К.У. против Финске

К.У. против Финске

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin

референца

К.У. против Финске, (енг. K.U. v. Finland) 2872/02 од. 02.12.2008.

кључне речи

заштита деце на интернету, педофилија, право на приватност, члан 8

чињенице

Представку Европском суду за људска права поднео је фински држављанин К.У, рођен 1986.

Представка је поднета због повреде права на поштовање приватног и породичног живота (члан 8), као и права на ефикасну правну заштиту (члан 13).

У марту 1999. године, на Интернет страници за склапање познанстава је постављен оглас у коме су били наведени подаци о години рођења подносиоца. Уз то, објављен је његов детаљан опис, број телефона, и линк ка интернет страници коју је поседовао у време кад је оглас објављен.

У огласу је стајало да подносилац представке тражи интимно познанство са дечаком свог узраста или са старијом особом „која би му показала како…

Подносилац је сазнао за оглас након што је примио мејл од особе која је одговорила на оглас и позвала га да се састану и „да ће онда видети шта је то што он жели…“

У то време, подносилац представке је био малолетан, имао је дванаест година.

Отац малолетног К.У. је контактирао полицију и тражио идентификацију и покретање одговарајућег поступка против особе која је поставила оглас у име његовог сина.

Међутим, пружалац услуга (интернет провајдер) је одбио да обелодани идентитет власника ИП адресе (енг. IP address) са које је постављен оглас, сматрајући да има обавезу поштовања одредби финског закона који штити тајност у области електронских комуникација, који је у то време био на снази.

Након тога, полиција је тражила од Окружног суда у Хелсинкију да обавеже провајдера да пружи тражене информације у складу са Законом о кривичном поступку.

Окружни суд у Хелсинкију донео је одлуку којом је одбио захтев полиције зато што је сматрао да у конкретном случају није постојала експлицитна законска одредба на основу које би, за дело које је према националном закону представљало клевету, могао обавезати провајдера услуга да открије идентитет лица које је поставило такав оглас.

Према прописима који су били на снази у то време у Финској, полиција је имала право да добије податке из електронске комуникације само у случајевима који се односе на тачно одређена кривична дела, а „клевета“ није представљала једно од тих дела.

Апелациони суд је 14. марта 2001. потврдио ову одлуку суда, а Врховни суд је 31. августа 2001. није дозволио подношење жалбе.

Након тога, подносилац представке је тражио од Европског суда за људска права да донесе одлуку о томе да ли је постављање ”лажног” огласа повреда права из члана 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (право на поштовање приватног и породичног живота) и да ли му је ускраћено право на делотворан правни лек према члану 13. Конвенције (право на ефикасну правну заштиту).

У представци је наведено да је право на приватност повређено те да нису постојала ефикасна правна средства на основу којих би био откривен идентитет лица које је у његово име поставило оглас.

Представка је поднета Суду у јануару 2002.

коментар

У овом предмету Европски суд за људска права је одлучио да је повређено право из члана 8. Конвенције као и да није потребно упуштати се у разматрање да ли постоји повреда члана 13.

Суд је обавезао тужену државу да плати 3.000 Евра подносиоцу представке на име нематеријалне штете, а одбацио захтев у делу у коме је тражио да му се досуди правична накнада.

Национални судови у Финској су случај разматрали са становишта дела клевете. Међутим, Европски суд за људска права је приликом разматрања представке нагласак ставио на поштовање права на приватан и породични живот из члана ( Конвенције, имајући у виду штету и опасности за психичко и ментално здравље малолетног К.У.

Суд је стао на становиште да је постављање огласа о подносиоцу представке преко Интернета имало за последицу да је он постао „мета“ педофила и да је таква радња кривично дело.

Оваква ситуација захтевала је одговарајуће регулисање кроз кривично-правну заштиту, а све у сврху одвраћања починилаца да убудуће чине слична дела.

Такође, деци и осталим лицима која припадају тзв. осетљивим групама држава мора да обезбеди одговарајућу заштиту од свих поступака који представљају грубо задирање у њихов приватан живот.

Суд је констатовао да се инцидент десио 1999. године и да је у то време било познато да Интернет може бити коришћен и за криминалне активности.

Распрострањена појава злостављања деце у то време била је већ опште позната, тако да је тужена држава морала да обезбеди одговарајућу правну заштиту деце, како би се спречило да постану жртве педофила путем Интернета.

Суд је закључио да је Финска била дужна да успостави такав правни оквир који би обезбедио равнотежу између потребе да се заштити поверљивост Интернет услуга, са једне стране и да се спречи криминал и обезбеди заштита права и слобода појединаца са друге стране.

По мишљењу Суда, озбиљне повреде права на приватност морају бити обухваћене законодавно-правним оквиром у државама чланицама.

Избор средстава којима ће бити обезбеђена доследна примена права из члана 8. Конвенције спада у област слободне оцене држава уговорница.

По мишљењу Суда, доследна заштита подносиоца представке захтевала је да се предузму мере како би се открио идентитет починица, односно лица које је поставило оглас и то лице кривично гонило.

У конкретном случају, правна заштита није била обезбеђена због тога што је, у односу на захтев да се открије идентитет починиоца, превагнуо захтев да се обезбеди заштита поверљивости у области електронских комуникација.

Суд је закључио да је Финска, у овом случају, прекршила обавезу из члана 8. Конвенције (право на поштовање приватног и породичног живота), пошто је дошло до нарушавања приватности подносиоца представке и није разматрао питање које се односило на повреду члана 13. Конвенције (право на ефикасну правну заштиту).

Због значаја ове пресуде, њен сажетак је објављен на неколико језика Савета Европе, међу којима је и српски.