Копланд против Уједињеног Краљевства

Копланд против Уједињеног Краљевства

референца

Копланд против Уједињеног Kраљевства (енг. Copland v. The United Kingdom), 62617/00, датум доношења 03.04.2007

кључне речи

заштита права приватности, чл. 8 Конвенције, надзор коресподенције запослених

чињенице

Подносилац представке је била запослена у Kолеџу под државном управом, као асистент директора.

Од краја 1995.г., била је у обавези да блиско сарађује са тада новоименованим замеником директора.

Током радног односа, установила је да су њено коришћење телефона, мејла и интернета на послу били подвргнути надзору на захтев заменика директора колеџа.

Према Влади УК, праћење активности подносиоца представке одређено је у циљу да се утврди да ли је она претерано употребљавала средства у својини колеџа за личне сврхе.

У периоду када је подносилац била запослена и на које се представка односи, колеџ није регулисао питање праћења телефона, мејл или коришћења интернета од стране запослених.

коментар

Суд је у овом случају дошао до закључка да је дошло до повреде члана 8 Конвенције (право на заштиту приватног живота и преписке)

Према судској пракси Суда, телефонски позиви упућени са посла су такође покривени појмом „приватни живот“ и „преписка“ у смислу члана 8 Конвенције (видети Аман против Швајцарске бр 27798/95 или Халфорд против Уједињеног Краљевства бр 20605/92).

Одатле логично следи да је и мејл послат са посла на сличан начин заштићен чланом 8 као и све информације добијене праћењем употребе интернета од стране запосленог.

Подносилац у овом предмету није била упозорена да ће њени позиви бити праћени, дакле основано је очекивала да је њена приватност заштићена када се радило о телефонским позивима (види Халфорд, § 45).

Суд сматра да исто очекивање треба применити и у вези са коришћењем електронске поште и интернета.

Према становишту Суда за постојање повреде члана 8 Конвенције, небитна је чињеница да подаци до којих је Колеџ праћењем дошао, нису објављени или употребљени против подносиоца пријаве у дисциплинском или другом поступку, тј да нису постали доступни јавности.

Сходно томе, Суд сматра да је већ само прикупљање и чување личних података који се односе на телефонске позиве подносиоца пријаве, коришћење електронске поште и Интернета, без њеног знања, повреда њеног права на поштовање приватног живота и преписке у смислу члана 8.

Овде се као посебно занимљиво намеће и питање изузетака када је мешање у приватност дозвољено,.

Наиме Влада се током поступка позивала на изузетке предвиђене чланом 8 КОнвенције, тј чињеницу да је праћење тј мешање у приватност у конкретном случају било „у складу са законом“

Члан 8 Конвенције предвиђа да Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, међутим додаје да се

Јавне власти неће мешати у вршење овог права, осим ако то није

  • у складу са законом
  • неопходно у демократском друштву
  • у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске доробити земље,
  • ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала или
  • ради заштите прва и слобода других.

Суд закључује да појам „у складу са законом“ подразумева да мора постојати домаћи пропис, као мера правне заштите у домаћем Закону против самовољног уплитања од стране јавних власти.

Надаље, не само да појам „у складу са законом“ подразумева да изузетак буде у складу са домаћим правом, већ је битан и квалитет самог закона, тј. он мора да буде у складу са владавином права

У складу са изнетим Влада није убедила Суд да је Колеџ поступао у складу са законским овлашћењима и да је све урађено за потребе пружања високог образовања и процене да ли је запослена злоупотребљава средства Колеџа у приватне сврхе.

Осим тога у периоду на који се представка односила, није било нити у домаћем законодавству УК нити актима Колеџа прописа који би регулисало услове под којима би послодавци могли да надгледају коришћење телефона, е-маила и интернета од стране запослених. (Прописи из 2000.г., о телекомуникацији ниу били на снази у спорном периоду).

Дакле Суд у овом случају закључује како у спорном периоду није било домаћег закона који је регулисао питање праћења коресподнеције запослене, то се мешање у приватни живот запослене не може третирати као да је било „у складу са законом“, као што се захтева чланом 8 став 2 Конвенције.

Суд не искључује могућност да се праћење коришћења телефона, електронске поште или употребе интернета од стране запосленог на радном месту може сматрати „неопходним у демократском друштву“ у одређеним ситуацијама када постоји легитиман циљ.

Сања Мандарић

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin