Сања Мандарић
Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.
Референца
Јордачи и други против Молдавије, (енг. Iordachi and others vs Moldova), представка брoj 25198/02, oдлука је коначна од 14.09.2009
Kључне речи
право на приватност, право на неповредивост коресподенције, прислушкивање, судска контрола пресретања комуникација, законитост мера прислушкивања
Чињенице
Подносиоци представке су чланови невладине организације Адвокати за људска права, која је специјализована за асистирање грађанима у поступцима пред Европским судом за људска права.
Према наводима подносилаца, од када је у Молдавији на власт дошла Комунистичка партија, број повреда људских права се значајно увећао. Због своје делатности, борбе за поштовање и заштиту људских права, подносиоци су сматрали да су нанели штету Влади Молдавије, како финансијску тако и штету њеном имиџу.
Због свега наведеног, сматрали су да су изложени ризику да њихове комуникације, посебно телефонски разговори, буду противправно прислушкивани. Међутим, неопходно је имати у виду да подносиоци нису тврдили да су жртве неког одређеног догађаја, нити да им је нека конкретна комуникација пресретана или прислушкивана.
У јануару 2008. године, један од подносилаца представке је председнику Врховног суда Молдавије поднео молбу којом је тражио увид у статистичке податке о броју захтева за прислушкивање који су овом суду поднети од стране истражних органа, као и о броју ових захтева који су одобрени.
У одговору Врховног суда Молдавије из фебруара 2008. године, наведено је да је скоро 99% захтева за прислушкивање било одобрено током 2005, 2006 и 2007 године.
У време подношења представке, у Молдавији је на снази био Закон о оперативној истрази, донет 1994. године. Овај акт је регулисао услове под којима је било могуће спроводити прислушкивање телефона и других комуникација ради потреба истраге.
Подносиоци представке су тврдили да постоји повреда њиховог права на приватан и породичан живот из члана 8 Европске конвенције о људским правима, као и ограничења права да комуницирају, обзиром да право Молдавије којим је ова област регулисана није пружало довољне гаранције за заштиту од злоупотреба. Подносиоци представке се нису позивали нити тврдили да су заиста и били прислушкивани. И поред тога, они су сматрали да имају статус жртве, те да је њихова представка прихватљива.
У току поступка, подносиоци представке су инсистирали на томе да приликом одлучивања о захтеву истражних органа да дозволи прислушкивање, надлежни молдавски суд није био овлашћен да испитује оправданост таквог захтева, већ је само проверавао да ли су формални услови испуњени.
Са друге стране, Влада Молдавије је подносиоцима оспоравала статус „жртве“ и тражила да се њихова представка одбаци као неприхватљива. Такође, Влада је заступала став да телефонске комуникације подносилаца представке нису биле предмет прислушквања, тако да они нису могли бити чак ни потенцијална жртва. На крају, молдавска Влада је инсистирала да прислушкивање није вршено самовољно већ према законом прописаној процедури, тј. за сваки конкретан случај је био неопходан налог суда.
Коментар
Према ставу Европског суда за људска права, телефонске комуникације су обухваћене заштитом приватности, породичног живота, дома и преписке коју пружа члан 8 Конвенције.
Имајући у виду неке раније случајеве који су се против Молдавије водили пред Европским судом за људска права, а у које су подносиоци представке били посредно укључени као адвокати против државе, Суд је закључио да се не може искључити могућност да су они заиста били жртве прислушкивања.
У складу с тим, Суд је донео одлуку да се ради о мешању у права заштићена чланом 8 Конвенције. Међутим, да би Суд заиста утврдио постојање саме повреде права, било је неопходно испитати и да ли је мешање у право приватности од стране државе било оправдано или није, као и да ли је било у складу са законом.
У овом смислу, треба обратити пажњу на формулацију ”у складу са законом” члана 8. Њоме се првенствено захтева да мера којом се право на приватан и породичан живот ограничава буде регулисана законом, као и да тај закон мора бити одређеног ”квалитета”. У овом конкретном предмету, Суд је установио несумњиво постојање законског оквира, тј. чињеницу да Молдавија има правни акт којим се регулишу услови под којима истражни органи могу вршити прислушкивање. Међутим, подносиоци представке су истицали да овај закон, донет 1994. године, није био довољно прецизан као и да није пружао довољну заштиту од злоупотребе.
У свом резоновању, Европски суд за људска права се позивао на сопствену судску праксу, и цитирао одлуке као што су Попеску против Румуније, (енг. Dumitru Popescu v. Romania) где је већ заузео став да орган који одлучује о захтевима за пресретање односно прислушкивање комуникација мора бити независтан као и да мора постојати нека врста судске контроле таквих одлука. Исто тако, Суд је праксом успостављеном кроз случајеве као што су Аман против Швајцарске, П.Г. и Ј.Х. против Уједињеног Краљевства, или Либерти и други против Уједињеног Краљевства, установио одговарајућа правила по којима се процењује критеријум законитости мера надзора или прислушкивања. У овом конкретном случају, Европски суд за људска права је закључио да молдавски закон, који је донет много пре 2003. године, није био ни довољно јасан ни детаљан, те да није садржао одговарајуће гаранције за спречавање од злоупотреба.
Конкретно, анализирајући одредбе спорног молдавског закона, Суд утврђује да се њиме не ограничава трајање мере прислушкивања, нити се јасно одређује под којим условима се прислушкивање може одредити. Наиме у Закону се као разлози за одобравање прислушкивања наводе опште формулације као што су јавни интерес, заштита морала и слично.
Због наведеног Суд закључује да молдавски закон не пружа адекватну заштиту од злоупотребе, па отуда изводи и закључак да мешање у приватност подносилаца представке „није у складу са законом“.
Имајући у виду овај закључак, Суд сматра да није неопходно испитивати да ли су испуњени и други услови за постојање повреде и закључује да је до повреде права на приватност из 8 Конвенције заиста и дошло.
Подносиоци су истицали и да је повређен и члан 13 Конвенције којим се гарантује право на делотворни правни лек у праву Молдавије. Суд је закључио да до повреде овог члана није дошло. У предстваци није тражена накнаде штете па није ни досуђена, а досуђен је износ од 3500 евра на име трошкова поступка.