај нуди бесплатно представља одређену врсту дискриминације која би потенцијално могла да утиче негативно на коришћење других врста садржаја/услуга који нису у овом режиму. Иако се наизглед чини да су ефекти ове две ситуације веома слични, ипак постоји много суштинских разлика, те се поставља питање да ли би пракса нулте тарифе, могла да буде санкционисана у оквиру правила о неутралности интернета.

Заговорници теорије да је ово проблематика у оквиру неутралности интернета сматрају да је кључна ствар то што и једна и друга пракса доводе до нелојалне конкуренције. Код неутралности интернета, такав ефекат се постиже тако што се успорава саобраћај конкурената, а код нулте тарифе тако што због ниске цене услуга (тј. ”бесплатног” карактера) конкурентске услуге постају неатрактивне.

Неке земље које су већ увојиле законе о неутралности интернета су праксу нулте тарифе подвеле под поменути закон и тиме овакве праксе прогласиле недозвољеним, као што је на пример Чиле. Такође, у Словенији и Холандији су недавно њихови оператори (Водафон, Телеком Словенија и Телеком Аустрија) санкционисани због оваквих пракси, док је сличан став заузет и од стране немачког и аустријског регулатора тржишта електронских комуникација.

Питање правног третмана нулте тарифе је недавно било постављено, сада већ бившем кабинету бивше комесарке за Дигиталну агенду Нели Круз, на које је дат један веома опрезан одговор који је дефинитивно избегао било какво прецизно дефинисање овог појма и његовог правног режима. Наиме, сумирајући изјаве из кабинета, речено је да оваква пракса не представља директну препреку корисницима да приступе жељеном садржају, те стога не сматрају да би иста представљала кршење принципа неутралности интернета.

Међутим, није порекнуто да би оваква пракса могла да буде проблематична из угла заштите конкуренције и потенцијалне штете која може настати на тржишту у том погледу. Али, док год ниједна еквивалентна/конкурентска услуга није блокирана или онемогућена и док су транспарентни услови понуде, став је да је ово комерцијална промоција као и свака друга на слободном тржишту, али уз ограду да су ипак пресудни елементи сваког појединачног случаја. Стога док се не сагледају околности сваког појединачног случаја, ово не би могао бити коначни суд.

Ипак код услуга које црпе велику количину саобраћаја, као што је видео, заузет је мало другачији став. Наиме, ако је нека услуга која не троши много мегабајта доступна бесплатно (типа В-контакт апликација, напсрам конкурентског Фејсбука), то највероватније неће значајно одвратити кориснике од конкурентске услуге. Али ако говоримо о услугама које захтевају велику потрошњу мегабајта, тзв. data-hungry услуге као што је видео (примера ради, ако вам се нуди пар сати бесплатног скидања садржаја са Нетфликса), ту већ постоји велика опасност да конуренција буде озбиљно угрожена. У тим ситуацијама, кабинет се изјаснио да би ово онда могао да представља озбиљан проблем из угла права конкуренције. У вези са овом изјавом кабинета, противници ове праксе су истакли да ово није најповољније тумачење за кориснике и конкуренте, имајући у виду компликованост проблематике код доказивања потенцијалних злоупотреба у овој области, и да би свакако решавање овог питања у оквиру правила о неутралности интернета било значајно једноставније.

Још један од аргумената о потенцијално неповољним последицама је чињеница да омогућавање појединих бесплатних услуга може да послужи операторима као разлог да подигну друге цене или смање количину саобраћаја које нуде у оквиру пакета, јер би због поменуте погодности корисници највероватније наставили да користе услуге и уз веће цене или мање понуђени саобраћај.

Заговорници става да овакве праксе треба забранити истичу да, ако не бисмо дозволили овакве праксе, мобилни оператори би били подстакнути да смање цене интернета или повећају саобраћај у оквиру постојећих пакета, како би повећали број корисника, као и коришћење њихових садржаја (преузимања видеа нпр).

У прилог тога говори чињеница да, када је недавно у Холандији била забрањена оваква пракса, њихов оператор је удвостручио саобраћај у оквиру пакета како би подстакао коришћење свог видео садржаја. Став заговорника ове аргументације је да мобилни оператори имају фундаментални конфликт интереса приликом продаје отвореног приступа интернета и у исто време њиховог садржаја, или садржаја њихових одабраних партенера. Стога су мотивисани да своје или партнерове услуге нуде путем нулте тарифе, а све остале услуге прескупо наплаћују.

Ипак, заговорници позитивних страна ове праксе, наглашавају да баш у контексту заштите конкуренције, оваква пракса (такозвана позитивна ценовна диксриминација) је механизам путем кога мобилни оператори врше дискриминацију цена кроз спајање услуга и тиме омогућавају да се маргинални корисници укључе у потрошњу.

Стога се сматра да се тиме се подстичу инвестиције и иновације како у мрежу, тако и садржај, док се истовремено повећава и приступ интернету укључивањем корисника који у супротном не би користили ове услуге. Поред тога, сматра се да на оваквим тржиштима овакве праксе позитивно утичу на следеће начине: с једне стране, повећава се вредност саме мреже мобилног оператора повећањем броја корисника, а с друге стране се и повећава и квалитет захваљујући ширем садржају који нуде. Посебна вредност се види код садржаја који омогућава својим корисницима да и сами учествују у његовом креирању (као што је Википедија), где се повећањем броја корисника платформе путем ове праксе повећава како број корисника, тако и количина доступног садржаја (то је одраз такозване дуалне природе корисника кад је у питању садржај на интернету).

На крају, заговорници позитивног приступа нулте тарифе истичу да ова пракса, у ствари, представља значајан инструмент помоћу којих мобилни оператори могу да издвоје себе од конкуренције нудећи приступ садржају који је прилагођен сваком кориснику.


Објављено

у

од

Ознаке: