Лореал против иБеја – Крај одговорности оператора интернет продавница какву познајемо?

Лореал против иБеја – Крај одговорности оператора интернет продавница какву познајемо?

Дипломирани правник фокусиран на судску праксу у области ИКТ. Носилац сертификата „Специфичности вештачења у области информационих технологија“. Запослен у Редакцији ЈП Службени гласник, задужен за вођење и ажурирање Правно-информационог система Републике Србије.

  • linkedin

Референца

Лореал ад и други против иБеј интернешнал ад и других (енг. L’Oréal SA and Others v. eBay International AG and Others), C-324/09, 12.07.2011.

Кључне речи

Заштита жига, интелектуална својина, е-трговина, одговорност оператора интернет продавница, паралелни увоз, спречавање повреда жига

Чињенице

иБеј (енг. eBay) води глобалну онлајн електронску продавницу посредством које физичка и правна лица могу да продају или купе широк асортиман добара и услуга. Лореал је власник великог броја врло познатих жигова. Његови производи (посебно козметика и парфеми) се дистрибуирају кроз затворену дистрибуциону мрежу, у којој је ауторизованим дистрибутерима забрањено да Лореаловим производима снабдевају друге дистрибутере.

Лореал се енглеском суду обратио са тужбом у којој је навео да је иБеј укључен у радње које су резултирале повредом жига почињених од стране корисника његовог вебсајта. Штавише, Лореал је тврдио да куповином жигом заштићених речи од плаћених интернет референцирајућих сервиса (нпр. Гугловог ЕдВордса – енг. Google AdWords), иБеј усмерава кориснике својих услуга на добра која повређују прописе о жигу, а која се продају на његовом вебсајту. Лореал је идентификовао различите видове повреда, укључујући, између осталог, и продају потрошачима из Европске уније добара која носе Лореалове жигове, а које је Лореал наменио за продају у трећим државама (паралелни увоз).

Виши суд Уједињеног краљевства, пред који је овај спор изнет, обратио се Суду правде Европске уније са неколико питања која су се тицала обавеза предузећа која воде интернет тржиште да спрече повреде жига од стране својих корисника.

У случају Лореал против иБеја, Суд правде Европске уније је 12. јула 2011. године донео одлуку у којој је пружио разјашњење питања одговорности предузећа која воде интернет (онлајн) продавнице, за повреду жига почињену од стране корисника оваквих продавница. Суд је заузео став да судовима држава чланица морају бити на располагању мере које би биле довољне да пруже заштиту права интелектуалне својине власницима ових права, и то не само окончавањем тренутних повреда већ и стајањем на пут свим евентуалним будућим повредама ове врсте.

Мишљење правобраниоца

У свом саветодавном Мишљењу, Правобранилац при Суду правде Европске уније Нило Јаскинен (фин. Niilo Jääskinen) je закључио да узорци производа који нису намењени продаји (често обележени речима „узорак – није за продају“), а који се нуде без накнаде ауторизованим дистрибутерима тих производа, не могу бити разматрани као добра која је могуће понудити на тржишту и следствено томе, власник жига може забранити продају таквих узорака.

Друго, Правобранилац Јаскинен је анализирао утицај распакивања козметичких производа који су заштићени жигом. По мишљењу Правобраниоца Јаскинена, власник жига има право да се противи даљој комерцијализацији парфема и козметичких производа који су извађени из секундарне амбалаже без његове сагласности, ако:

  • због вађења из секундарне амбалаже производи више не носе информације које захтева Директива о уједначавању прописа Држава чланица који се односе на козметичке производе (76/768/EC);
  • вађење из секундарне амбалаже може бити сматрано мењањем односно умањивањем стања добара;
  • квалитет, односно репутација производа могу бити угрожени или постоји велика вероватноћа да би били угрожени даљом комерцијализацијом распакованих производа.

У погледу добара која се нуде за продају у електронским продавницама (на територијама) на којима жиг није регистрован од стране власника (из Европској економској заједници), Правобранилац Јаскинен је заузео став да се власник жига може затражити заштиту жига све док оглашивач рекламира продају производа потрошачима на територијама за које је жиг регистрован.

Стога, у случају Лореал против иБеја Правобранилац Јаскинен се осврнуо и на улогу иБеја у наводним повредама жига. иБеј је регистровао Лореалове жигове као кључне речи у интернет претраживачима (енг. “search engine”), како би привукао потенцијалне купце Лореалових производа на своје (иБеј) сајтове. Правобранилац Јаскинен је заузео став да оваква употреба Лореалових жигова – као кључних речи којима се означавају производи произведени и стављени у промет од стране Лореала – не значи, сама по себи, довођење у забуну потрошача по питању порекла добара у понуди. Правобранилац Јаскинсен је даље резоновао да, ако реклама сама по себи потрошача не доводи у забуну око природе оглашивача, улога жига као показатеља порекла производа није угрожена. Самим тим, пошто иБејова употреба жига није утицала на његову улогу, Правобранилац Јаскинен је закључио да таква употреба не повређује Лореалов жиг.

Правобранилац Јаскинен је такође у свом Мишљењу навео и да ако се употреба жига, на коју се власник жига жали, састоји од приказивања жигом заштићеног знака на вебсајту оператора електронске продавнице (нпр. иБеј), а не међу „спонзорисаним“ резултатима веб претраживача, не може бити посматрана као употреба од стране оператора те продавнице, већ би је требало посматрати као употребу од стране корисника те интернет продавнице. Другим речима, пре би се могла тражити одговорност код корисника иБејових услуга него код самог иБеја.

У тежњи да своје Мишљење уједначи са одлуком Суда правде Европске уније у случају Гугл против Витона (види чланак: „Гугл Француска против Луј Витона – Када жиг не представља жиг?“ – обједињени случајеви C-236/08, C-237/08 и C-238/08), Правобранилац Јаскинен је стао на становиште да се иБеј не може држати одговорним за информације аплоудоване (енг. uploaded), односно постављене од стране његових корисника и складиштене на њихов захтев на његовим серверима, иако је иБеј имао улогу у припремању листинга својих клијената.

Упркос широком оквиру горенаведеног принципа, Правобранилац је узео у обзир и чињеницу да најмање два изузетка морају бити узета у обзир, а сваки од њих би могао да повећа одговорност иБеја.

  • Прво, иБеј остаје одговоран за садржај података које прослеђује као оглашивач оператору веб претраживача, и,
  • друго, ако иБеј буде обавештен о понашању које представља повреду жига (од стране корисника), а иБеј својим (не)чињењем омогући том истом кориснику да настави да повређује жиг или да повреду жига понови, иБеј ће бити одговоран, а може чак добити и налог да овакво понашање спречи.

На крају, Правобранилац је стао на становиште да Државе чланице морају осигурати одговарајуће мере које власници жигова могу користити против оператора вебсајтова када корисници тих вебсајтова учине повреду њиховог жига. Наведене мере је неопходно обезбедити ради повећања правне сигурности код власника жигова, чиме би се избегло непотребно пролонгирање стрепње од повреде истих.

Резоновање суда

Суд је стао на становиште да власник жига може да се поузда на искључиво право против појединаца који продају жигом заштићена добра онлајн, када је таква продаја извршена у смислу комерцијалне активности, до чега нарочито долази када продаја, захваљујући обиму и фреквентности, превазилази оквире приватне активности.

Суд је, на првом месту, одлучивао о проблематици комерцијалне активности уперене ка Европској унији, у светлу онлајн продавница, као што је нпр. иБеј. Закључио је да се норме права Заједнице, које се односе на заштиту жига односе на понуде за продајом и рекламирање које се односи на жигом заштићена добра, која се налазе у трећим државама, чим постане јасно да се такве понуде, односно рекламе односе на, тачније циљају, потрошаче у ЕУ. На судовима држава чланица је да процене, од случаја до случаја, да ли постоје релевантне чињенице на основу којих би се могло закључити да су понуда за продајом, или реклама приказани на вебсајту онлајн продавнице, усмерени ка потрошачима у ЕУ. На пример, судови држава чланица би могли да узму у обзир географска подручја на која је продавац вољан да добра испоручи.

Следеће, Суд је заузео став да оператор интернет продавнице не повређује жиг у смислу прописа Заједнице, ако се његово пружање услуге своди на пуко омогућивање својим клијенатима да на његовом сајту прикажу, у смислу њихових комерцијалних активности, знакове који одговарају жигу.

Суд се, даље, такође осврнуо и на одређена питања која се тичу одговорности оператора интернет продавнице. Учинивши јасним да је на судовима држава чланица да изврше проверу, Суд је дефинисао „активну улогу“ оператора, као пружање услуга „асистенције“, која захтева оптимизацију, било презентације онлајн понуда за продају, било промовисања таквих понуда, а која му даје сазнања о подацима који се тичу понуда за продају, или контролу над њима. Када оператор узме „активну улогу“ ове, или сличне врсте, не може рачунати на изузетак од одговорности у смислу члана 14. Директиве о електронској трговини (2000/31/ЕC), који право Заједнице предвиђа под одређеним условима за пружаоце онлајн услуга, као што су нпр. оператори интернет продавница.

Штавише, чак и у случајевима у којима оператор није одиграо такву улогу, не може се ослонити на изузетак од одговорности ако је био свестан чињеница или околности да је онлајн понуда за продају била незаконита, а којих би савестан економски оператор морао или могао да буде свестан, те да је и поред тога пропустио да у најкраћем могућем року уклони такве податке са свог вебсајта, односно да им барем онемогући приступ.

На крају, Суд је заузео став и по питању мера које оператору интернет продавнице могу бити наложене да предузме, када он не одлучи да по сопственој иницијативи оконча повреде права интелектуалне својине и да спречи њихово евентуално понављање у будућности. Према томе, оператору може бити наложено да предузме мере које ће олакшати идентификовање продаваца који су његови корисници. У том смислу, иако је неопходно поштовати заштиту података о личности, неспорна је чињеница да када је повреда учињена у смислу трговине, а не у смислу приватне размене, та особа мора бити идентификована.

Стога, Суд је стао на становиште да право Европске уније захтева од Држава чланица да осигурају да национални судови, надлежни за заштиту права интелектуалне својине, на располагању имају мере које би, пошто оператору онлајн услуга буде наложено да их предузме, доприносе не само окончању повреде права од стране корисника, већ и спречавању даљих повреда такве врсте. Такве мере морају бити ефикасне, сразмерне и превентивне, а приликом њиховог утврђивања неопходно је водити рачуна да такве мере ни у ком случају не смеју стварати препреке легитимној трговини.

Дакле, ако све наведено узмемо у обзир, оваква одлука Суда је занимљива из више разлога. Не само да је Суд разјаснио пар недоумица везаних за правне норме које регулишу заштиту жига, већ је и ближе дефинисао могућност позивања на изузетак од одговорности у смислу члана 14. Директиве о електронској трговини, као и круг потенцијалних мера чије би предузимање могло бити наложено операторима онлајн продавница у циљу прекидања постојећих, односно спречавања будућих повреда жига.

Такође, ову одлуку је неопходно посматрати и у светлу постепеног одношења преваге великих брендова над пружаоцима (провајдерима) електронских/онлајн услуга у случајевима изнетим пред Суд правде Европске уније, због којег би, иако то још увек није случај, у веома блиској будућности могло да дође до великих практичних последица и трошкова по операторе онлајн продавница, као што је иБеј.